Вучић у Тирани: Прикључујемо се америчком гасоводу

Премијер Србије Александар Вучић изјавио је да ће Србија прихватити сугестију из САД да смањи зависност од руског гаса, тако што ће се придружити гасоводу који има америчку подршку и који ће спровести гас из Азербејџана у Европу. У интервјуу за америчку агенцију АП, који је дао током посете Тирани, Вучић је навео да је […]

четвртак, мај 28, 2015 / 12:41

Премијер Србије Александар Вучић изјавио је да ће Србија прихватити сугестију из САД да смањи зависност од руског гаса, тако што ће се придружити гасоводу који има америчку подршку и који ће спровести гас из Азербејџана у Европу.

У интервјуу за америчку агенцију АП, који је дао током посете Тирани, Вучић је навео да је Србија по питању енергетске безбедности, спремна да користи гас из више извора, што је, како је рекао, "веома важно за наше америчке пријатеље, такође".

Како наводи АП, САД већ извесно време раде на томе да подстакну балканске земље да се окрену алтернативним изворима гаса, пре него да се надају изградњи гасовода који би преко Турске довео руски гас на Балкан.

Америчка агенција, уз објављивање првог цитата из интервјуа с Вучићем, навела је да подршка гасоводу под покровитељством САД представља велики политички заокрет Србије, која је традиционални савезник Русије.

"Запад оптужује Русију да гас користи као средство политичког ;утицаја на земље које су, попут Србије, потпуно енергетски зависне од руског гаса", пише АП.

Вучић ја за АП изјавио да је стратешки циљ Србије пут у Европску унију, šто, како је нагласио, не искључује добре односе са Русијом.

На констатацију америчке агенције да се Србија није придружила санкцијама западних држава против Русије због политике коју води према Украјини, а да неки западни званичници инсистирају да се Србија одлучи куда жели да иде – да ли жели зближавање са Русијом или ЕУ, српски премијер истиче:

"Не ради се о балансирању. Наш стартешки циљ је пут у ЕУ и веома чврсто смо на том путу. Да, с друге стране, желели бисмо да очувамо добре одосе са Русијом", рекао је

Вучић за АП и упитао шšта има лошšе у томе

"Шта је лоше у томе?Ја не видим ништа. Не говоримо о бирању страна, наша страна је наш пут у ЕУ, наша страна је Србија и њен интерес", рекао је Вучић у интервјуу.

„Одбрусио сам Путину да идемо у ЕУ, то се нико други не би усудио!“

Вучић је подсетио да је то отворено рекао и пред руским председником Владимиром Путином на конференцији за новинаре.

"Можете ли да наведете неког другог ко је то рекао тако отворено као ја пред Владимиром Путином ", упитао је он.

Вучић је такође нагласио да су за пут Србије ка ЕУ веома важни добри односи са Вашингтоном.

"Вашингтон је, наравно, изузетно важан и ми се надамо да ће они подржати наш европски пут и наше економске реформе, које су веома важне за нашу земљу", додао је Вучић.

АП подсећа да ће Вучић почетком јуна отпутовати у посету САД.



0 КОМЕНТАРА

  1. Bravo genije.
    Nekad se sam sebi divim odakle mi sposobnost da tako lako i jefitno „provalim“ manipulatore i borce za fotelje. Kada bi neko mlađi se malo angažovao pa našao izjave Acove od prije samo 2,3 godine i uporedio sa izjavama ovih dana sasvim siguran sam da bi svi ovdje kao jedan u glas rekli: ACO PAKUJ KOFERE.
    No moram da izrazim i zabrinutost za Srbiju jer u istoj je sadašnja vlast toliko uništila opoziciju, što bi fudbaleri rekli startom sa obe noge, da ne vidim ko bi mogao da zamjeni ovog najvećeg svjetskog manipulatora na sceni. Nakon što je salgao da će se bolje živiti, da će porasti penzije, plate, da će kriminalci biti u zatvoru i još mnogo što i baš šta ništa se od toga nije desilo. Desilo da Srbija živi u još većoj bijedi i da je ovaj patetičar totalno se odrodio od Rusije. Nadam se da će Putin znati šta se radi sa izrodima i odrodima od pravoslavnih naroda.

  2. Osta rudonja sam sa svojim „rsukim partnerima“, kako to džukela zna reći!
    Živio američki gas!
    Dobro došli u Republiku Srpsku!
    Srpska trobojka se vijorila na krovu bijele kuće…
    Je li se vijorila na kremlju?

  3. E moj Vučiću, pa projekat Nabuko nikada neće zaživjeti. Rusi su od početka tog projekta već završili na desetine drugih sličnih. Veliki si levat.

    A što se tiče ove izjave gospodina ispred! Vodi kući amerikance i slobodno istakni njihovu zastavu na krovu. Manjina si! Rusija je ponosna zemlja i u njoj se znaju pravila, a ako te baš zanima, srpska zastava je uvijek istaknuta na Kremlju, samo malo drugačijeg redosleda boja.

    Ortodoksni nacionalista, koji je zadojen mržnjim!

  4. Sjeca li se neko priloga na BN TV o slijetanju Iljusina sa humanitarnom pomoci za vrijeme poplava? (Inace od tog priloga ne gledam BN TV)
    Koliko sam upratio, dok sam gledao BN TV, Vucic je njihov „duhovni otac“. Jasno je kao dan koju politicku opciju BNTV podrzava u RS. Povezemo ove dvije cinjenice i pomenuti prilog o Iljusinu i kockice se same sloze.

  5. Sto se mene tice, totalno nepotrebna posjeta. Dajuci ovoliki publicitet istoj tek mozemo realno vidjeti u kojem svetu i cijem drustvu se nalazi Srbija danas, ono sto nas narod kaze s kim si takav si najbolje oslikava ovaj dogadjaj. Zalosno sto se mene tice …

  6. dragoslav..račich, 28.05.2015. 13:45:05 [150162]
    Osta rudonja sam sa svojim „rsukim partnerima“, kako to džukela zna reći!
    Živio američki gas!
    Dobro došli u Republiku Srpsku!
    Srpska trobojka se vijorila na krovu bijele kuće…
    Je li se vijorila na kremlju?
    Dragoslave, redovno citam komentare na Frontalu al’ rijetko kad komentarisem, postovao sam te cijelo vrijeme, i kad si vrijedjao Simu, Herca & Co… Mislio sam da je to trenutak revolta, sta li vec…. Ali ovo sto si napisao… pa kako te nije sramota?!
    Cija ti je to slika? Ko je izdao vodju tog covjeka sa slike?
    Sram te bilo!
    Herc, potpisujem sve sto si napisao, svaka cast.

  7. Radovan84,
    Treba jos dodati… Cije su bombe padale po RS 95. I Srbiji 99. Ruske ili USA? Mozda ce dragoslav reci da smo to zasluzili? Nije dragoslav kriv, on je samo slijepi poslusnik vucica u pokusaju (Bosic).

  8. Zaboravih… Izneseni stav racica moze se dovesti u vezu sa mojim komentarom o Iljusinu i BNTV. sta ocekivati od ljudi kojima je pomenuta tv jedini izvor informacija?

  9. радован84,

    човјече, хаџи-лојо=рачић=рамштајн, АИД.

    Иначе политички није мудро за мене, али ми дође мука од изјаве шта је овај „храбри“ рекао пред џудистом Путином, уз невиђену констатацију да то нико не смије рећи.

    Е кукала ти мајка Србијо и мој напаћени народе.

    Ја сам српски официр, водим партију зелене оријентације која је за демилитаризацију, зато ме апсолутно не интересује НАТО, али ме брине безбједност мог народа у Српској.

    Рјешења има да нико не буде незадовољан,ми правимо од свих народа и држава пријатеље, а старе чувамо као зјеницу ока, нажалост ми се не питамо.

  10. Oooo – PodvOr se vratio – nepristrasniji i neopredijeljeniji nego ikad….čak je našao i vremena za novi nick…

    Toliko neopredijeljenu – uz to i rezigniranu – volju još nisam vidio….

    Bravo,,,,

  11. Isasa,
    Malo sam bio prost pa mi ukinuse stari nick.
    Ne brini se ti za moju nepristrasnost. Ako ti se ne svidja sto kudim BN TV i bosica, mozda ce ti se dopasti kad budem kudio dodika i snsd. Nemoj praviti selekciju

  12. Podvor – hajde što imputiraš – al’ takve trivijalnosti – mislim – BNTV – j-ga – nadao sam se da imam na kome da oštrim vijuge – kad ono – demagog iz večernje škole – pih…

    Ni s kim ni protiv koga – sranje…

  13. podvor
    Te bombe su po meni padale, po dodiku nisu!
    Rusi su hrvatima 94 godine prodali sistem S-300, pa kad je nastupio blijesak i olja, srpski avioni nisu smjeli da uzlete, da zaštite 300 hiljada izbjeglica iz krajine!
    Kada smo tražili da nam prodaju sisteme 99, da se branimo od NATO-a, nisu nam ih htjeli ni prodati, da se nebi sa NATO-om zamjerili!
    Došli su u RS da izvuku korist i da odu…da nas sažvakaju i ispljunu! Pogledaj rafineriju, nestro….?
    Šta braća rusi ne plaćaju porez mazlume jedan režimski?!

  14. Gospodine Racicu, još treba dodati da su braća Rusi leteli i na helikopterima mi24 i avionima mig21 i bili direktno uključeni u borbena dejstva protiv Krajiskih Srba. Posebno su leteli i doprrmali oružje za Bihac itd… Sve to uz znanje Ruske drzave je dopremljeno ruskim avionima u Hrvatsku. Čak su imali i plaže za odmor posada na Jadranu itd prije nekih 10 tak godina bilo je u hrvatskom nacionalnu detaljnije….

  15. У политици нема љубави, само интереси. Зато треба правити разлику између братског руског народа. Осим тога, и Горбачов и Јељцин су били западни играчи, тако да Србија није могла боље проћи ни 1991. ни 1999. С Путином су дошле промјене.

    Не треба заборавити значајну улогу Русије у ослобађању Србије и 1912. и 1945. С друге стране, Амери су бомбардовали Србију и 1944. и 1999.

    Све су то преламања интереса великих и мали треба да се склоне у рупу. Вучић и Додик се сврставају, па како нам буде.

  16. herc-tref = podv0r(nick) = Nebojša Beatović (пребивалиште ПСИХОстудио у Борику, ту је адресу навео)

    Погледајте прве коментаре „новог колача“ Подвор-ника, како је он „мудро“ балансирао. Да се Власи не досјете. Али није издржао ни пет дана. Лежи на каучу и пише коментаре, а психолог чита и анализира. 😀

  17. Од све ове приче и посјете албањезима једини резултат је и биће и остаће тај да се ових дана ШОТА вратила на велика врата у Србију. 🙁

  18. Nedavno sam objavio tekst naslova „Vladimir Putin i trilateralci u pokušaju“ (Dodik i Vučić), no ova vijest pokazuje da je Vućić otišao „korak dalje“ i postao pravi trilateralac…

    Aleksandar Vučić je ovu izjavu dao kako bi Džozefu Bajdenu unaprijed (prije skorašnjeg susreta) poručio kako je KAPITULIRAO… jad i bijeda srpske politike…

  19. Ja sta mi sve „prikaciste“. Ali idemo redom:)

    jasse? Po cemu ste zakljucili da sam nacionalista? Ne znamm kako definisete nacionalizam? Ako mislite na kvazi-nacionalizam ili „srbovanje“ grdno grijesite. Nagledao sam se ja dosta tih kvazi-nacionalista koji su srbovali, vidio sam kako se odsrbljavaju i podvijaju rep kad zagusti ili kad im se interes promijeni. Molim Vas nemojte me stavljati u isti kos sa njima. Ako mislite na to sto zivim u ovoj drzavi, sto se nadam da ce moja djeca nastaviti tu zivjeti, sto se trudim da, skromno, koliko mogu, da doprinesem svom narodu i svojoj drzavi, sto navijam kada igra srpski nacionalni tim iako ne zivim u Srbiji, sto sam zabrinut za buducnost svoje djece, sto sam oprezan u vezi komsija, sto nikoga ne mrzim i niko mi ne smeta… onda jesam nacionalista. Ali smatram da nisam nista veci nacionalista nego jedan prosjecan, recimo, Francuz. Ne bih dublje da ulazim u elaboriranje nacionalizma i nacionalista, mislim da je dovoljno onome ko zeli da prihvati sta sam napisao.

  20. dragoslav,
    ta prica da su rusi hrvatima prodali S300 vas diskvalifikuje kao ozbiljnog sagovornika. Ipak, da Vas podsjetim da su nasi avioni u septembru 95. kada je HV presla Unu na vise mijesta i krenula dalje, desetkovali njihovu vojsku i sprijecili ih u njihovoj namjeri. Zasto S300 nije skinuo ta dva migcica?

  21. drazen78bl,

    ne znam o kome pricate ali mislim da znam ko sam ja tako da Vam pouzdano mogu reci da opasno grijesite. Necu se spustati na vas nivo da pribjegavam lajickom donosenju dijagnoza i bespotrebnom etiketiranju. Uglavnom, pogrijesili ste.

