Вукашин Беатовић: Моја Лазарица

Када би намјернику показивао град, прво би га одвео на Градац, пред Романијску Лазарицу, бијелу камену даму, древну соколачку љепотицу чија звона одавно слиједе откуцаје наших срца и својим умирујућим ритмом прожимају цијели Гласинац. Њена прича у корак прати прошлост нас самих и уопште прошлост цијелог мјеста. Наши падови и несреће одразили су се на […]

субота, март 15, 2014 / 06:37

Када би намјернику показивао град, прво би га одвео на Градац, пред Романијску Лазарицу, бијелу камену даму, древну соколачку љепотицу чија звона одавно слиједе откуцаје наших срца и својим умирујућим ритмом прожимају цијели Гласинац.

Њена прича у корак прати прошлост нас самих и уопште прошлост цијелог мјеста. Наши падови и несреће одразили су се на њу, а сваки наш успон, како појединачни тако и заједнички, кренуо је из њене порте. Тако ће бити заувијек. Она је неотуђиви дио нас.

Понекад помислим да није случајно изграђена на узвишењу изнад града. Чини ми се да нас витки бијели звоник упозорава да можемо лутати, али њој ћемо се увијек враћати, као што се заблудјели син вратио своме оцу, добродушном човјеку који је био спреман да га пусти у развратни свијет, али и да му опрости кад се схрван из свијета вратио.

Још од турских табора који су на мјесту гдје се данас налази хотел, разапели своје шаторе и одатле одлазили у зулумћарске походе по честитим српским селима, у душама наших предака рађала се жеља да се гради црква. Обликована годинама, заливена крвљу и очвршћена тешким радом, жеља се остварила.

Црква је подигнута на мјесту старог утврђења, па су у њене зидине постављени стећци које су неимари затекли уз остатке бедема. Још у том далеком времену, када је Соколац тек настајао а на Гласинцу није било ниједног шумарка, црква се видјела у свим раштрканим селима. Некима је одмах за срце срасла, некима је богме и очи бола, али никога није остављала равнодушним.

Много се свијета окупило на њеном освећењу. Кажу да су поред Гласинчана на Литургији били хришћани из цијеле Босне. Цркву је освештао и народу предао дабробосански митрополит Сава, далеке 1882. године. Посветио је Светом пророку Илији. Од тада су њена звона одјекивала по Гласиначком пољу, обронцима Романије, Копита и Деветака.

Потом је у Соколац пристигао необично одјевени човјек са великом црвеном беретком и широком туником. Био је то сликар и сценограф сарајевског Народног Позоришта, Роман Петровић. Митрополит му је повјерио задатак да ослика соколачки храм. Народ га је доживио као особењака који се свима срдачно смјешкао и који је налазио времена да поразговара о ономе што је упорно и дуго стварао. Још тада је био чувен по фрескама у травничкој цркви.

Благи свјетлосни зраци који су пробијали узана црквена окна и тако расвјетљавали ликове светитеља са фресака, мирис тамјана и звук православног осмогласника који је одзвањао у високим куполама, учинили су да црква на Градцу постане извор вјере живе. Народ јој је долазио, од среће и од туге, од здравља и од болести. Долазили су јој и путници пролазници који су, ходећи нашим крајевима, из даљине уочавали бијелу тачку која свијетли изнад широке равни. Свима је била уточиште. Постала је небески бисер који сјаји на земљи.

И тако све до Другог свјетског рата.

Прво су њемачке бомбе пале на светачке ликове са њених зидова и у прах претвориле сву љепоту о којој су многи говорили. Потом су усташе запалиле оно што бомбе нису уништиле. А судбину цркве дијелио је и народ. Соколачки парох и српско живље пребјегли су преко Дрине у слободарску Србију. Многи су на том путу оставили своје кости. Црква на Градцу је тако први и једини пут у својој историји остала сама, без свог народа, порушена, оскрнављена, обешчашћена, остављена на милост и немилост душманске коби.

Ни времена која су услиједила након рата, нису јој била наклоњена. Иако се народ вратио, комунистичке власти на оку су држале оне који су јој прилазили. Истина, такви су били ријетки али их је ипак било.

Чак је у најсрамнијим страницама соколачке историје записано да су потомци оних који су је зидали упадали у цркву, прекидали Свету Литургију и нападали свештеника зарад братства и јединства, комунистичке утопије и бољег живота.

Тешко падају ударци рођене дјеце, али она је опстајала, пркосила одрођавању и будила успавану савјест оних који су је стварали.



Оставите одговор