Заправо никад написана песма

Одломак из новог романа Горана Дакића – "Петодинарке”. Не плаши мене, сине, новац којега немам. Ни земља коју остављам. Даљине се бојим. Канада је на крају света; после ње нема ништа, руб планете. Замисли: у позну јесен, када се бере грожђе, твој отац пожели да зађе по виноградима, да омириши зелену грашевину и крупни хамбург? […]

субота, мај 30, 2015 / 13:51

Одломак из новог романа Горана Дакића – "Петодинарке”.

Не плаши мене, сине, новац којега немам.
Ни земља коју остављам.
Даљине се бојим.

Канада је на крају света; после ње нема ништа, руб планете.

Замисли: у позну јесен, када се бере грожђе, твој отац пожели да зађе по виноградима, да омириши зелену грашевину и крупни хамбург? Сешћеш ме у авион и послати у завичај (којег, ионако, више немам) на дан-два-три? Када се ужелим ракије с друштвом и рауба на жирову осмицу – ти ћеш, је ли, да ме одвезеш до села, да ме оставиш у кафани, сачекаћеш да Микан, Лаза и ја пребацимо коју партију, а онда ћемо, се хоп-хоп, очас вратити у ту твоју Канаду? Матор сам, синко, да се потуцам по белом и црном свету. Нека ме овде где сам. Уосталом, ово село у које сам бачен има све, па и више од онога у којем сам се родио и из којега сам побегао: погледајте, децо, ову реку!

Јутрос је била у Бечу, ноћас ће бити у Будимпешти!
Чини ми се да у њој могу да видим обронке Шварцвалда и да чујем пештански чардаш…

Не, не причам ово да заварам траг, да побегнем од ваших позива.
То песник у мени трепери!

Знате да сам понекад, додуше потајно, записивао стихове, неколико пута сте пронашли у ладицама мога радног стола свеске у којима су биле спремљене целе књиге, али, ето, никада ми се није дало да их однесем некоме, некуда…

Остале су да мирују.
Сада видим да је то с разлогом.

Причао ми је учитељ Станко да је лед прошле године готово у потпуности заковао Дунав. Ледоломаца већ одавно нема, санте су из дана у дан бивале све веће и у једно јутро су се поједини делови на реци указали као огромне заравни посуте цветом тополе. Чинило се да би људи могли с једне обале да другу прећи…

А онда, опет, с пролећа, када навале кише и када снег стане да се топи, река дође до самих улица, попне се Дунав уз обалу као деца уз трешњу – брзо, неопрезно, силовито.
За летњих врућина вода падне, изроне дугачки спрудови попут леђа каквих џиновских корњача…Готово да могу да замислим те слике, те стихове никада написане…
Да, с разлогом су те песме остале у фиокама…

Сине, видео сам мртве.
Гробове без крстова.
Куће без прозора.
Децу без мајки.
Разроване винограде, спаљене воћњаке.
Затропане бунаре.
Не питај чиме.

Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.
Човека са главом на раменима, али мртвог.
Топовску цев која вири с кућних врата.
Бескрајне колоне.
Једне у аутомобилима, друге на тракторима.
И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.
Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.
Видео сам цвеће како гори.
(Замисли ту слику: редови и редови расцветалих црвених тулипана горе као јулско небо!)
Псе који се боје мачака, мачке које беже од пољских мишева.
Болесне који копне на приколицама.
Мајке које немају доручак.
Бебе које никада не спавају.
Очеве који не могу.

И шта онда да радим са песмама у којима се пева о пролећу, расцеталим баштама, хладном гемишту, завичајним брдима, комшијском Жући, летњим сутонима, зимској самоћи?

Те песме треба спалити.
И човека, заједно с њима.
Оставити само децу.
И не дати им да одрасту.


*„Петодинарке” – други роман Горана Дакића, представљен прошле недјеље у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске. Горан Дакић је рођен 1984. године у Травнику. Дјетињство је провео у славонском селу Даљу, на Дунаву. Средњу школу и Филолошки факултет завршио је у Бањој Луци. Објавио је роман „Даљ”.

Издавач романа „Петодинарке” је СКД Просвјета из Загреба.



Оставите одговор