  22. Podv0r, odakle Vama ta informacija da to nije istina kad je s300 isporučen Hrvatskoj 93 i 94 sa 3 borbena kompleta raketa čak je bila afera kad se posle saznalo da su neke rakete predate SADu. Isti je bio lociran na zaštiti Zagreba, naravno da nije mogao delovati na Uni jer mu je cilj prvenstveno bio zaštita od projektila sistema zemlja-zemlja sa kojim je RSK raspolagala itd… Naši avioni nisu bili migovi već orlovi j22 oni su uništili pontone i osujetili forsiranje rijeke…

  23. Jataganac,
    Hrvatima je neko uvalio smece, tj. samo dio sistema koji je bio neupotrebljiv. Znaci nisu ga imali. Druga stvar, poprilicno sam siguran da ga nisu od rusa nabavili, najvjerovatnija opcija je da je Ukrajina u pitanju, tj. nabavili su to sto neko zove s300 ispod ruke. To je bila 95. vrijeme konacnog obracuna sa slobom i „pobunjenim“ srbima. Trebalo im je nesto tako da provozaju ulicom radi psiholoskog efekta.

  24. Naravno da su odradili posao, ali si i Rusi odradili posao Hrvatima leteli nq Helikopterima mi 24 avionima mig21 obucavali ih, sve što je kupljeno prevezeno je njihovim avionom itd sq svim je upoznati rukovodstvo Rusije u to vrijeme odgovorno tvrdim da iz Ukrajina kako vi tvrdite taj s300 nije mogao biti najavljen bez amina od viših glavesina jer se zna da su još 2001 rusi bili ljuti kad su naculi da se Amerika i Izrael zanimaju mnogo za dijelove sistema s300 itd sve u svemu mi se i dalje dijelimo na one za Rusiju i one za zapad što sinoć reče onaj prof.Trifunović na TvBN ima li iko da ga zanima Srbija ili Srpska i njen prosperitet neki nas interes.Rusija jeste pomogla u buđenju nacionalne svijesti ubijene pod godinama Turaka ali nije slučaj ti samo sa nama već i sa Grčkom, Bugarskom itd nemamo u visokoj politici i medjudrzqvnim odnosima bi bratstva ni ljubavi već samo strateški i ekonomski interesi to je jasno valjda. veliki pozdrav

  25. Jataganac,
    jasno je to. Ima ona narodna: „najeb… je onaj koga Grcka hrani i Rusija brani“. Mozda iz mojih komentara mozete zakljuciti da sam rusofil. Nisam, nisam nikakav …fil. Mozda je to vrlina dobrih politicara, zongliranje. Mozda ne znam, nisam se nikada bavio politikom, osim sto se politika bavi sa mnom pa onda imam potrebu nekada na glas nesto i prokomentarisati. Nije problem u Rusima i Amerima, problem mi je pljuvanje po jednim od njih da bi se dodvorili drugom. Kao sto ranije spomenuh… Jeste li gledali prilog BN TV prosle godine o slijetanju Iljusina? Ono licemjerstvo je nezabiljezeno, pogotovo kada se radilo o situaciji o kakvoj se radilo. Onda sam doveo u vezu BN TV, Vucica i Bosica, zakljucak mi se sam nametnuo. Zatim povezao trenutnu politiku i jednog i drugog, pa pojavi s300… i prica izgubi smisao.
    Uglavnom bih rezimirao…. Smatram da Vucic nije dobar politicar, meni vise lici na stranog agenta koji dobro odradjuje posao. Bojim se da su to neki novi-stari trendovi koji se ponovo javljaju i intenziviraju.
    Znaci, ne branim ruse nego pljujem po nasem licemjerstvu i ostalim intelektualnim i karakternim osobinama.
    Opet, u drugu ruku ja sam lajik veliki po ovim pitanjima, mozda i grijesim, nadam se da grijesim.
    Kako god alergican sam na licemjerstvo.

  26. -dragoslav..račich, 28.05.2015. 22:07:07 [150202]
    radovan84
    U suštini, ti nisi ništa drugo nego jedan u nizu režimskih kerova ovde!
    poput ker-trefa, simage, pigija, pletera…i ostalih govana!
    -Da imas obraz, skinuo bi tu sliku, a kad spomenes Rusiju, ustao bi i stajao mirno! Jos jednom, sram te bilo!

    -podv0r, 28.05.2015. 22:07:43 [150203]
    Radovan84,
    Treba jos dodati… Cije su bombe padale po RS 95. I Srbiji 99. Ruske ili USA? Mozda ce dragoslav reci da smo to zasluzili? Nije dragoslav kriv, on je samo slijepi poslusnik vucica u pokusaju (Bosic).
    -Podvor, nije problem sto je Racic poslusnik Bosica, evo i Herc, Simo % & Co su poslusnici preCjednika nam, pa ok, nema veze, nego, problem je u tom da ce omalovaziti sve sto valja samo da se napakosti protivniku, to nije u redu, nije u redu Rusiju spominjati u tom kontekstu, tj prizivati “bratsku nam“ Ameriku,samo da se usprotivi Dodiku!
    Kosovo im nikad necu oprostiti, nikad! Bio sam u Kosovskoj Mitrovici, naravno u sjevernom dijelu na svadbi, sad u martu… Ono je zalosno… Kosovo nije Srpsko vise,moze pricati ovaj pi.. usti sta hoce.
    -ribar, 28.05.2015. 22:47:23 [150207]

    радован84,

    човјече, хаџи-лојо=рачић=рамштајн, АИД.

    Иначе политички није мудро за мене, али ми дође мука од изјаве шта је овај „храбри“ рекао пред џудистом Путином, уз невиђену констатацију да то нико не смије рећи.

    Е кукала ти мајка Србијо и мој напаћени народе.

    Ја сам српски официр, водим партију зелене оријентације која је за демилитаризацију, зато ме апсолутно не интересује НАТО, али ме брине безбједност мог народа у Српској.

    Рјешења има да нико не буде незадовољан,ми правимо од свих народа и држава пријатеље, а старе чувамо као зјеницу ока, нажалост ми се не питамо.
    -Ribar, ocekujem ZORU na sledecim izborima, i vjeruj da cu lobirati koliko god mogu za tebe, al’ poslednja sansa ce se dati kandidatima da odrze svoja predizborna obecanja 😉

    -drazen78bl, 29.05.2015. 10:39:04 [150240]
    У политици нема љубави, само интереси. Зато треба правити разлику између братског руског народа. Осим тога, и Горбачов и Јељцин су били западни играчи, тако да Србија није могла боље проћи ни 1991. ни 1999. С Путином су дошле промјене.

    Не треба заборавити значајну улогу Русије у ослобађању Србије и 1912. и 1945. С друге стране, Амери су бомбардовали Србију и 1944. и 1999.

    Све су то преламања интереса великих и мали треба да се склоне у рупу. Вучић и Додик се сврставају, па како нам буде.
    -Drazen,komso, sve potpisujem.

  27. -dragoslav..račich, 28.05.2015. 22:07:07 [150202]
    radovan84
    U suštini, ti nisi ništa drugo nego jedan u nizu režimskih kerova ovde!
    poput ker-trefa, simage, pigija, pletera…i ostalih govana!
    -Da imas obraz, skinuo bi tu sliku, a kad spomenes Rusiju, ustao bi i stajao mirno! Jos jednom, sram te bilo!

    -podv0r, 28.05.2015. 22:07:43 [150203]
    Radovan84,
    Treba jos dodati… Cije su bombe padale po RS 95. I Srbiji 99. Ruske ili USA? Mozda ce dragoslav reci da smo to zasluzili? Nije dragoslav kriv, on je samo slijepi poslusnik vucica u pokusaju (Bosic).
    -Podvor, nije problem sto je Racic poslusnik Bosica, evo i Herc, Simo % & Co su poslusnici preCjednika nam, pa ok, nema veze, nego, problem je u tom da ce omalovaziti sve sto valja samo da se napakosti protivniku, to nije u redu, nije u redu Rusiju spominjati u tom kontekstu, tj prizivati “bratsku nam“ Ameriku,samo da se usprotivi Dodiku!
    Kosovo im nikad necu oprostiti, nikad! Bio sam u Kosovskoj Mitrovici, naravno u sjevernom dijelu na svadbi, sad u martu… Ono je zalosno… Kosovo nije Srpsko vise,moze pricati ovaj pi.. usti sta hoce.
    -ribar, 28.05.2015. 22:47:23 [150207]

    радован84,

    човјече, хаџи-лојо=рачић=рамштајн, АИД.

    Иначе политички није мудро за мене, али ми дође мука од изјаве шта је овај „храбри“ рекао пред џудистом Путином, уз невиђену констатацију да то нико не смије рећи.

    Е кукала ти мајка Србијо и мој напаћени народе.

    Ја сам српски официр, водим партију зелене оријентације која је за демилитаризацију, зато ме апсолутно не интересује НАТО, али ме брине безбједност мог народа у Српској.

    Рјешења има да нико не буде незадовољан,ми правимо од свих народа и држава пријатеље, а старе чувамо као зјеницу ока, нажалост ми се не питамо.
    -Ribar, ocekujem ZORU na sledecim izborima, i vjeruj da cu lobirati koliko god mogu za tebe, al’ poslednja sansa ce se dati kandidatima da odrze svoja predizborna obecanja 😉

    -drazen78bl, 29.05.2015. 10:39:04 [150240]
    У политици нема љубави, само интереси. Зато треба правити разлику између братског руског народа. Осим тога, и Горбачов и Јељцин су били западни играчи, тако да Србија није могла боље проћи ни 1991. ни 1999. С Путином су дошле промјене.

    Не треба заборавити значајну улогу Русије у ослобађању Србије и 1912. и 1945. С друге стране, Амери су бомбардовали Србију и 1944. и 1999.

    Све су то преламања интереса великих и мали треба да се склоне у рупу. Вучић и Додик се сврставају, па како нам буде.
    -Drazen,komso, sve potpisujem.

  28. Menščini da i Makedonci pobjegoše od ruskog monopola i Turskog toka. VMRODPMNE vlast podržava investiciju ali nakon dogovora RUS-EU. Dakle, ne podržava ga. Putin je (po ovim medijskim izvještajima!) ostao bez saveznika na Balkanu.

  29. Da ne zaboravim staru narodnu poslovicu koja se prosto savršeno uklapa u trenutne strateške dilove uzduž i poprijeko Evrope – Bolje da te Švaba okupira nego da te Rus oslobodi.

  30. Ex… Ostao je Dodik. Napravice rusi wifi gasovod sa access pointom u RS. Barem dok ne dobije „veliki kredit“, onda ce Naprasno skontati da to ne moRe bRez kabla.

  31. @ podv0r, 30.05.2015. 06:31:25

    Ova mala je Dodoova:

    http://novovrijeme.ba/wp-content/uploads/2014/12/slovenija-ppdrzava-put-bih-u-eu-i-nato.jpg

    Teško je zajebat našeg seljaka… još ako je okusio pijace. Kad rodi, rodilo je i dobro je. Kad ne rodi, poskupi i opet je dobro.

    Dodo po pitanju odnosa NATO-RUS sjedi na dvije stolice. Rusima maše repom ali je na NATO lancu. Vučić se opredijelio. Dodo će za njim. Ako ne prije, evo već za Vidovdan.

  32. Русија је данас прије свега православна земља. Прије свега истиче политику јачања и очувања православља, а онда и изградње суживота и максималног поштовања свих других вјероисповјести.
    Јако је уочљива велика хармонија у односима цркве и државе. Ауторитети попут покојног патријарха Алексеја и данашњег Кирила су чини се изнад самог Путина итд, итд…,

    90%, ако не и више нашег народа поистовјећује се са руским народом као братским или једним те истим народом.
    То знају сви па и ови на западу тако да од тога не треба бјежати нити крити.Зато на све начине покушавају цијепати и нашу цркву.

    На жалост код нас су они којима ништа није свето преузели да играју на ту тзв. русофилску карту.
    Они који немају ништа заједничко ни са црквом ни Богом. Њих занима само њихов лични интерес, властито дупе и ништа више.

    Много је још увијек нашег наивног народа старијих генерација који повратак и јачање Русије сматрају повратком комунизма и неких прошлих времена. Бркају руско поштовање своје историје, својих огромних жртава у борби против фашизма са тиме.
    Ови препредењаци су управо и заиграли на ту карту јер им је једина преостала.
    Опозиција ништа није радила да их раскринка на том пољу.
    Да је и опозиција или СДС или било ко паралелно са њима радио и на повезивању са тзв. руским фактором, ових неби било нигдје.

    Овако остаје утисак да су дезертери,тајкуни, шверцери и ратни профитери велики русофили, срби, православци, а остали прозападни, проамерички, издајници, турче се итд…,

    Дакле и једни и други су свјесно или не успјели да располуте ову шаку јада од народа….,

  33. http://www.nspm.rs/prenosimo/vlast-u-srbiji-se-nalazi-pod-kontrolom-sad-sa-aleksandrom-vucicem-rade-predstavnici-specijalnih-sluzbi-zapadnih-zemalja.html

    ВЛАСТ У СРБИЈИ СЕ НАЛАЗИ ПОД КОНТРОЛОМ САД, А СА АЛЕКСАНДРОМ ВУЧИЋЕМ РАДЕ ПРЕДСТАВНИЦИ СПЕЦИЈАЛНИХ СЛУЖБИ ЗАПАДНИХ ЗЕМАЉА

    Леонид Решетњиков (28. мај 2015.)

    ГЕНЕРАЛНИ директор Руског института за стратешке студије (РИСИ), генерал потпуковник Спољне обавештајне службе у пензији Леонид Решетњиков, дао је интервју Сергеју Правосудову.

