Вук Јеремић: Ћопићеви црни коњаници и Андрићеве криве Дрине

Будућност…биће обележена највећим променама на светској сцени у последњих седам деценија. Онај ко их не буде уочио платиће цену својој кратковидости, онај ко направи корак пре времена, платиће цену свог нестрпљења. Ваша Светости, уважене екселенције, даме и господо, драги пријатељи. Изузетно сам захвалан на привилегији да вам се обратим овим часним поводом. Под снажним утиском […]

уторак, март 19, 2013 / 18:44

Будућност…биће обележена највећим променама на светској сцени у последњих седам деценија. Онај ко их не буде уочио платиће цену својој кратковидости, онај ко направи корак пре времена, платиће цену свог нестрпљења.

Ваша Светости,

уважене екселенције,

даме и господо,

драги пријатељи.

Изузетно сам захвалан на привилегији да вам се обратим овим часним поводом. Под снажним утиском великог признања мојој породици, данима себи покушавам да одговорим на питање шта је све то садржано у густим наслагама његовог значења? Шта је то, наиме, због чега сам поносан, захвалан и узбуђен као ретко када, а признање нити сам добио ја, нити сам га ичим заслужио, чак нисам био ни рођен кад се одиграо догађај који оно евоцира?

Пре свега, неизмерно сам поносан на своје порекло и на своје претке који су у Другом светском рату устали против злочина над својим јеврејским и српским суграђанима, по својој страхоти незабележеним у историји човечанства. Једнако неизмерно сам захвалан и нашим јеврејским пријатељима, који ни 72 године касније тај чин нису препустили забораву, уписујући га данас у своју историју, као и у историју наших народа.

Захвалан сам и што нам тиме шаљу много више од обичне поруке – рекао бих чак неку врсту тајне постојања, према којој смисао наших живота на овом простору не можемо тражити само у томе што не заборављамо зло којем смо били изложени, него и добро које нам је даровано, дајући нам снагу у тренуцима када своју будућност сагледавамо са нове раскрснице, а на почетку новог истроријског циклуса на овим просторима.

На крају, моје неизмерно узбуђење због овог признања произлази из дубоког осећаја да ова стара породична прича није у мени жива само зато што афирмише општељудске принципе већ и зато што моје разумевање догађаја у савременом свету чини историјски живим. То је осећање опасности каквој нас је редовно излагало међусобно неразумевање.

Усуђујем се да кажем да је то било и осећање Бранка Ћопића, књижевника и антифашисте, који у писму свом мртвом пријатељу Зији Диздаревићу, књижевнику страдалом у Јасеновцу, почетком 70-их година прошлог века антиципира догађаје који ће уследити две деценије касније: „Умножавају се по свету црни коњи и црни коњаници“.

То трансгенерацијско балканско искуство – и Зијино, и Бранково, и моје породице, и моје лично –непогрешиво сведочи како је међу нашим народима победа сарадње, емпатије и солидарности над међусобним наношењем зла редовно отварала године просперитета за све који насељавају овај део Балкана.

Са друге стране, кад год су превладали неразумевање и вера да се може постићи добро за свој народ на рачун оног другог, цео регион, без изузетка, западао је у регресију, сиромаштво и губитак државне самосталности. Нажалост, историјски тренутак, који је Бранко предвидео а моја генерација доживела, снажно је обележио овај други принцип.

Као последица онога што нам се догодило, ми данас немамо овде практично ниједан народ који је задовољан својим положајем, и имамо скоро све из чијих дубина се тако често чује како је за зло које им догађа кривац онај други, који живи поред њих.

Дозволите ми да се на овом месту позовем на једног другог писца, Иву Андрића – који каже: „Ратови овде никад не разреше ни једно старо питање, него уведу нове теме и нове проблеме које ће ‘разрешити’ нови рат“.

Писац без којег је данас немогуће размишљати о Балкану јесно нам сугерише да је међусобна упућеност наших народа једних на друге редовно бивала прва станица на путу до слободе и просперитета, а наше омразе увек први корак ка њиховом губљењу.

Сведоци смо тога да се, под утицајем неких моћних кругова, будућност овог дела света покушава да сведе на комадање нечијег националног и државног простора.

Видимо ли, као резултат, бар то да су неки други због тога дотакли период свог историјског успона? Не видимо. Напротив, дуж целог региона пред нама се отварају: низ нестабилних друштава, културна регресија и претње од повратка у 19-о вековно сиромаштво.

Стрепња Бранка Ћопића пред нама се данас јасније осликава и због чињенице да у највећем делу балканских елита, нажалост, не видимо разумевање те опасности.

Често га неки не виде ни код нас, посебно када верују како је управо комадање државе темељац бољитка за све, називајући то прихватањем реалности.

Одајући почаст мојим прецима за херојство у Другом светском рату, усуђујем се да поставим питаје да ли би им оновремено „прихватање ралности“ налагало да окрену главу од својих јеврејских суграђана и препусте их злој судбини?

Историја и антропологија уче нас да народи који не разумеју реалност и живе у идеалним пројекцијама нестају у вихору историје. Али нас, исто тако, уче и да нестају народи који се препусте постојећем стању, ничим не настојећи да га измене.

Само они који могу да спознају реалност и у себи пронађу снаге да раде на њеној промени у заједничку корист, могу се надати слободи и напретку. Ту мисију сликовито је описао, опет Иво Андрић: „Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи све потпуно исправити; никада не смемо престати да их исправљамо“.

Између Ћопићевих „црних коњаника“ и Андрићевог „исправљања кривих Дрина“, између рђаве реалности и ризичног сна о идеалном, наши народи данас гледају у будућност. Та будућност биће обележена највећим променама на светској сцени у последњих седам деценија. Онај ко их не буде уочио платиће цену својој кратковидости, онај ко направи корак пре времена, платиће цену свог нестрпљења.

Подвиг из 1941, коме сам посветио ову реч, налаже нам да неће погрешити само онај ко буде довољно упоран и самосвестан захтевајући правду за себе, али истовремено и довољно широк, захтевајући је и за све остале.

Уверен сам да ће генерације које долазе, ценећи пример својих часних предака, на тај начин успети да остваре проспреитет на овим просторима.

(Ријеч на додјели израелског признања “Праведник међу нацијама” Нурији и Девлети Поздерац, прецима Вука Јеремића, у Београду 18. 03. 2013)



Оставите одговор