Зашто у Молдавији не влада Лукашенко?

Комунисти, од којих је остало само име, опет су побиједили у Молдавији. Избори су оцијењени као недемократски, али власт неће добити ту титулу у медијима на Западу. За разлику од оне у Придњестровљу.

Према прелиминарним резултатима јучерашњих парламентарних избора у Молдавији, владајућа Комунистичка партија освојила је 50 одсто гласова, саопштено је данас на интернет страници Централне изборне комисије.

У саопштењу се наводи да су резултати објављени на основу 91 одсто пребројаних гласова. Три опозиционе странке прешле су цензус од шест одсто. То је резултат одбијања предсједника Владимира Вороњина да тај проценат смањи, при чему су ту сугестију послали чак и из ЕУ. Многи посматрачи, у првом реду цивилни и независни, оцијенили су и ове изборе као недемократске.

У саопштењу није прецизирано да ли су комунисти освојили потребних 61 посланичко мјесто у 101-чланом парламенту, како би имали сопственог кандидата за насљедника предсједника Владимира Вороњина, који је на власти од 2001. године, и не може бити кандидат за трећи узастопни мандат. Но, ослањајући се на традицију, и општи изборни тренд, предсједник ће остати из исте партије.

Молдавија је, осим као једна од најлошијих економија у Европи, позната и по обилном извозу «бијелог робља». Уз све то, има и велике унутрашњополитичке проблеме, од којих се најзначајнији можда више и не може називати унутрашњим.

У питању је спор око Придњестровља, односно потпуно независне државе са друге стране Дњестра, чија територија обухвата и остатак границе, коју је некадашња Молдавска СССР захватала за вријеме Совјетског савеза. Придњестровље има јачу и економију и војску од Молдавије, док је политичка клима можда посљедња оаза иконографије из совјетског периода.

У Молдавији и на Западу, Придњестровље је познато као Транснистрија, што долази од ријечи Нистру, што је на румунском Дњестар (дакле: Прекодњестровље из њихове позиције, а Придњестровље са друге обале). Иначе, Молдавци су заправо румунски Црногорци, таман колико су и Украјинци Руски. Званични језик се зове молдавски, док је у питању заправо румунски језик и већина традиције. У Придњестровљу као званични језик слови руски, а обе територије заједно, укључујући и дијелове Украјине и Румуније, припадале су некадашњој Бесарабији. Онда данас постоји још само као географски појам.

Многи су предсједника Придњестровља, Игора Смирнова, критиковали за аутократију и лично богаћење, својствено свим посткомунистичким лидерима у Европи. Посебно његову групацију «Шериф» (име потиче из чињенице да је већина менаџмента из редова некадашњег КГБ), која готово да управља свим економским токовима у овој земљи. Куриозитет за издвојити, јесте да је фудбалски стадион Шерифа, у неколико наврата угошћавао фудбалску репрезентацију Молдавије, приликом њених међународних утакмица. Молдавија нема стадион који би одговарао свјетским стандардима, док Тираспол (главни град Придњестровља) нема међународно признату репрезентацију, као ни столицу у УН.

Владимир Вороњин је поново освојио власт у Молдавији, осим што мора наћи рјешење за уставно ограничење да предсједник (којег бира парламент), не може бити кандидован и трећи пут.

За разлику од Молдавије, европске демократије признате у УН, парламент у Придњестровљу је под контролом опозиције. Промјена се десила у децембру 2005. године, када је до тада неприкосновено владајућу партију «Република», побиједила странка «Обнова», на челу са Јевгенијем Шевчуком. Он је данас предсједник скуштине у Тирасполу, и са њим је у парламент ушао читав блок реформиста, који за разлику од Украјине или Грузије, нису побиједили захваљујући финансијској подршци Запада. Самим тим, ова земља и није упала у кризу, и дуготрајне унутрашњеполитичке сукобе, који би онда резултирали привредном сликом као у Украјини или Грузији.

Веома јасна паралела би се могла извући са Бјелорусијом, гдје Александра Лукашенка већ деценијама не успијевају оборити притисци Запада. Бјелорусија је земља која има јачу економију и веће плате од било које земље некадашњег СССР. Изузимајући Русију, у којој је стандард виши, али укључујући Украјину и Грузију, које су се надале да ће им окретање ка Западу донијети управо то. Слична је ситуација и у Придњестровљу, које има економску и политичку стабилност; док су куплераји широм Европе, а нажалост и код нас, захваљујући досадашњој политици Кишињева, начинили најгоре могуће брендирање појма Молдавија.

Јевгениј Шевчук је, такође, некад радио у агрикултурном огранку свемоћног монопола «Шериф», што показује да је и више него могуће, да нека земља уведе демократију и без западне помоћи. Мандат је петогодишњи и траје до 2010. године, што неће промијенити ништа у стратешком опредјељењу ове непризнате државе. Јевегениј Шевчук, као и већина гласачког тијела, залаже се за пуну независност Придњестровља.

Већи потреси на том плану, али свакако и не одустајање од Придњестровља као дијела суверене земље, могу се очекивати прије у Молдавији. Због насилног окретања економије ка ЕУ, и одустајања од традиционалних економских партнера, као што је Русија, у околностима глобалне економске кризе, нема тог хороскопа који ће прогнозирати побољшање у привреди.

Рјешење спора са Придњестровљем, док је на њиховој територији руска војна база, никако неће моћи ићи у правцу Јужне Осетије или Абхазије; нити ико нормалан данас о томе размишља.

Но, код оних који вјерују у Холивудске истине и НВО мудролије о демократији, само ће се Западу нелојалне диктатуре тако звати, док ове остале неће нико ни помињати.