    Бугарску је фактички под америчком окупацијом. Њена елита у потпуности зависи од Американаца и њихових савезника у Бриселу. Зато није изненађујуће ништа од онога што се догодило са Јужним током

    Треба схватити да CIA већ одавно није само обавештајна служба, него структура која контролише елите других земаља, често и путем силе. Не треба заборавити ни „медењаке“. Американци могу и добро да плате својим слугама. Кад се политичари нађу пред избором: ићи против САД – и са великом вероватноћом лишити се власти, новца, а онда и живота, или испуњавати њихове захтеве и постати имућан човек – апсолутна већина бира другу варијанту

    Приликом реализације Јужног тока, Србија се није показала као најпоузданији партнер. Са данашњим руководиоцем српске владе, Александром Вучићем, компактно раде представници специјалних служби западних земаља и он све више почиње да личи на руководиоце Бугарске

    Имам утисак да се Лукоил и „Газпромњефт“ у Бугарској и Србији стиде због тога што су руске компаније. Покушавају да се поставе као међународне корпорације и опонашају своје западне колеге. Имам утисак и да руске компаније у Србији и Бугарској подржавају оне манифестације на које им указују власти тих земаља, чак и ако те манифестације имају антируски карактер

    Може се са сигурношћу рећи да ће се краткорочно стабилност Турске одржати, али у наредних пет до седам година тамо ће се вероватно десити озбиљне промене. САД отворено рачунају на свргавање Реџепа Ердогана који покушава да води независну политику. Ради решења тог задатка они ће користити све факторе: и притисак споља и унутрашњу опозицију и курдске сепаратисте и бојовнике Исламске државе и друге. Турску чекају веома тешка времена

    Покушај реализације пројекта Јужни ток јасно је показао да елите малих земаља југа Европе (Бугарска и Србија) често иду против националних интереса својих земаља. Зашто се то дешава?

    – После распада СССР-а и изнуђеног одласка Русије из Источне Европе, Бугарска и Србија нашле су се, у ствари, под окупацијом САД. То се посебно односи на Бугарску која је већ ушла у састав NATO и ЕУ. Њена елита у потпуности зависи од Американаца и њихових савезника у Бриселу. Многи бугарски политичари воле да причају о традиционалном русофилству бугарског народа, али то апсолутно не значи да су и сами они русофили. Они тако говоре да би збунили своје бираче, а такође и да би се допали Москви и за себе добили неке повластице. Зато нема ничег чудног у томе што су бугарске власти одбациле пројекат Јужни ток. Нажалост, у Србији се ситуација одвија по сличном сценарију. Та земља још није стигла да уђе у NATO и ЕУ и зато њена елита има мало више могућности да маневрише, али се са сигурношћу може говорити о томе да се власт у Србији такође налази под контролом САД.

    Због чега су власти Бугарске и Србије потписивале споразум са Русијом и узимале на себе обавезе у вези са изградњом Јужног тока ако су знале да их неће реализовати?

    – Надале су се да ће им САД и Брисел дозволити да реализују пројекат Јужни ток. Елите Бугарске и Србије схватиле су да ће тај пројекат бити користан за њихове земље и покушавале су да наговоре своје туторе у САД и ЕУ да одобре изградњу гасовода. Постојала је и својеврсна енергетска уцена, посебно у Бугарској. Западним партнерима је говорено: ако не дате следећу траншу -градићемо Јужни ток. До одређеног момента таква политика је функционисала. Ипак, на крају су САД и Европска комисија заузеле чврст став против тог пројекта и зато Бугарима и Србима ништа друго није преостало сем да салутирају и одустану од изградње Јужног тока.

    Зашто земље које имају више утицаја – Италија и Аустрија – нису могле да пруже суштинску подршку реализацији пројекта Јужног тока који им је потребан?

    – Да, њихове елите су јаче од Бугара и Срба, али оне, ипак, стоје у том истом заједничком строју на челу са САД. Јасно је да нису довољне снаге Италије и Аустрије да се супротставе САД и крену у реализацију заједничких пројеката са Русијом.

    Али, лидери земаља на југу Европе сигурно схватају да се Украјина налази на ивици банкрота и да се у тој земљи води грађански рат. Ако гас не буде стизао до тих земаља. шта ће они рећи својим бирачима?

    – Рећи ће да је крива Русија. Разумете, постоје бирачи и постоји шеф, а наредба шефа за њих је много важнија од обећања бирачима. А бирачима они причају бајке о великим залихама течног гаса који ће убрзо запљуснути европско тржиште, о гасу из шкриљаца и нафти из шкриљаца и тако даље.

    Да ли Американци држе под контролом европску елиту захваљујући неким компромитујућим подацима које имају?

    – Не само то, постоји читав спектар механизама за утицај. Ту је и компромитовање и опасност од организовања државног преврата, као и физичке ликвидације неподобних политичара. Треба схватити да CIA већ одавно није само обавештајна служба, него структура која контролише елите других земаља, често и путем силе. Али не треба заборавити ни „медењаке“. Американци могу и добро да плате својим слугама. Кад се политичар нађе пред избором: ићи против САД – и са великом вероватноћом лишити се власти, новца, а онда и живота или испуњавати њихове захтеве и постати имућан човек – апсолутна већина бира другу варијанту.

    Данас се разматра варијанта изградње Турског тока преко Грчке, Македоније, Србије, Мађарске у Аустрију и Италију? Да ли је по вашем мишљењу то реално?

    – Потпуно је реална изградња гасовода на територији Турске. Међутим, даље настаје много проблема. Кључно питање је у томе ко ће дати новац за изградњу. Грчка, Македонија и Србија немају потребан новац. Теоретски, Русија може да им позајми тај новац под условом да га касније врате на рачун плаћања за транзит гаса. Али, Европска комисија ће инсистирати да се пројекат реализује у оквиру Трећег енергетског пакета који подразумева да половину изграђених капацитета треба дати неком другом испоручиоцу. У таквим околностима није јасно када се тај пројекат може исплатити.

    Тешко да ће Русија пристати да финансира изградњу гасовода којим ће се транспортовати гас из других земаља.

    У Грчкој су дошле на власт снаге које покушавају да штите националне интересе своје земље, а да ли ће успети да се одупру притиску САД и Европске комисије? Сумњам. Нема уопште резона рачунати на Македонију. Она је у суштини протекторат САД. Зато Американци могу било ког дана да организују преврат или „обојену револуцију“, а ако је крајње неопходно и да отпочну грађански рат. Тамо живи велика заједница Албанаца која машта о стварању Велике Албаније. А када проблеми са Македонијом неизбежно настану – опет ће се појавити питање заобилазне маршруте. Произлази да ће опет морати да се разговара са Бугарском.

    О Србији смо већ говорили. Приликом реализације Јужног тока та земља се није показала као најпоузданији партнер. Са данашњим руководиоцем српске владе, Александром Вучићем, компактно раде представници специјалних служби западних земаља и он све више почиње да личи на руководиоце Бугарске. Треба покушати са реализацијом тог пројекта, али ће на том путу бити великих тешкоћа.

    С друге стране САД губе снагу јер су принуђене да расипају своју снагу између запаљеног Блиског Истока, Украјине и Азијско-Тихоокеанског региона где се појачава конфронтација између Кине и низа суседних држава. У таквим околностима европске земље као што су Мађарска, Италија, Аустрија и Грчка имају више могућности да штите своје националне интересе.

    Зашто руководство Европске комисије тако чврсто инсистира на томе да транзит руског гаса треба да иде преко територије Украјине? Није могуће да не схватају да је ситуација у тој земљи критична?

    – Данас су земље Запада приморане да подржавају своје штићенике у Украјини кредитима, али, како ће их враћати? Власти САД и ЕУ желе да Русија плати Украјини за транзит гаса, а онда би тај новац ишао за враћање кредита. Због тога Европска комисија инсистира на реализацији дугорочних уговора у којима су наведени пунктови за предају гаса на територију ЕУ. Европљани сматрају да Русија са својим гасом нема куд од њих да оде.

    На границама Турске води се рат. Какви су изгледи за политичку стабилност Турске?

    – Може се са сигурношћу рећи да ће се краткорочно стабилност одржати, али у наредних пет до седам година тамо ће се вероватно десити озбиљне промене. САД отворено рачунају на свргавање Реџепа Ердогана који покушава да води независну политику. Ради решења тог задатка они ће користити све факторе: и притисак споља и унутрашњу опозицију и курдске сепаратисте и бојовнике Исламске државе и друге. Турску чекају веома тешка времена.

    Како процењујете могућности за укидање санкција Ирану и за појављивање иранског гаса на европском тржишту?

    – Политика САД довела је до јачања хаоса на Блиском Истоку. Американци су сматрали да могу да контролишу земље ослабљене грађанским ратовима (Ирак, Сирију, Јемен, Либан), али су погрешили. У свим тим земљама десило се јачање позиције Ирана и сада Американци покушавају да схвате шта да раде са Ираном. У САД се надмећу два становишта: демократе сматрају да треба ићи на зближавање са Ираном и постепено укидање санкција.

    Они се надају да ће се тако десити постепена еволуција иранске елите у правцу зближавања Ирана са САД. Републиканци настављају да инсистирају на јачању притиска на Иран. У таквој ситуацији много тога зависиће од политике Русије и Кине. Ако те земље престану да се плаше америчког гнева и почну да развијају свестрану сарадњу са Ираном, онда он може и да не обраћа пажњу на санкције од стране САД и њихових савезника. Русија је кренула у том правцу пошто је одлучила да испуни своје обавезе у вези са испоруком Ирану система ПВО С-300.

    Земље ЕУ веома су заинтересоване за ирански гас, али без дозволе САД никад се неће усудити да закључе уговор са Ираном. Русији је у интересу да ирански гас иде у Индију и Пакистан.

    Како оцењујете садашње стање руске „меке силе“ на Балкану?

    Присуство руске „меке силе“ на Балкану практично се не осећа. Ми смо отишли са првих линија и сада морамо са САД да водимо рат на територији Украјине, односно, у својој кући. У Донбасу гину руски људи, а да смо могли да очувамо своје позиције у Источној Европи, онда би се са Американцима срели на даљим линијама.

    Данас Русија не пружа готово никакву подршку својим савезницима у балканским земљама. Говорим о читавим слојевима становништва који се пријатељски односе према Русији и о политичким партијама које их представљају. И даље настављају да раде центри за учење руског језика, одржавају се неке културне манифестације, али о њима мало ко зна. Ми треба да успоставимо стални дијалог на нивоу студената, научника, политичара, бизнисмена, делатника у култури и уметности.

    Није тајна да је највећи порески обвезник у Бугарској Лукоил и да контролни пакет највеће српске компаније НИС припада „Газпром нафти“. Шта мислите о улози тих компанија у промовисању руских интереса у Бугарској и Србији?

    – Дуго сам радио у тим земљама и сада често одлазим у Србију и Бугарску. Имам утисак да се Лукоил и „Газпромњефт“ стиде због тога што су руске компаније. Покушавају да се поставе као међународне корпорације и опонашају своје западне колеге. Можда они нешто и раде за промовисање руског утицаја у тим земљама, али широј јавности о томе практично ништа није познато.

    Напротив, константно слушам приговоре на рачун руског бизниса од проруски расположених Срба и Бугара. Разуме се да Лукоил и „Газпромњефт“ раде у многим земљама и зато су опрезни и настоје да не нервирају своје партнере у Европи и САД.

    Ако се у Србији и Бугарској на власти налазе прозападне снаге, онда руске компаније не могу директно да подржавају проруске странке, јер ће у том случају одмах почети притисак администрације на њихов бизнис.

    – Не позивам их да финансирају опозиционе странке. Они једноставно могу да подржавају манифестације које се тичу развоја руско-српских или руско- бугарских односа. Као што је познато, наш Институт припада структури администрације Председника Русије. Ми се бавимо прикупљањем информација из отворених извора и њиховом анализом. „Мека сила“ – то је наш профил. Али, видећи шта се дешава, ми редовно организујемо на Балкану округле столове, конференције, примамо на стажирање стране студенте и асистенте. Поред осталог на тим конференцијама разматрају се и питања енергетике.

    Стално позивамо представнике НИС-а да учествују на нашим манифестацијама. Желим да нагласим да не тражимо финансијску подршку. Ми позивамо представнике НИС-а да дођу и испричају о свом раду, али они због нечег сваки пут одустају. А то се не односи само на наше конференције и округле столове, представници НИС-а уопште нигде не иду, ни на какве руско-српске манифестације и ни у чему не учествују. Ствара се утисак да сем својих показатеља и финансијских прихода њима, заправо, ни до чега другог није стало, па ни до тога шта о њима пишу српски и светски медији.

    И све то упркос чињеници да је НИС више него успешна компанија управо у финансијском смислу. Пошто је ту компанију купила „Газпромњефт“, она је од неисплативе постала профитабилна. Рафинерије које су веома оштећене у време NATO бомбардовања оспособљене су, пуштена је у рад нова опрема која омогућава добијање продукције високог квалитета. Зашто не би о томе испричали? Посебно у околностима када већина српских медија константно обасипа клеветама НИС, „Газпромњефт“, па и сам „Газпром“. Понекад заслужено, понекад не – то треба разјаснити, али они то не чине.

