Вук Караџић је некада био градоначелник Београда

Готово је непознат податак да је велики реформатор језика од 29. марта 1831. године био на челу градске управе. Имао плату 1.200 форинти сребра. Претежан дио живота свестрани Вук је провео као грађанин Беча. У Београду је боравио (осим у устаничком времену) у два краћа периода. Мање је познато да је Вук вршио и дужност […]

недеља, септембар 9, 2012 / 14:37

Готово је непознат податак да је велики реформатор језика од 29. марта 1831. године био на челу градске управе. Имао плату 1.200 форинти сребра.

Претежан дио живота свестрани Вук је провео као грађанин Беча. У Београду је боравио (осим у устаничком времену) у два краћа периода. Мање је познато да је Вук вршио и дужност градоначелника Београда.
Султановим хатишерифом од 30. новембра 1830. године Србији је признато право самоуправљања у низу послова, а кнезу Милошу признато право наследног кнеза. Хатишерифом се умногоме променио и управни положај Београда, а тиме и Вуков положај у Београду и Србији. Већ почетком децембра 1830. кнез је Вука поставио за члана Суда нахије и вароши београдске, с платом од 1.200 форинти сребра. (Вук је до тада био члан Законодателне комисије за превод Наполеоновог Грађанског законика на српски, као углед за устав Србије).
„По плати и моме друштву (колегама) можете рећи“ – истиче Вук у писму Копитару – „да сам у реду први српски државни чиновник. Али о литератури немам кад ни помислити.“
Већ наредне године у Београду су почеле вишеструке промене. Главна је да је Београд фактички прешао у српске руке. Срби су аутономијом добили право да без турског мешања и контроле суде и управљају, да издају путне исправе, остварају школе, болнице, штампарију… Турци више нису смели да се усељавају у српске вароши, па ни у Београд. Али нису га још ни напуштали, како је хатишериф налагао, иако су већ многи грађани и спахије своје куће и друге некретнине (земљу, воденице, винограде) били продали Србима. Такве прилике искористили су кнезови и имућнији трговци и покуповали турских имања по повољним ценама, увећали своје богатство и моћ. Сам кнез Милош посебно је користио ситуацију за нагомилавање имовине, као и његови рођаци.
Наименовањем за члана Београдског народног суда Вук је поново постао стални житељ Београда али је, као и у Крагујевцу, и овде кубурио са станом и смештајем. Хтео је и он, као и други виши чиновници, да купи кућу, с намером да се за стално настани у Београду. Од тога, међутим, није било ништа, иако је и кнез био обећао 200 дуката као помоћ Вуку за ту сврху, настојећи да задржи Вука у Србији.
Реорганизујући градску управу, кнез Милош је у пролеће 1831. године „сојединио“ чланове Магистрата београдског са Судом београдским и именовао Вука за председника те институције. Тако је Вук, решењем од 29. марта 1831. године, постао градоначелник Београда! Одмах је похитао да о томе извести своје старе пријатеље Копитара и Шафарика.
„Збиља! И то је ново: имао сам чест од његове Свјетлости наименован бити президентом суда нахије и вароши Бијоградске,“ писао је Копитару 6. априла. Копитар се није радовао Вуковим грађанским успесима и признањима у Србији и упорно га је наговарао да не напушта књижевност и науку. Апелује на њега да настоји да задржи духовну независност, попут холандског хуманисте Еразма: „Еразмус је био добар, веома добар с царевима, краљевима и папама, који су се утркивали да му нуде звања и достојанства: но он је свима веома учтиво захвалио и остао у Базелу до смрти… слободан и неометан, живећи за своје судије. Учините Ви ово исто!“ Сличан му је савет упутио и Шафарик, а упорни Копитар, свестан Вукове вредности за културне подухвате, настоји да пробуди и његову списатељску сујету: „Не треба да нас оставите у веровању да сте за српску књижевност већ у покоју… Човек не живи само од хлеба, треба му и божја реч, што ја тумачим као књижевност, а други као сурогат за хлеб.“
