Заслијепљени Ахтисари

Нобеловац Марти Ахтисари недавно је изјавио да "Србија може да иде у Русију" ако не призна Косово. Шта се крије иза заслепљујућег бљеска ове мисли?

Србија може да иде у Русију ако не призна независност Косова — то је недавно изјавио Марти Ахтисари, бивши посредник УН за Косово и добитник Нобелове награде за мир. Подразумева се да Србија хоће да „иде“ у Европску унију. Али, тамо је, по Ахтисарију, док не призна Косово не треба пустити.

Његова изјава је изазвала буру негодовања у Србији, али је била готово непримећена у Москви. Зашто?

Господина Ахтисарија, тобожњег непристрасног посредника у преговорима о Косову (он је од самог почетка био лобиста косовских Албанаца) Београд познаје боље него Москва, али није само то у питању. Ствар је у томе што је Ахтисари у тој изјави изнео неколико заблуда које западни медији упорно намећу, а против којих су Руси већ изгубили вољу да се боре, чак и у својој кући.

Житељи земаља ЕУ, САД и Канаде обично се љуте када их неко све заједно третира као Запад. „Наше земље су различите!“, вређају се они. Земље јесу различите, али је медијски простор исти, бар када се ради о приказивању света ван северноатлантске заједнице.

Западни медији су колективно захтевали свргавање Садама Хусеина и колективно су затим проклињали рат у Ираку. Колективно су подржали побуну у Сирији, а сада су колективно сазнали да у редовима побуњеника делује Ал Каида. Ти медији све своје падове и просветљења доживљавају колективно, као по команди. Отуд и појам „великог Запада“, у који су некада полагане велике наде, а који сада, нажалост, постаје квинтесенција интелектуалне убогости и догматизма. „Пропаст Запада“ коју је предсказао Освалд Шпенглер не одиграва се у економији, него у свести. И што је пропаганда западних медија оскуднија по смислу, споља све више бљешти и заслепљује људе. Заслепила је и Ахтисарија, тако да је он у једну своју изјаву успео да упакује неколико стереотипа који царују у западном медијском простору.

Први: Русија је сиромашна земља, али је склона експанзији и жели да увуче друге земље у своју „сферу утицаја“.

Други: ратови у бившој Југославији нису резултат сложених међунационалних односа, него резултат агресије и амбиција једног човека — Милошевића, и једне нације — Срба.

Не бих да говорим о овом другом стереотипу, из Београда се боље види има ли он везе са истином. Рећи ћу нешто о оном првом. Године 2010, за време међунационалних сукоба у киргиском граду Ошу, председница Киргизије Роза Отумбајева позвала је у помоћ руску војску. Међутим, ниједан војник се није ни померио с места. Тада су ме западне дипломате зачуђено питале: зашто Русија не припоји Киргизију? „Ми ћутимо, што значи да нисмо против тога“, говорио ми је представник једне од структура Европске уније у Москви. „Зашто Путин и Медведев не дејствују?“ Исто такво чуђење изазвало је и то што Русија није заузела Тбилиси за време оружаног конфликта са Грузијом 2008. Стварно, зашто нисмо ништа „заузели“?

Одговор је једноставан: зато што нећемо. Неће Русија нове територије. Хоће савезнике, хоће партнере у бизнису, хоће и тржиште за своје производе. А фамозне колоније — неће. Само што то на Западу из неког разлога нико не жели да примети. Запад поставља Србију, Украјину и Молдавију пред глупу алтернативу: или Европа, или Русија. И ништа не вреди што Путин стално понавља: ми нисмо против тога да наши трговински и политички партнери, укључујући и чланице будуће Евроазијске уније, уђу у Европску унију. Што више Београд или Кијев буду отворени према Западу, то ће и Русија са већим задовољством инвестирати у њих свој капитал. Једини услов је да своју отвореност према Западу не условљавају затвореношћу према Русији. И по могућству, да не вређају Русију — она ће то умети да цени, као што се видело на примеру Прага. У бурним деведесетим, док је Варшава била захваћена русофобијом, а Београд био под санкцијама, Праг је искористио „златну кишу“ са истока.

Али Ахтисари, заједно са западним читаоцима, живи у замишљеном свету, где Русија жели да окупира Србију, где је Путин нови Стаљин, и где житеље Централне Европе чека руски ГУЛАГ ако неће да се одрекну свог националног идентитета.

Са таквим светом у глави он ће завршити у старачком дому за политичаре, који ће плаћати новцем од потпуно незаслужене Нобелове награде за мир.

Дмитриј Бабич

Аутор је политички аналитичар руске редакције Би-би-сија и радија „Глас Русије“.

Карикатура: Сергеј Јолкин.