    Да не бих био необјективан, рећи ћу да проблем није само у НИС-у. Није тајна да РИСИ активно учествује у реконструкцији руских гробља и цркава и у отварању споменика на територији Србије, Бугарске и Грчке и кад понудимо руском бизнису да учествује у томе – не добијамо увек подршку. Заправо, имам утисак да руске компаније у Србији и Бугарској подржавају оне манифестације на које им указују власти тих земаља, чак и ако те манифестације имају анти-руски карактер.

    Превела Ксенија Трајковић

    (Руски експрес-Факти)

  34. podv0r, 30.05.2015. 21:44:36 [150366]
    U vezi prethodnog clanka samo cu jos jednom reci trougao: vucic-bntv-bosic. Ne znam je li jednakostranicni ili pravougli i ko je Pitagora ali trougao je definitivno.
    Za zle jezike: ne govorim o trouglu da bih favorizovao Dodika. Ocigledno je dodik ispao iz geometrije, samo se kao amorfni geometrijski oblik rotira oko svoje ose, odavno je ostao bez trajektorije u procesu translacije.
    Ostali su prosta aritmetika 2+2.

  35. Да здравствует Россия!

    http://www.nspm.rs/hronika/rusi-koji-su-dali-zivote-za-republiku-srpsku.html?alphabet=c #yvComment87279

    *** РУСИ КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ ***

    Олег Валецки, Рус, припадник Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату је изјавио: Руски добровољци су ојачали српску војску не само бројно, већ и психолошки, давали су Србима велику моралну подршку и зато је непријатељска пропаганда настављала да тврди да у борбеним дејствима учествују хиљаде „руских плаћеника“. Број добровољаца за све време рата није премашио 600-700 људи“.

    Погинуло је 37 руских добровољаца. Први споменик руским добровољцима је подигнут у Вишеграду. Споменик је подигнут средствима донатора из Русије, средствима Владе Републике Српске, а у организацији удружења грађана српско-руске заједнице „Завет“ из Бијељине.

    Председник удружења грађана српско-руске заједнице „Завет“ из Бијељине, Саво Цвијетиновић је истакао:

    – Морамо знати да је у то време извршена агресија на државу Југославију, да је српски народ буквално раскомадан на неколико држава и да се из тог стања јавио братски глас обичног народа из Русије, добровољаца који су дошли да поделе са нама судбину. Њих није слала држава, њих није слала никаква организација, они су једноставно дошли вођени срцем. Многи од њих су ту страдали и оно најмање што ми можемо да урадимо јесте да се помолимо Богу за њихове душе и да се сећамо заједно са њиховим породицама жртава које су они поднели за наш српски народ. Људи који су ратовали у редовима Војске Републике Српске били су нешто најчеститије што је могло да се појави на овим просторима. То су напросто племенити људи. Није познато да је било ко урадио било шта што би, не дај Боже, било ратни злочин или било шта што би могло да се подведе под једно ненормално понашање, ако се, наравно, апстрахујемо од тога де је сам рат ненормално понашање.

    Споменик српским добровољцима замислио је српски скулптор Небојша Савовић, који тађе ради на рестаурацији храма Светог Саве у Београду. Своју концепцију он објашњава на следећи начин:

    – Тај основни концепт био је једна вертикала. Мислим да су то људи који су гинули усправно. Сам споменик је висок четири метра. Израђен је од камена, тамо је измешана црвена, црна и сива боја као један амбијент ратишта, као једна мешавина крви и барута. На врху тог споменика је један карактеристичан руски крст, који је видљив са све четири стране света. А у подножју споменика су као документарни податак уклесана имена, презимена, година рођења и погибије. У самом средишту споменика је упаљено кандило. Цела прича је једна врста светилишта под отвореним небом. Њихова имена симболично су „уздизана“ у вертикалу, заједничко стабло, „српски запис“ – симбол колективног опстанка српског народа.“

    Руски добровољци који су погинули као припадници Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату Српског народа (1992-1995) су:

    1. Александров Александар

    Рођен 1961 г. у Санкт Петербург. Артиљеријски официр, ветеран Придљестровња и Абхазије. У Републици Српској од краја 1992. г. Командир Руског ударног одерда (Одред Александрова) који је деловао код Скелана и у Сарајеву (Хреша). Погинуо 21.05. 1993. г. у рејону Борја од експлозије мине током извиђачке акције. Сахрањен на гробљу с. Хреша (Српско Сарајево).

    2. Анисимов Валериј

    Рођен 1956. г. у Санкт Петербургу. Погинуо 1995. године. Посмртни остаци допремљени у Русију.

    3. Астапенков Анатолиј Сергејевич

    Рођен у граду Перм 17. новембра 1968. г. У Совјетској Армији служио у морнаричкој пешадији. Ожењен, има сина. У Републици Српској од зиме 1993. г. Ратовао у саставу ударног одреда код Власенице, у одреду Александрова (Хреша-Српско Сарајево), 2. Руског добровољачког Одреда (Прача-Пале) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо на положају Златиште (на северу Српског Сарајева) 20. јануара 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево)

    4. Баталин Сергеј Јурјевич

    Рођен 14. септембра 1961. г. у Москви. По струци лекар. Ожењен у Републици Српској од јануара 1993. г. Као војни лекар у саставу 1. Козачког одреда непосредно учествовао у борбеним дејствима. У борби за село Твирковићи од експлозије противпешадијске мине изгубио стопало. Умро у јесен 1993. г. у Вишеграду. Сахрањен на гробљу Црнућа у Вишеграду.

    5. Богословски Константин Михајлович

    Рођен 04. фебруара 1973. г. на Памиру (Таџикистан) Живео у Москви. У Републици Српској од краја марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2.ОРДО) (Вишеград-Горажде). Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац, као митраљезац бранећи заставу на положају. Сахрањен на војно-црквеном гробљу у Вишеграду

    6. Бондарец Олег Дмитријевич

    Рођен 4. априла 1969. г. у Кијеву (Украјина). Од 1994. године ратовао у саставу српских одреда У Српском Сарајеву („Бели вукови“, батаљон на Добрињи). Погинуо 20. новемра 1995. г. у Озренској улици Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево)

    7. Бочкарјов Александар Јурјевич

    Рођен 6. априла 1971. г. у Вороњежу. У Републику Српску стигао крајем 1993. у Српско Сарајево. Погинуо у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље) 10. фебруара 1994. г. од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

    8. Биков Валериј

    Рођен 1962. г. Активан официр у чину капетана. У последње време живео у Санкт Петербургу. У Републици Српској од краја октобра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево), као и у саставу српских јединица. Завршио тенковску школу у Бањалуци. Погинуо августа 1995. г. у рејону Добриња од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

    9. Гаврилин Валериј Дмитријевич

    Рођен 1963. г. у Гродну (Белорусија) У последње време живео у Петербургу, где је и завршио економски факултет. Ратовао у Придњестровљу. У Републици српској од новембра 1992. године. Ратова у саставу 2. РДО (Вишеград) 2. ОРДО (Горажде) и 3 РДО. (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и краће време у гарди „Пантери“ (Бијељина) Био међу најпознатијим и најиздржљивијим добровољцима. Погинуо 5. априла 1995. г. од снајперске ватре на Грбавици-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

    10. Ганијевски Василиј Викторович

    Рођен 16. јануара 1960. г. у граду Кримск (Краснодарска област) У последње време живео у граду Саратову, активно учествовао у саратовској козачкој организацији. У Републици Српској од јануара 1993. г. Ратовао у саставу Козачког одреда (Вишеград) Погинуо 12. јануара 1993. године у селу Твирковићи тооком операције заузимања долине Ораховци код Вишеграда. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду.

    11. Гешатов Виктор

    12. Десјатов Виктор Николајевич

    Рођен 12. јануара 1955. г. Питомац дечјег дома. Учествовао у раду Козачке организације. Ратовао у Придњестровљу. У последње време живео у граду Јекатеринбургу. У Републици Српској од марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо 6. јануара 1994. г. извлачећи трудницу под снајперском паљбом на Јеврејском гробљу-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    13. Иванов Сергеј Јевгењевич

    У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од септембра 1995. г. Погинуо у Сарајеву. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    14. Котов Генадиј Петрович

    Рођен 1960. г. у граду Волгодонску (Ростовска област). Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу Вишеградског козачког одреда. Био начелник штаба, а потом командир тог одреда. Погинуо 9. фебруара 1993. г. у заседи код Вишеграда. Био сахрањен на војничко-црквеном гробљу у Вишеграду. Посмртни остаци 1994. г. пренети и поново сахрањени у граду Волгодонску, где живи његова удовица са децом.

    15 . Куцаров Јордан

    Рођен 1968. г. у Бугарској, у граду Стара Загора. Ратовао у извиђачком одреду „Бели вукови“ (Пале-Јахорина) Сарајевско-Романијског корпуса Војске Републике Српске. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 4. јула 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Бугарској.

    16. Лучински Леонид

    Рођен 1970. г. у граду Адлер (Краснодарска област). Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

    17. Малишев Роман Серафимович

    Рођен 20. фебруара 1970. г. у граду Вјатка (Киров). Три године био послушник Валаамског манастира. У Републици Српској од средине 1994. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и одреда „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). Одликовали су га посебна одважност и снажан дух. Погинуо 25. октобра 1994. г. током борби на Мојшевичком брду у северозападном делу Српског Сарајева. Романово тело је откупљено од непријатеља и сахрањено на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    18. Малишев Петар Анатољевич

    Рођен 25. јуна 1967. г. у Москви. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград-Прибој-Прача (Пале)), 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и одреда „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). Одликовали су га храброст и предусретљивост. Погинуо 3. октобра 1994. г. током борби за Мојшевичко брдо у северозападном делу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    19. Мелешко Сергеј Владимирович

    Рођен 29. јуна 1965. г. у граду Минералне Воде (Ставропољска област). Служио као специјалац у ОМОН-у (специјалним снагама милиције) у граду Риги (Летонија). У Републици Српској од почетка јесени 1992. г. Ратовао у саставу 1. РДО (Српска Херцеговина)-Требиње-Погинуо 30. септембра 1992. г. у рејону Гацка у оклопном возилу од експлозије мине. Сахрањен на гробљу у Билећи.

    20. Мирончук Сергеј Александрович

    Рођен јануара 1970. г. у Одеси (Украјина). У Републици Српској од децембра 1993. г. Ратовао у саставу батаљона на Добрињи (Српско Сарајево) и јединице „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). После рањавања заробљен 18. јуна 1995.г. Муслимани га после зверског мучења убили на планини Трескавици код Трнова. Његово тело је размењено и сахрањено на гробљу у Доњим Милићима (Српско Сарајево).

    21. Неоменко Борис Владимирович

    Рођен 1963. г. У Републици Српској од лета 1993. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Погинуо 3. октобра 1994. г. на Јеврејском гробљу-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    22. Нименко Андреј Николајевич

    Рођен 10. септембра 1972. г. у Москви. У лето 1992. г. ратовао у Придњестровљу у саставу ТСО. У Републици Српској од новембра 1992. г. ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда као митраљезац. Јуначки погинуо на Орловој гори код Вишеграда 3. децембра 1992. г. током операције ослобађања рејона Почивала. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду.

    23. Петраш Јуриј Сергејевич

    Рођен 1967. г. у Белорусији. Активни официр. У Републици Српској од 1995. г. ратовао у саставу „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). Погинуо 11. октобра 1995. г. у рејону планине Хум (Трново). Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    24. Пилипичик Јуриј Павлович

    Рођен 3. марта 1967. г. у Кишињову (Молдавија). Живео у Одеси. Ратовао у интервентној (ударној) чети Илијашке бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 16. јуна 1995. г. у рејону Мошевичког брда (Нишићки плато) северозападно од Сарајева, приликом одбијања непријатељског напада. Сахрањен на гробљу у Сокоцу (Република Српска).

    25. Попов Димитриј

    Рођен и живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2. ОРДО) Горажданске бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Тело Димитрија Попова остало је на бојном пољу, а после ослобађања села Ђанкићи, сахрањен је на црквеном гробљу у Вишеграду.

    26. Самојлов Виктор

    Рођен 1965. г. у Новосибирску. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

    27. Сапоњенко Андреј

    Рођен 1956. г. у Ростову на Дону. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

    28. Сафонов Владимир Васиљевич

    Рођен 30. маја 1957. г. у Семипалатинску (Казахстан). Активан поморски официр у звању капетана корвете. У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу Горажданске бригаде. Јуначки погинуо 12. априла 1993. г. током одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду (Република Српска).

    29. Славен Олег Станиславович

    Рођен 10. априла 1970. г. у граду Доњецку. У Републици Српској од лета 1995. г. Ратовао у руском ударном одреду 1. (Касиндолског) батаљона 1. Сарајевске бригаде Војске Републике Српске, одреду „Бели вукови“ (Јахорина-Пале) Сарајевско-Романијског корпуса. Погинуо 24. јула 1995. г. приликом заузимања муслиманске енклаве Жепа. Сахрањен на гробљу у Милићима.

    30. Сичов Јуриј

    Рођен 1967. г. Живео у граду Курган (Чељабинска област). Погинуо 1995 г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

    31. Тептин Александар Георгијевич

    Рођен 12. септембра 1969. г. Живео у граду Перм. У Републици Српској од почетка 1993. г. Ратовао у српском ударном одреду у граду Власеници, руском ударном одреду Александрова (Скелани-Хреша), 2. Руском Добровољачком Одреду (Прача. Подграбски батаљон 1. Романијске бригаде (Пале)). Током дубинског извиђања 2. РДО у рејону Челопека (село Дјатели) недалеко од Сарајева нестао 7. јуна 1993. г.