У Београдском магистрату Вук је морао да решава различите управне и судске спорове, као што се види из његових записа у судским протоколима, које је истраживао Г. Добрашиновић. Осим спорова грађанско-правне природе, решавана су и разна кривична дјела: крађа, силеџијство, убиства… Било је и пресуда с ударањем окривљених штаповима, због крађе или због туче. Као председник Суда и Магистрата, Вук је долазио у сукоб и са директором тајне полиције, Цветком Рајевићем, који је заобилазио суд и магистрат. Рајевић је тужакао Вука код кнеза, јер је знао да ће га он заштитити био Вук у праву или не… Рајевић је био нека врста кнежеве контроле над Вуком. А и кнез се хировито уплитао у судске спорове и Његова је увек морала да буде последња:
„Свако решење с предварителним согласјем мојим издаје се“, поручивао је кнез из Крагујевца или Пожаревца.
Вук је био у прилици, с обзиром на положај који је имао, да се замери разним обесним и моћним парничарима, какав је био и Пера Бранков, који је изгубио парницу с неком бабом комшиницом, којој је срушио један кућни зид, па је запретио Суду и Вуку: „Тешко ми је вратити оном ко ми добро учини; а који ми зло учини, ласно ћу му вратити“. Било му је жао, каже Вук, „што Магистрат бијоградски није баби запријетио да ћути, или је наћерао да своју кућу пошто зашто прода“. А Бранков је био познат с кнезом и другим великашима и раније добијао сличне процесе.
И свестрани Копитар саветује Вука да као судија има на уму више ствари и да се не троши на ситнице: „Ви сте врховни земаљски судија! Мислите на Мојсија и његовог таста Јетра, који је овом веома мудро саветовао да води само врховни надзор, а не да дању и ноћу сам пресуђује сваком ђубрету. Довољно је да се свака злоупотреба одмах и строго казни, па ће се све остале мале судије узети у памет. У томе се састоји врховно руковођење“, закључује оштроумни Копитар.
Али ове опште цивилизацијске тековине тешко су се примале у Милошевој Србији и оновременом Београду, који је ипак био више оријентална паланка него европска варош. Тадашњи Београд састојао се од три до четири хиљаде кућа размештених у криве и нерегулисане сокаке, са близу тридесет хиљада становника: Турака, Срба, Грка, Цинцара, Јевреја, Јермена, Цигана. Турски део вароши простирао се уз Дунав, на Дорћолу, а српски уз Савско пристаниште и око Саборне цркве, Косанчићевог и Обилићевог венца….
На положају градоначелника Београда Вук је остао око годину дана. Зашто је оставио висок положај и добру плату, а да није обезбедио друге приходе, најприближније је сам објаснио у писму Ј. Гриму од 24. новембра 1831. године: „… Ви знате да сам провео у Србији скоро три године делом као члан (и директор) Законодавне комисије, делом као члан и председник Суда, Нахије и вароши београдске. А сад сам с највећом жалошћу морао напустити своју отаџбину коју сам увек волео и волећу је изнад свега, делом због своје болести…. делом због лошег опхођења према мени (што се особито дешава пророцима у својој земљи), делом због тренутне немогућности да у садашњим приликама будем тамо од веће користи него што то може бити најпростији човек, и најзад због моје непрекидне жеље да још нешто издам…“
А у писму Д. Давидовићу каже: „Јер за президента Магистрата нахије и вароши Београдске може се наћи готово у сваком селу човек, који ће, у данашње време, све оне послове свршавати, као и ја, а ја, живећи по својој вољи, могао би што радити, што сваки не може…“

Пркосна црквена звона

На месту Саборне цркве тада је била црква брвнара, која је управо била добила звона из Сомбора. Зазвонила су пркосно, на радост српских грађана, изазивајући нелагодност код потиштених Турака, без обзира на то што је наспрам многих џамија била само та једна скромна црква. Једна џамија налазила се на почетку улице која данас носи Вуково име. Али знали су и Срби и Турци да из Београда џамије одлазе, а цркве и друга знамења хришћанске Европе долазе. Близу цркве била је и Возаревићева књижара-читаоница, у којој су се могли читати и неки бечки листови, као и књиге на страним језицима за ретке читаоце. На Вуков предлог отворена је у Београду 1830. виша школа, а годину-две касније и штампарија. Вук је знао, као и раније Доситеј, да „ослобођење од Турака ништа не значи без образованости“.



Оставите одговор