    32. Тамилин Алексеј Валерјевич

    Рођен 9. јула 1961. г. Пре поласка у рат служио као мајор у милицији града Краснојарска. У Републици Српској од јесени 1994. г. Ратовао у саставу српских јединица у рејону града Трнова и одреду „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). Био је храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова. Погинуо 14. децембра 1994. г. током борби у рејону Трнова на југозападу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    33. Трофимов Михаил Викторович

    Рођен 16. фебруара 1963. г. у граду Дивногорску (Краснојарска област). Завршио десантни факултет Новосибирске више војно-политичке школе. Служио у Авганистану где је тешко рањен и одликован са два ордена Црвене Заставе. После напуштања војне службе живео у граду Одеси, радио као инструктор борбе прса у прса и каскадер у Одеском филмском студију. Ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда, био његов командир. У то време је 2. РДО био смештен у селу Прача у рејону Пала. Био је вешт командир, храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова и српског становништва. Током извиђачко-диверзантског упада на непријатељску територију, 7. јуна 1993. г. смртно рањен и издахнуо истог дана у болници „Коран“ на Палама. Био сахрањен на црквеном гробљу села Прача (Пале). Касније су посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Калиновки, Виницка област у Украјини, где живе његови родитељи.

    34. Чекалин Димитриј Јевгењевич

    Рођен 3. јануара 1971. г. у Москви. Био искусан планинар. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград-Прибој). Јуначки погинуо 10. марта 1993. г. у рејону Прибоја (североисточна Босна). Сахрањен на црквеном гробљу у Прибоју.

    35. Шашинов Владимир

    36. Шкрабов Александар Владимирович

    Рођен 4. априла 1954. г. у Литванији. Пре рата живео у граду Керч (полуострво Крим, Украјина). Служио у „спецназ“-у Ратне морнарице СССР као заставник. Ветеран борбених дејстава у Анголи и Грузији. У Републици Српској од лета 1993. г. Командовао РДО3 (Ударни вод 3. батаљона (Грбавица-Јеврејско гробље) 1. Сарајевске бригаде (Српско Ново Сарајево). У војсци РС имао чин мајора. Погинуо 4. јула 1994. г. у приликом јуриша на непријатељске положаје на Мошевичком брду (Нишићки плато) северозападно од Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    37. Јангоњевич Виктор Валерјевич

    Рођен 1960. г. Погинуо 1995. г.

    Нека им је вечна слава!

    * у сарадњи са одбором за неговање традиције ослободилачких ратова Владе Републике Српске

    (Прес Република Српска)

    Почивали у миру божјем.

    Слава Великој Русији!

    Поред горе наведеног, оно што гњиде, фуњаре, гамад, и телали тј. ОЛОШ-„ЕЛИТА“ (политикантска – ОПОЗИЦИОНА, а богме и дијелом позициона – квази-„интелектуална“, медијска, новинарска, квази-аналитичарска, култур-политкантска) Републике Српске, односно издајничка, конвертитска, преумљена, марионетска, квислиншка а(нти)национална грађанистичка НВО-ФУКАРА, НВО-пицајзле, разноразни комесари и „скојевци“ наранџастих и иних „револуција“, курсаџије, стипендисти, „грантисти“, „пројектанти“ Николаса Хила, тројански коњи и магарци разних Рафија Грегоријана, „Конрада Аденауера“, УСАИД-а и осталих пропагандно-шпијунских агенција Четвртог англо-америчко-германског НАТО-ФАШИСТИЧКОГ Западног Рајха за врбовање и куповину локалних НВО-шпијуна и агената од „утицаја“…дакле,

    да није било руске дипломатије и руских амбасадора у дејтонској БиХ и ПИК-у, данас би Република Српска била само празна, шупља љуштура. Развлашћена са безначајним, симболичним, церемонијалним надлежностима, док би БиХ била централизована, „уједињена“ држава, баш онаква какву и желе западни НАТО-амерички, британски, германски ЕУ ФАШИСТИ и њихови сарајевски, муслимански штићеници (нема разлике да ли се ради о СДА, СДП, СББ, Алији, Бакиру, Лагумџији, Радончићу…) а на том фону је и ПРОБОСАНСКИ Бос(н)ићев, Иванићев и Чавићев СзП БЛОК из Републиоке Српске.

    Узгред, главни спонзор, савјетодавац и ментор пробосанског Савеза за промјене (СДС-а, ПДП-а, НДП-а и њихових политичких „академија“ за штанцовање нових, ПРЕУМЉЕНИХ КАДРОВА, НОВИХ ЕУРОФАНАТИЗОВАНИХ „ЈАЊИЧАРА“) је њемачка фондација „Конрад Аденауер Штифтунг“, блиска њемачкој обавјештајној служби БНД, која је поред америчких фашистичких лешинара била највећи финансијер и заштитник новог украјинског фашистичког режима у Украјини (Јацењук, Кличко, Порошенко, Турчинов…)

  36. Да здравствует Россия!

    http://www.nspm.rs/hronika/rusi-koji-su-dali-zivote-za-republiku-srpsku.html?alphabet=c #yvComment87279

    *** РУСИ КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ ***

    Олег Валецки, Рус, припадник Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату је изјавио: Руски добровољци су ојачали српску војску не само бројно, већ и психолошки, давали су Србима велику моралну подршку и зато је непријатељска пропаганда настављала да тврди да у борбеним дејствима учествују хиљаде „руских плаћеника“. Број добровољаца за све време рата није премашио 600-700 људи“.

    Погинуло је 37 руских добровољаца. Први споменик руским добровољцима је подигнут у Вишеграду. Споменик је подигнут средствима донатора из Русије, средствима Владе Републике Српске, а у организацији удружења грађана српско-руске заједнице „Завет“ из Бијељине.

    Председник удружења грађана српско-руске заједнице „Завет“ из Бијељине, Саво Цвијетиновић је истакао:

    – Морамо знати да је у то време извршена агресија на државу Југославију, да је српски народ буквално раскомадан на неколико држава и да се из тог стања јавио братски глас обичног народа из Русије, добровољаца који су дошли да поделе са нама судбину. Њих није слала држава, њих није слала никаква организација, они су једноставно дошли вођени срцем. Многи од њих су ту страдали и оно најмање што ми можемо да урадимо јесте да се помолимо Богу за њихове душе и да се сећамо заједно са њиховим породицама жртава које су они поднели за наш српски народ. Људи који су ратовали у редовима Војске Републике Српске били су нешто најчеститије што је могло да се појави на овим просторима. То су напросто племенити људи. Није познато да је било ко урадио било шта што би, не дај Боже, било ратни злочин или било шта што би могло да се подведе под једно ненормално понашање, ако се, наравно, апстрахујемо од тога де је сам рат ненормално понашање.

    Споменик српским добровољцима замислио је српски скулптор Небојша Савовић, који тађе ради на рестаурацији храма Светог Саве у Београду. Своју концепцију он објашњава на следећи начин:

    – Тај основни концепт био је једна вертикала. Мислим да су то људи који су гинули усправно. Сам споменик је висок четири метра. Израђен је од камена, тамо је измешана црвена, црна и сива боја као један амбијент ратишта, као једна мешавина крви и барута. На врху тог споменика је један карактеристичан руски крст, који је видљив са све четири стране света. А у подножју споменика су као документарни податак уклесана имена, презимена, година рођења и погибије. У самом средишту споменика је упаљено кандило. Цела прича је једна врста светилишта под отвореним небом. Њихова имена симболично су „уздизана“ у вертикалу, заједничко стабло, „српски запис“ – симбол колективног опстанка српског народа.“

    Руски добровољци који су погинули као припадници Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату Српског народа (1992-1995) су:

    1. Александров Александар

    Рођен 1961 г. у Санкт Петербург. Артиљеријски официр, ветеран Придљестровња и Абхазије. У Републици Српској од краја 1992. г. Командир Руског ударног одерда (Одред Александрова) који је деловао код Скелана и у Сарајеву (Хреша). Погинуо 21.05. 1993. г. у рејону Борја од експлозије мине током извиђачке акције. Сахрањен на гробљу с. Хреша (Српско Сарајево).

    2. Анисимов Валериј

    Рођен 1956. г. у Санкт Петербургу. Погинуо 1995. године. Посмртни остаци допремљени у Русију.

    3. Астапенков Анатолиј Сергејевич

    Рођен у граду Перм 17. новембра 1968. г. У Совјетској Армији служио у морнаричкој пешадији. Ожењен, има сина. У Републици Српској од зиме 1993. г. Ратовао у саставу ударног одреда код Власенице, у одреду Александрова (Хреша-Српско Сарајево), 2. Руског добровољачког Одреда (Прача-Пале) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо на положају Златиште (на северу Српског Сарајева) 20. јануара 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево)

    4. Баталин Сергеј Јурјевич

    Рођен 14. септембра 1961. г. у Москви. По струци лекар. Ожењен у Републици Српској од јануара 1993. г. Као војни лекар у саставу 1. Козачког одреда непосредно учествовао у борбеним дејствима. У борби за село Твирковићи од експлозије противпешадијске мине изгубио стопало. Умро у јесен 1993. г. у Вишеграду. Сахрањен на гробљу Црнућа у Вишеграду.

    5. Богословски Константин Михајлович

    Рођен 04. фебруара 1973. г. на Памиру (Таџикистан) Живео у Москви. У Републици Српској од краја марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2.ОРДО) (Вишеград-Горажде). Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац, као митраљезац бранећи заставу на положају. Сахрањен на војно-црквеном гробљу у Вишеграду

    6. Бондарец Олег Дмитријевич

    Рођен 4. априла 1969. г. у Кијеву (Украјина). Од 1994. године ратовао у саставу српских одреда У Српском Сарајеву („Бели вукови“, батаљон на Добрињи). Погинуо 20. новемра 1995. г. у Озренској улици Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево)

    7. Бочкарјов Александар Јурјевич

    Рођен 6. априла 1971. г. у Вороњежу. У Републику Српску стигао крајем 1993. у Српско Сарајево. Погинуо у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље) 10. фебруара 1994. г. од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

    8. Биков Валериј

    Рођен 1962. г. Активан официр у чину капетана. У последње време живео у Санкт Петербургу. У Републици Српској од краја октобра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево), као и у саставу српских јединица. Завршио тенковску школу у Бањалуци. Погинуо августа 1995. г. у рејону Добриња од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

    9. Гаврилин Валериј Дмитријевич

    Рођен 1963. г. у Гродну (Белорусија) У последње време живео у Петербургу, где је и завршио економски факултет. Ратовао у Придњестровљу. У Републици српској од новембра 1992. године. Ратова у саставу 2. РДО (Вишеград) 2. ОРДО (Горажде) и 3 РДО. (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и краће време у гарди „Пантери“ (Бијељина) Био међу најпознатијим и најиздржљивијим добровољцима. Погинуо 5. априла 1995. г. од снајперске ватре на Грбавици-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу у Дољим Милићима (Српско Сарајево).

    10. Ганијевски Василиј Викторович

    Рођен 16. јануара 1960. г. у граду Кримск (Краснодарска област) У последње време живео у граду Саратову, активно учествовао у саратовској козачкој организацији. У Републици Српској од јануара 1993. г. Ратовао у саставу Козачког одреда (Вишеград) Погинуо 12. јануара 1993. године у селу Твирковићи тооком операције заузимања долине Ораховци код Вишеграда. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду.

    11. Гешатов Виктор

    12. Десјатов Виктор Николајевич

    Рођен 12. јануара 1955. г. Питомац дечјег дома. Учествовао у раду Козачке организације. Ратовао у Придњестровљу. У последње време живео у граду Јекатеринбургу. У Републици Српској од марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Јуначки погинуо 6. јануара 1994. г. извлачећи трудницу под снајперском паљбом на Јеврејском гробљу-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    13. Иванов Сергеј Јевгењевич

    У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од септембра 1995. г. Погинуо у Сарајеву. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    14. Котов Генадиј Петрович

    Рођен 1960. г. у граду Волгодонску (Ростовска област). Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу Вишеградског козачког одреда. Био начелник штаба, а потом командир тог одреда. Погинуо 9. фебруара 1993. г. у заседи код Вишеграда. Био сахрањен на војничко-црквеном гробљу у Вишеграду. Посмртни остаци 1994. г. пренети и поново сахрањени у граду Волгодонску, где живи његова удовица са децом.

    15 . Куцаров Јордан

    Рођен 1968. г. у Бугарској, у граду Стара Загора. Ратовао у извиђачком одреду „Бели вукови“ (Пале-Јахорина) Сарајевско-Романијског корпуса Војске Републике Српске. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 4. јула 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Бугарској.

    16. Лучински Леонид

    Рођен 1970. г. у граду Адлер (Краснодарска област). Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

    17. Малишев Роман Серафимович

    Рођен 20. фебруара 1970. г. у граду Вјатка (Киров). Три године био послушник Валаамског манастира. У Републици Српској од средине 1994. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и одреда „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). Одликовали су га посебна одважност и снажан дух. Погинуо 25. октобра 1994. г. током борби на Мојшевичком брду у северозападном делу Српског Сарајева. Романово тело је откупљено од непријатеља и сахрањено на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    18. Малишев Петар Анатољевич

    Рођен 25. јуна 1967. г. у Москви. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград-Прибој-Прача (Пале)), 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево) и одреда „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). Одликовали су га храброст и предусретљивост. Погинуо 3. октобра 1994. г. током борби за Мојшевичко брдо у северозападном делу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    19. Мелешко Сергеј Владимирович

    Рођен 29. јуна 1965. г. у граду Минералне Воде (Ставропољска област). Служио као специјалац у ОМОН-у (специјалним снагама милиције) у граду Риги (Летонија). У Републици Српској од почетка јесени 1992. г. Ратовао у саставу 1. РДО (Српска Херцеговина)-Требиње-Погинуо 30. септембра 1992. г. у рејону Гацка у оклопном возилу од експлозије мине. Сахрањен на гробљу у Билећи.

    20. Мирончук Сергеј Александрович

    Рођен јануара 1970. г. у Одеси (Украјина). У Републици Српској од децембра 1993. г. Ратовао у саставу батаљона на Добрињи (Српско Сарајево) и јединице „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). После рањавања заробљен 18. јуна 1995.г. Муслимани га после зверског мучења убили на планини Трескавици код Трнова. Његово тело је размењено и сахрањено на гробљу у Доњим Милићима (Српско Сарајево).

    21. Неоменко Борис Владимирович

    Рођен 1963. г. У Републици Српској од лета 1993. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље-Српско Сарајево). Погинуо 3. октобра 1994. г. на Јеврејском гробљу-Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    22. Нименко Андреј Николајевич

    Рођен 10. септембра 1972. г. у Москви. У лето 1992. г. ратовао у Придњестровљу у саставу ТСО. У Републици Српској од новембра 1992. г. ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда као митраљезац. Јуначки погинуо на Орловој гори код Вишеграда 3. децембра 1992. г. током операције ослобађања рејона Почивала. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду.

    23. Петраш Јуриј Сергејевич

    Рођен 1967. г. у Белорусији. Активни официр. У Републици Српској од 1995. г. ратовао у саставу „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). Погинуо 11. октобра 1995. г. у рејону планине Хум (Трново). Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    24. Пилипичик Јуриј Павлович

    Рођен 3. марта 1967. г. у Кишињову (Молдавија). Живео у Одеси. Ратовао у интервентној (ударној) чети Илијашке бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 16. јуна 1995. г. у рејону Мошевичког брда (Нишићки плато) северозападно од Сарајева, приликом одбијања непријатељског напада. Сахрањен на гробљу у Сокоцу (Република Српска).

    25. Попов Димитриј

    Рођен и живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2. ОРДО) Горажданске бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Тело Димитрија Попова остало је на бојном пољу, а после ослобађања села Ђанкићи, сахрањен је на црквеном гробљу у Вишеграду.

    26. Самојлов Виктор

    Рођен 1965. г. у Новосибирску. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

    27. Сапоњенко Андреј

    Рођен 1956. г. у Ростову на Дону. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

    28. Сафонов Владимир Васиљевич

    Рођен 30. маја 1957. г. у Семипалатинску (Казахстан). Активан поморски официр у звању капетана корвете. У последње време живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу Горажданске бригаде. Јуначки погинуо 12. априла 1993. г. током одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду (Република Српска).

    29. Славен Олег Станиславович

    Рођен 10. априла 1970. г. у граду Доњецку. У Републици Српској од лета 1995. г. Ратовао у руском ударном одреду 1. (Касиндолског) батаљона 1. Сарајевске бригаде Војске Републике Српске, одреду „Бели вукови“ (Јахорина-Пале) Сарајевско-Романијског корпуса. Погинуо 24. јула 1995. г. приликом заузимања муслиманске енклаве Жепа. Сахрањен на гробљу у Милићима.

    30. Сичов Јуриј

    Рођен 1967. г. Живео у граду Курган (Чељабинска област). Погинуо 1995 г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

    31. Тептин Александар Георгијевич

    Рођен 12. септембра 1969. г. Живео у граду Перм. У Републици Српској од почетка 1993. г. Ратовао у српском ударном одреду у граду Власеници, руском ударном одреду Александрова (Скелани-Хреша), 2. Руском Добровољачком Одреду (Прача. Подграбски батаљон 1. Романијске бригаде (Пале)). Током дубинског извиђања 2. РДО у рејону Челопека (село Дјатели) недалеко од Сарајева нестао 7. јуна 1993. г.

    32. Тамилин Алексеј Валерјевич

    Рођен 9. јула 1961. г. Пре поласка у рат служио као мајор у милицији града Краснојарска. У Републици Српској од јесени 1994. г. Ратовао у саставу српских јединица у рејону града Трнова и одреду „Бели вукови“ (Јахорина-Пале). Био је храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова. Погинуо 14. децембра 1994. г. током борби у рејону Трнова на југозападу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    33. Трофимов Михаил Викторович

    Рођен 16. фебруара 1963. г. у граду Дивногорску (Краснојарска област). Завршио десантни факултет Новосибирске више војно-политичке школе. Служио у Авганистану где је тешко рањен и одликован са два ордена Црвене Заставе. После напуштања војне службе живео у граду Одеси, радио као инструктор борбе прса у прса и каскадер у Одеском филмском студију. Ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда, био његов командир. У то време је 2. РДО био смештен у селу Прача у рејону Пала. Био је вешт командир, храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова и српског становништва. Током извиђачко-диверзантског упада на непријатељску територију, 7. јуна 1993. г. смртно рањен и издахнуо истог дана у болници „Коран“ на Палама. Био сахрањен на црквеном гробљу села Прача (Пале). Касније су посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Калиновки, Виницка област у Украјини, где живе његови родитељи.

    34. Чекалин Димитриј Јевгењевич

    Рођен 3. јануара 1971. г. у Москви. Био искусан планинар. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград-Прибој). Јуначки погинуо 10. марта 1993. г. у рејону Прибоја (североисточна Босна). Сахрањен на црквеном гробљу у Прибоју.

    35. Шашинов Владимир

    36. Шкрабов Александар Владимирович

    Рођен 4. априла 1954. г. у Литванији. Пре рата живео у граду Керч (полуострво Крим, Украјина). Служио у „спецназ“-у Ратне морнарице СССР као заставник. Ветеран борбених дејстава у Анголи и Грузији. У Републици Српској од лета 1993. г. Командовао РДО3 (Ударни вод 3. батаљона (Грбавица-Јеврејско гробље) 1. Сарајевске бригаде (Српско Ново Сарајево). У војсци РС имао чин мајора. Погинуо 4. јула 1994. г. у приликом јуриша на непријатељске положаје на Мошевичком брду (Нишићки плато) северозападно од Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

    37. Јангоњевич Виктор Валерјевич

    Рођен 1960. г. Погинуо 1995. г.

    Нека им је вечна слава!

    * у сарадњи са одбором за неговање традиције ослободилачких ратова Владе Републике Српске

    (Прес Република Српска)

    Почивали у миру божјем.

    Слава Великој Русији!

    Поред горе наведеног, оно што гњиде, фуњаре, гамад, и телали тј. ОЛОШ-„ЕЛИТА“ (политикантска – ОПОЗИЦИОНА, а богме и дијелом позициона – квази-„интелектуална“, медијска, новинарска, квази-аналитичарска, култур-политкантска) Републике Српске, односно издајничка, конвертитска, преумљена, марионетска, квислиншка а(нти)национална грађанистичка НВО-ФУКАРА, НВО-пицајзле, разноразни комесари и „скојевци“ наранџастих и иних „револуција“, курсаџије, стипендисти, „грантисти“, „пројектанти“ Николаса Хила, тројански коњи и магарци разних Рафија Грегоријана, „Конрада Аденауера“, УСАИД-а и осталих пропагандно-шпијунских агенција Четвртог англо-америчко-германског НАТО-ФАШИСТИЧКОГ Западног Рајха за врбовање и куповину локалних НВО-шпијуна и агената од „утицаја“…дакле,

    да није било руске дипломатије и руских амбасадора у дејтонској БиХ и ПИК-у, данас би Република Српска била само празна, шупља љуштура. Развлашћена са безначајним, симболичним, церемонијалним надлежностима, док би БиХ била централизована, „уједињена“ држава, баш онаква какву и желе западни НАТО-амерички, британски, германски ЕУ ФАШИСТИ и њихови сарајевски, муслимански штићеници (нема разлике да ли се ради о СДА, СДП, СББ, Алији, Бакиру, Лагумџији, Радончићу…) а на том фону је и ПРОБОСАНСКИ Бос(н)ићев, Иванићев и Чавићев СзП БЛОК из Републиоке Српске.

    Узгред, главни спонзор, савјетодавац и ментор пробосанског Савеза за промјене (СДС-а, ПДП-а, НДП-а и њихових политичких „академија“ за штанцовање нових, ПРЕУМЉЕНИХ КАДРОВА, НОВИХ ЕУРОФАНАТИЗОВАНИХ „ЈАЊИЧАРА“) је њемачка фондација „Конрад Аденауер Штифтунг“, блиска њемачкој обавјештајној служби БНД, која је поред америчких фашистичких лешинара била највећи финансијер и заштитник новог украјинског фашистичког режима у Украјини (Јацењук, Кличко, Порошенко, Турчинов…)

  37. Оливер Стоун – славни, „Оскаром“ награђени филмски режисер и сценариста из САД-а:

    *** САД ЂЕ ЗАПОЧЕТИ И СВЕТСКИ РАТ, САМО ДА СЛОМИ РУСИЈУ, КИНУ и ИРАН ***

    07. август 2014.

    Филмски режисер Оливер Стоун, познат по оштрој критици спољне политике америчких власти, на свом Фејсбук профилу у обраћању сународницима, признао је да је „уплашен“ оним што се догађа данас у свету, пре свега у Украјини, где се Сједињене Државе активно мешају. Он је назвао „бесним псом“ израелског председника Бењамина Нетанијахуа због крваве војне операције у сектору Газе.

    Оскаровац Оливер Стоун констатовао је у свом тексту на Фејсбуку да глобална хегемонија, којој теже Сједињене Државе, не доноси ништа добро ни њеним грађанима, ни осталом свету. Он је упозорио Американце да агресивно мешање у ствари Источне Европе може да се заврши трагично по Американце.

    „Не волим да сејем панку у било ком облику, али тренутно сам уплашен. Немогуће је ћутати, гледајући успорени снимак несреће, која захвата свет, пише режисер. Бесни пас Нетанијаху наставља да блати репутацију САД у цивилизованом свету варварским крвопролићем у Гази. Истина, то неће натерати САД да скрену са кобног пута, који води у Источну Европу“.

    Протекле недеље је Обама рекао својим критичарима: „Очигледно су људи заборавили да Америка, као најјача држава на Земљи, још увек нема комплетну контролу света“.

    Врло храбра изјава, кад размислите. Од када је то глобална доминација званична политика САД? Мислим од 1991.године, од пада комунизма, али сада, кад су пале маске са нешег опаког осмеха, ми као грађани света, а не једноставно Американци, морамо нешто да урадимо са том новом реалношћу, САД желе да контролишу свет, и ми нећемо одустати од покушаја да смањимо утицај Русије, Кине и Ирана. И прибећи ћемо у ту сврху било којим средствима, укључујући и рат“.

    Режисер је препоручио својим пратиоцима да се ослањају на такве новинаре као што су Пепе Ескобар и Роберт Пери, као и на историчара Стивена Коена, особе које имају независан поглед на оно што се данас догађа у Украјини. Раније је Оливер Стоун на свом профилу поставио линк на новинарске текстове о истрази рушења малезијског авиона у Украјини. Аутори чланка скренули су пажњу на то да многи медији у САД и Европи пружају читаоцима верзије узрока несреће, које су изнели влада и председник Сједињених држава.

    (Глас Русије)

  38. СЛОБОДАН АНТОНИЋ:

    *** ЗЕМЉОМ ВЛАДАЈУ МЕЂУНАРОДНИ ЦЕНТРИ МОЋИ И РЕГИОНАЛНА МАФИЈА; ПОСЛЕ ВУЧИЋА СРБИИЈА ЋЕ БИТИ ОЛУПИНА ***

    „Време“, 24. мај 2015.

    http://www.nspm.rs/politicki-zivot/posle-vucica-srbija-ce-biti-olupina.html

    Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље

    Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем што, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?

    „Имиџ, пропаганда. Он је сав од ими-џа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: ’Радим, али ми не дају.’ Ти који не дају су или ’жута хоботница’, или тајкуни, или ’менталитет’, или ’десница’. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у ’отварању поглавља’ у преговорима са Европском унијом“, каже за „Време“ Слободан Антонић.

    Какве се уставне промене могу очекивати?

    – Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.

    За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих… Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.

    Што ће бити срж тих упутстава?

    Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам“ и „по жељи народа“. Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.

    Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма“ и „по жељи народа“ највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава“, мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп“. Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.

    Да ли се може очекивати да се промени преамбула?

    Обавезно, то је готова ствар.

    Зашто?

    Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма“ не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.

    Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?

    Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.

    Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.

    Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.

    Каква је ту улога јавности?

    Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.

    Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?

    Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.

    Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића. Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.

    На какав бисте начин описали СНС?

    Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице… И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи“, а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.

    Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?

    Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље“ или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.

    Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.

    Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?

    Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз… У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер“ или случај „Поплава“ то уверљиво показују.

    Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делује – да ли јесте или није?

    Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.

    Као што је прича о реконструкцији?

    Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.

    Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?

    Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.

    А прва влада Војислава Коштунице?

    То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.

    Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?

    Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.

    Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.

    А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?

    Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.

    Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси… Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.

    Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?

    Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.

    Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?

    За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.

    Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција…

    Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности…

    Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.

    Како ће изгледати Србија после напредњака?

    Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.

    Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?

    Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.

    У том контексту – колико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?

    Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место… Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.

    Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?

    Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.

    У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали…

    С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.

    Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?

    На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом“. То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.

    Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?

    Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.

    Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића. Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама. Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања. Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима… Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.

  39. „СТРАТФОР“:

    *** МАЛО ВЕРОВАТАН УЛАЗАК СРБИЈЕ У ЕУ ЗА ДЕСЕТ ГОДИАН ***

    „Данас“, 25. мај 2015.
    http://www.nspm.rs/hronika/stratfor-malo-verovatan-ulazak-srbije-u-eu-za-deset-godina-rusija-svoj-uticaj-na-balkanu-koristi-da-bi-ugrozila-interese-zapada.html

    Америчка безбедносна и издавачка компанија о ситуацији на Балкану

    Остин – Мало је вероватно да ће се Србија и Македонија придружити ЕУ у наредних 10 година, али обе земље могу да остваре економску корист од ЕУ, која намерава да од 2014. до 2020. одобри Београду помоћ од 1,5 милијарди евра, оцењује америчка безбедносна и издавачка компанија Стратфор.

    Стратфор наводи да је, с друге стране, Русија свој утицај на Балкану, где има јаке историјске и културне везе са Србијом и Грчком, користила да би угрозила интересе Запада. Протеклих година је заинтересованост Кремља за тај регион у великој мери везана за погоршање односа између Запада и Русије. Циљ Москве на Балкану је спречавање ширења западних војних снага на тај регион, уз спровођење стратешких пројеката енергетске инфраструктуре.

    Притисак Запада је можда окончао пројекат гасовода Јужни ток, али руска компанија Газпром намерава да изгради гасовод Турски ток, до границе Турске са Грчком, а затим до Македоније, Србије и Мађарске. Те земље су у центру руске дипломатске офанзиве, али је утицај Москве на Балкану релативно ограничен, због унутрашњих финансијских и политичких пролема Русије, оцењује Стратфор. Турски ток ће, уколико буде изграђен, утицати и на побољшање односа Анкаре са Скопљем и Београдом. Русија рачуна да ће продужетак Турског тока пролазити кроз Македонију, према средњој Европи, али нестабина ситуација у Македонији прети да угрози планове Москве, наводи Стратфор.

    Русија и Запад имају на Балкану заједничког противника – политичку нестабилност, јер без обзира колико се времена и политичког труда улаже споља, на Балкану успех зависи искључиво од присуства јаке и стабилне владе, а владе у том региону су по правилу слабе, оцена је ове компаније. Као се наводи, обе стране покушавају да инвестицијама и енергетским пројектима купе утицај, у чему настоји да их прати и Турска, али унутрашњи политички изазови балканских земаља прете да поткопају те напоре споља. Тако да, док велике силе користе новац и политику да би оствариле утицај на Балкану, слабе локалне владе настављају да балансирају између њих.

    Сукоб у Македонији, који може угрозити планове Русије у региону, пример је проблема какве стране силе имају на Балкану. Запад, Русија и Турска су спремне да уложе капитал у регион, да би оствариле сопствену корист, али ће слабе владе наставити да балансирају између спољних сила, закључује Стратфор.

    На антивладине протесте у Скопљу је руско Министарство спољних послова реаговало снажном подршком Влади Македоније. Москва је опозиционе партије и невладине организације оптужила да сарађују са Западом. Влада у Скопљу се званично залаже за улазак у НАТО и ЕУ, али је отворена за руски предлог о Турском току. Слаба влада и све већа политичка нестабилност у Македонији спречавају ту земљу да постане јак савезник Запада или поуздан партнер Русије, указује Стратфор.

    (Данас)

  40. podv0r, 29.05.2015. 19:33:32 [150305]
    Ja sta mi sve „prikaciste“. Ali idemo redom:)

    jasse? Po cemu ste zakljucili da sam nacionalista?
    Upravo primijetih da me pominjete.
    Nikad ne koristim uzvik ba(bre,abe),ni nista slicno.Dakle,nemam veze sa tim komentarom.Kojeg ,usput sad vidjeh.To je i odgovor na osnovu cega vas smatram nacionalistom.
    Imam dosta toga reci na vase ostale komentare,ali nikad ne bih napisao da ste nacionalist,baram po dosadasnjem vasem pisanju.Boki isto tako ne znam tko je.Mozda vi znate?
    Elem,ne volim ni jednog rezimskog komentatora i na tu temu cu pisati kad osjetim potrebu(u ovom teskom vremenu neopredjeljeni su skoro pa isto kao vlast).
    Do tada ste postedzeni od mojih kritika…pozzz

  41. „Многи бугарски политичари воле да причају о традиционалном русофилству бугарског народа, али то апсолутно не значи да су и сами они русофили. Они тако говоре да би збунили своје бираче, а такође и да би се допали Москви и за себе добили неке повластице“.
    —————————–
    ОВДЈЕ САМО ЗАМИЈЕНИТИ У РИЈЕЧИ „СРПСКИ“(Република Српска)

    *** РУСИ КОЈИ СУ ДАЛИ ЖИВОТЕ ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ ***

    Слава им и хвала!

    Какве они имају везе са МД, са СНСД, са СПС…,сигурно су похрлили овамо да гину када су чули, за додика, шпирића,клошарца,шкрбића, Милу Радишића,Буду Станковића, Мајкићку…,када су угледали „ратничку“ снсд црвену заставу…

    Вама заиста ништа није свето.Ви немате доње границе.
    ФУЈ!
    Али шта рећи о вама када ваши чиновници службују у то вријеме у непријатељским војскама(ЗЕНГЕ,муслиманска Армија), па се после пресвуку у „велике Србе“, праве крстове од електричних бандера ругајући се тако и самом КРСТУ и жртвама, спроводе „вриједности тисућљећне културе“, граде паркове за псе на трговима српске војске…,

  42. Шта нам се све спрема из „кухиње“ и лабораторије велико-братовског, расистичког, колонизаторског, антисрпског Четвртог западног англо-америчко-германског NATO-EU-фашистичког Рајха?

    На шта су се све обавезали ПРОБОСАНСКИ ПЛАТФОРМАШИ из Републике Српске, заговорници „Заједнице турског и потурченог свијета“, курсисти „Конрад Аденауер штифтунга“, ШТИЋЕНИЦИ ЗАПАДНИХ АМБАСАДА, Николaса Хила, Патрика Муна, Грегоријана, политикантски саборци плаћеничке НВО-гамади и фукаре, потурчени СДС-овски, ПДП-овски, НДП-овски, БАКИРОВИ, ЏАФЕРОВИЋЕВИ, КОМШИЋЕВИ и СУЉАГИЋЕВИ ПАПЦИ, док приљежно, МАЈДАНОВСКИ спинују о свеколикој корупцији и криминалу „диктаторског режима“ у Српској?

    Шта Бакирови, Бос(н)ићеви, Иванићеви, тАДИЋЕВИ, Човићеви, Комшићеви, Пандуревићкини, Суљагићеви, Џаферовићеви, Чавићеви, Рагужови, КОНРАД-АДЕНАУЕРОВИ, Николас-Хилови ПРОБОСАНСКИ „ПЛАТФОРМАШИ“, тзв. ЕУ-народњаци (преумљени, „реформисани“, кастрирани, безмуди, грађанистички, а(нти)национални СДС, ПДП, НДП, СДА, ДФ, „1. март, ХДЗ 1 & 2, будући (уколико спроведу дате им задатке у БиХ) чланови „Европске народњачке партије“ (ЕПП), SzP КУРСАЏИЈЕ/ШТИЋЕНИЦИ Патрика Муна, Николаса Хила, сљедбеници британско-њемачке (читај „камуфлиране“ АМЕРИЧКЕ, НИКОЛАС-ХИЛОВСКЕ,рафи-грегоријановске, конрад-аденауеровске) иниCIAтиве за „централизацију, уједињење и одржавотворење дејтонског BiH „чардака-ни-на-небу-ни-на-земљи“ у, јел’те, „нормалну“, „функционалну“ државу Алијиног, Бакировог, Комшићевог, Суљагићевог и обрен-петровићевског, СДА-овског, потурченог“типа“.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31831-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D1%9A%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D0%B0%D0%B4-%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%9B%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D0%BC%D0%B5%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2

    *** ПРЕТЊА ИЗ САД: ОВЕ ГОДИНЕ У БОСНИ ЋЕ СЕ МЕЊАТИ УСТАВ ***

    29 мај 2015 17:38

    „То је та врста реформи која ће дозволити да држава функционира на начин како су то оснивачи и потписници Дејтонског споразума имали на уму…“

    Хојт Брајан Ји, замјеник помоћника америчког државног секретара, дао је у свом уреду у Стејт департменту у Вашингтону ексклузивни интервју за “Дневни аваз”. Ји је, између осталог, одговорио уз које увјете Вашингтон подржава британско-њемачку и ЕУ иницијативу за БиХ те како наша држава може постати чланица НАТО, уз неке додатно повољности.

    Нагласио је да се на овогодишњи напредак БиХ у провођењу тражених реформи у Вашингтону гледа као на кључни период у постдејтонској хисторији земље. Када је ријеч о Сребреници, рекао је да се тамо догодио геноцид, који нико озбиљан не доводи у сумњу осим оних који су одлучили намјерно негирати карактер овог звјерског злочина.

    Овај каријерни амерички дипломата службовао је у Европи, Азији и на Карибима. Био је и један од водећих људи у кабинету генералног секретара НАТО Хавијера Солане, када је Алијанса 1999. због Косова војно интервенирала у Србији и Црној Гори.

    Већ дуго Босне и Херцеговине нема на насловним страницама у САД, што, наравно, не значи да Босне нема у срцима Американаца и на дневном реду Обамине администрације. Колико се уопће говори о БиХ у званичним круговима у Вашингтону?
    — Желим вас и све ваше колеге увјерити да Босна и Херцеговина остаје веома важна за САД, за Стејт департмент, као земља која је прошла доста тога кроз тешко вријеме и као земља према којој ми гајимо велико пријатељство. То је земља која треба подршку међународне заједнице, укључујући и САД, како би остварила циљеве које скупа дијелимо.

    Можда ваше земље нема у новинским насловима, можда то није прва ствар о којој наше највише водство, предсједник и државни тајник говоре или дају интервјуе, али можете бити увјерени да има много људи управо овдје у Стејт департменту, у Пентагону (америчко министарство одбране) и Бијелој кући који још мисле о БиХ – о томе како скупа са ЕУ ми можемо бити још ефектнији у помагању вашој земљи.

    Ипак, доима се да су САД препустиле БиХ само Европљанима, чему би доказ могла бити и ова посљедња ЕУ британско-њемачка иницијатива? Подржава ли Вашингтон ту иницијативу?
    — Када питате о тој иницијативи, ми вјерујемо, и то посебно уз 20. годишњицу Дејтонског споразума, да је неопходно ојачати напор ка реформама, а то је заједнички напор. Наравно, народи БиХ и њихови изабрани лидери требају предводити реформски процес, јер они су ти који требају доносити одлуке. Но, исто тако је важно и да међународна заједница осигура помоћ, савјет, охрабрење, јер то је потребно да БиХ донесе важне одлуке, специјално када су то тешке одлуке. Ми ћемо, као што смо то чинили од потписивања, па и прије Дејтона, радити на томе, почев с нашом амбасадом на терену, преко наших дипломата у Вашингтону и у регији. Кроз осмишљавање плана, као што је иницијатива ЕУ, на имплементацији радимо веома блиско с вашим званичницима, дипломатима и ЕУ те државама које су заинтересиране за успјех БиХ. Наша подршка тој иницијативи садржана је примарно у пружању охрабрења, савјета, техничке и материјалне помоћи када је то неопходно, да би се осигурало да процес крене напријед.

    Ми смо увјерени да је ово кључна година, важна прилика, не само због 20. годишњице Дејтона него зато што је БиХ недавно имала изборе и зато што изгледа да за то постоји атмосфера, укључујући и оно што су урадили грађани у фебруару прошле године када су изразили своје незадовољство увјетима у којима се БиХ нашла. То је и зато што знамо да ћете наредне године имати опћинске изборе.

    Због свих тих фактора које имамо, ове године, уз повећану пажњу због годишњица Дејтона и масакра у Сребреници, ЕУ, САД и све остале земље које имају интереса за успјех радит ће скупа с новим бх. водством на усаглашавању и имплементирању тражених реформи.

    Наредне седмице у Вашингтону ће боравит премјер Србије Александар Вучић, остајући овдје, како је најављено, чак пет дана. Значи ли то да се Србији, због ситуације у Украјини и све већег утјецаја Русије у региону, ипак даје више важности него БиХ, напримјер?
    — Као што знате, свака земља на западном Балкану на различитом је нивоу у свом интеграционом процесу са ЕУ или са НАТО. Немогуће је упоређивати дипломатске напоре једне земље и њен реформски статус с осталима. На неки начин, није ни пожељно истицати ко је испред осталих, или ко то ради боље. Но, могуће је то сагледати у смислу њиховог специфичног мјеста према процесу интегрирања у ЕУ. Напримјер, знамо да је Србија започела преговоре о приступу са ЕУ.

    Црна Гора комплетирала је бројна поглавља о свом приступу у тим преговорима. Албанија је већ кандидат за чланство у ЕУ. То су специфични кораци које су земље региона направиле, као што је и БиХ активирала Споразум о стабилизацији и придруживању. Тако да су све земље у региону на различитој позицији и ја не бих успоређивао индивидуалне кораке, дипломатске сусрете или договоре, чак и као знак гдје те земље стоје на свом путу.

    Оно што бих рекао јесте да се политичари у БиХ требају фокусирати на договор о сету реформи које би им дозволиле да пријеђу на сљедећу фазу интеграције са ЕУ.

    Схватамо да су владе у БиХ формиране тек недавно, у марту, па разумијемо да је то тек кратак период, али то не значи да остатак свијета мирује, јер свијет наставља ићи даље. Тако да бх. политички лидери требају надокнадити ово изгубљено вријеме.

    Је ли то разлог што се политичким првацима из БиХ још не отварају врата, слично као Вучићу, овдје у Вашингтону?
    — Ја мислим да они за сада требају остати у Сарајеву, у БиХ, и наставити да раде са својим политичким колегама у доношењу одлука с којим ће реформама они ићи даље и какву ће врсту помоћи требати од међународне заједнице. Сигурно ће доћи то вријеме и бит ћу радостан да лидерима БиХ зажелим добродошлицу овдје у Вашингтону. Надам се да ће они посјетити и остале главне градове у Европи и другдје. Али њихов приоритет треба бити унапређивање реформске агенде. То се неће догодити у Вашингтону, већ прије свега у БиХ.

    Свједочили сте у Конгресу како приближавање балканских земаља еуроатлантским интеграцијама Русија сматра “провокацијом”. То је за “Аваз” изјавио и руски министар вањских послова Сергеј Лавров. А сада и руски дипломати у УН-у отворено говоре да се Москва противи чланству БиХ у еуроатлантским интеграцијама, јер, како кажу, за Босну “има и алтернатива”. Како гледате на тај руски став?
    — Прије свега, хвала вам што сте то питали министра Лаврова. То је добро питање и мислим да сте добили јасан одговор и индикацију руских погледа. Прво, ваља рећи да је Русија одиграла важну улогу у БиХ и веома се јасно изјаснила да подржава БиХ у њеној суверености и територијалном интегритету. Она подржава и Дејтонски уговор и чланица је Вијећа за имплементацију мира. Русија је одиграла и конструктивну улогу на Балкану, као и у БиХ, па се надамо да ће тако и наставити.

    Она има право на своје мишљење, јер свака земља има то право. Али, ниједна земља нема вето у односу на право друге земље да одлучи с којим се институцијама, савезима, организацијама та земља може удружити. Значи, ако БиХ одлучи да хоће да се придружи ЕУ кроз вољу свог народа и њених изабраних представника, онда јој треба дозволити да настави с тим.

    Остале земље могу изразити своје мишљење, је ли то прави или погрешан пут, али ниједној земљи није дозвољено да стави вето на то. Наше је мишљење, дакле, да Русија нити било која друга земља нема право да спријечи Босну и Херцеговину у њеним аспирацијама, да ради на томе и коначно добије приступницу за ЕУ и, ако то одлучи, и за НАТО.

    И државни секретар Џон Кери (Јохн Керрy) упозорио је да су земље у окружењу “на линији ватре” због те руске политике и утјецаја на Балкану. Колико је реално опасан такав руски утјецај у Босни и Србији?
    — Мислим да је јасно да државни секретар Кери није говорио о некој војној “линији ватре” или о ризику у смислу сигурности. Оно на шта се он позвао је интерес Русије да увећа свој утјецај на западном Балкану, што сигурно није тајна. Многе земље жељеле би увећати свој интерес и своје везе у трговини, политичке и економске конекције на западном Балкану. То је подручје раста и то ће бити веома значајно, као много већи дио европског економског успјеха и важно тржиште.

    То ће се догодити када то подручје буде могло достићи ниво у којем ће све земље западног Балкана бити интегриране у еуроатлантске институције и када њихове привреде буду базиране на тржишту и економији вођеној приватним сектором умјесто владом. Али, до тада, земље у том региону остају рањиве. Осјетљиве су на притиске, напримјер на већу овисност о енергији. Ако БиХ настави бити претјерано овисна о Русији за своју нафту и плин, и не само БиХ него и друге земље у региону, онда су оне предмет притиска, чак и манипулација.

    Немам доказа нити информација да је БиХ у некој врсти блиске опасности од те врсте притиска, али ми морамо бити будни. Ми као пријатељ БиХ желимо осигурати да је та земља сигурна највише што се може. И то не само у смислу одбране него у области економије. Отуда, било који политички притисак на БиХ, њену владу и њене људе спутава реализацију њених легитимних циљева и то мора бити спријечено.

    Ми као међународна заједница требамо осигурати да БиХ буде дата шанса да досегне исти ниво сигурности као и друге земље у Европи. Људи у БиХ заслужују будућност у којој ће њихова дјеца бити у могућности да иду у добре школе, а не да иду у друге дијелове Европе да би се тамо образовали. Они и њихова дјеца требају имати добре послове у БиХ, а не да морају ићи у западну Европу да би их тамо нашли.

    Да би се то догодило, вјерујемо да се БиХ треба интегрирати и постати дио ЕУ. Мислимо и да би чланство у НАТО, такођер, била добра идеја. Али, то је одлука коју БиХ треба донијети.

    Је ли бх. чланство у НАТО-у уопће могуће ставити у такав контекст, када предсједавајући Предсједништва Младен Иванић каже да БиХ треба сачекати Србију да уђе у западну војну алијансу, иако знамо за српски сентимент у том погледу?
    — Видите, ја не могу говорити у име предсједника Иванића. Оно што могу рећи, прво, за БиХ је важно да иде напријед корак по корак. Дакле, сљедећи корак за БиХ у НАТО контексту је да се активира Акциони план за чланство (МАП – Мемберсхип Ацтион План). И у постизању тог циља БиХ је веома близу.

    Зар међународна заједница не може бити флексибилнија према Босни, управо због минулог рата, и када је ријеч о НАТО, показати више попустљивости, јер та флексибилност је раније показана према Хрватској, рецимо?
    — Једна таква одлука о активирању МАП-а или кораку изван тога била би одлука коју доноси свих 28 земаља савезница. Не може о томе одлучити само један савезник. Али, оно што могу рећи јесте да ви имате огромну подршку не само од САД него од већине савезника да се крене даље према МАП-у и, ако земља то жели, да иде даље. Постоји та потпора, тако да, ако БиХ направи значајан напредак и према том циљу, регистрацији власништва некретнина, мислим да ћете наићи на разумијевање.

    Али, оно што се треба догодити јесте да сви лидери почну озбиљно радити на процесу регистрације, јер то није тежак процес. То тражи политичку вољу и то је оно што НАТО, према мојој процјени, тражи од БиХ: јасан знак да земља, не само један ентитет или једна политичка партија него држава, жели кренути у том правцу. Када то буде јасно, мислим да ћете наћи на много разумијевања.

    Када је ријеч о 20. годишњици геноцида у Сребреници, који је у Хашком трибуналу тако и означен, шта се поводом ове тужне годишњице планира у Вашингтону? Каква врста подсјећања и комеморације?
    — Ми вјерујемо да је важно обиљежити ову годишњицу, да се присјетимо жртава, да обновимо нашу посвећеност да бисмо осигурали да се такво звјерство и такав геноцид не догоди у Европи или било гдје друго икада више.

    То ће, исто тако, бити прилика да обновимо нашу опредијељеност да се они који су одговорни за овај геноцид, или су га помагали, суоче с одговорношћу за то. Или, другим ријечима, да урадимо све што је могуће да видимо да је правда задовољена. Рекао бих да је то исто тако важно, с нашег, дакле гледишта САД, за фокусирање наше пажње како би годишњица Сребренице била искориштена за обнављање наше усмјерености и привржености погледу унапријед. Наравно, не треба заборавити шта се догодило ни на жртве и лекције које смо научили у Сребреници, али те лекције треба исцртати као нашу обавезу да осигурамо да нам то што није заборављено помогне да урадимо потребне ствари.

    А шта ћемо с онима који још негирају геноцид у Сребреници, као Милорад Додик? Која је порука тим негаторима те шта треба још учинити да се крене ка већем степену помирења, знајући да је полиција РС протеклих дана била у правом “лову на људе”, углавном повратнике у мањи бх. ентитет, користећи контекст борбе против насилног екстремизма као оправдање за заплашивање у тој, иначе рањивој средини источне Босне гдје се геноцид и догодио?
    — Мислим да, заиста, нема озбиљне дебате о томе је ли у Сребреници био геноцид или не. То је питање ријешено. Можда постоји неколико појединаца који би то оспорили, али мислим да то, заиста, међу озбиљним људима није отворено питање.

    Неко може расправљати које су то околности довеле до геноцида или ко је у коначници био одговоран, али без обзира на то, Сребреница у том смислу није спорно питање за расправу у очима свих људи које познајем и који раде на томе.

    Шта се треба поправити у Дејтонском споразуму, јер многи говоре да је управо у њему барем дјелимично упориште онима који би да задрже статус кво у БиХ?
    — То је, свакако, дио дуже дискусије. Прије свега, рекао бих да ми подржавамо иницијативу ЕУ која је подузета у провођењу социоекономских реформи. Она неће захтијевати, барем не теоретски, промјене Дејтонског устава. Ми подржавамо ту иницијативу, али на бази тог разумијевања да ће реформски процес земљу радије прије него касније упутити ка више институционалних реформи, које ће побољшати функционалност политичког система у Босни и Херцеговини.

    Према мом виђењу, то ће, ипак, захтијевати и промјене у Уставу. Уствари, ЕУ је рекла да, прије него што БиХ постане њеном чланицом, земља мора примијенити одлуку Европског суда за људска права у Стразбуру у случају „Сејдић-Финци“…

    Зар то није одложено настрану – на неодређено вријеме?
    — То је потиснуто за касније у процесу, али није заборављено, и то треба бити ријешено у своје вријеме. Не желим улазити у детаље, али хоћу рећи да има ствари које требају бити разријешене, било да се ради о Уставу или законима у БиХ.

    Морају постојати реформе које ће омогућити влади да доноси одлуке на ефикасан начин. То укључује и одређену количину процедуралних реформи. Напримјер, умањити више нивоа владе, јер то је, с гледишта ефикасности, прегломазно. Али, у смислу доношења одлука, посебно тешких одлука, мора доћи до побољшања, тако да политички систем функционира.

    Избори сваке двије године нису најбоље рјешење
    — Охрабрио бих Босну и Херцеговину да подузме реформе које ће побољшати ефикасност рада политичког система, као напримјер оне у оквиру изборног циклуса. Сада имате изборе сваке двије године, што је можда неизбјежно. Али, ако се партије суочавају с изборима сваке двије године, то свакако није најефикаснији начин да се диригира важним послом како би БиХ могла донијети значајне одлуке и провести важне реформе – каже Ји.

    Дијелимо дио кривице за оно што се десило у Сребреници
    — Оно што се догодило у Сребреници уистину би требало усредсриједити нашу пажњу на тај ужасавајући догађај, за који и ми у међународној заједници дијелимо један дио одговорности. Говорим о томе да ми можда нисмо учинили све што смо могли да то спријечимо, али сада дијелимо заједничку одговорност да осигурамо да се то више не догоди.

    Када гледате у то што међународна заједница заједно са БиХ може учинити да будемо сигурни да се то неће догодити опет, онда мислим да ми у САД јасно препознајемо важност тих реформи о којима говоримо много година.

    То је та врста реформи која ће дозволити да држава функционира на начин како су то оснивачи и потписници Дејтонског споразума имали на уму. Те реформе учинит ће да буде много мање вјероватно да се конфликт догоди у будућности, тамо гдје би организирани криминал и екстремизам цвјетали – истиче амерички дужносник.

    Ви овдје говорите о рјешавању самог коријена проблема, зар не?

    – Да, то нам може помоћи у рјешавању “коријена проблема”, веома добро речено.

    Аутор Е. АВДОВИЋ

    Извор „Дневни аваз“, 29. 05. 2015.

  43. Шта нам се све спрема из „кухиње“ и лабораторије велико-братовског, расистичког, колонизаторског, антисрпског Четвртог западног англо-америчко-германског NATO-EU-фашистичког Рајха?

    На шта су се све обавезали ПРОБОСАНСКИ ПЛАТФОРМАШИ из Републике Српске, заговорници „Заједнице турског и потурченог свијета“, курсисти „Конрад Аденауер штифтунга“, ШТИЋЕНИЦИ ЗАПАДНИХ АМБАСАДА, Николaса Хила, Патрика Муна, Грегоријана, политикантски саборци плаћеничке НВО-гамади и фукаре, потурчени СДС-овски, ПДП-овски, НДП-овски, БАКИРОВИ, ЏАФЕРОВИЋЕВИ, КОМШИЋЕВИ и СУЉАГИЋЕВИ ПАПЦИ, док приљежно, МАЈДАНОВСКИ спинују о свеколикој корупцији и криминалу „диктаторског режима“ у Српској?

    Шта Бакирови, Бос(н)ићеви, Иванићеви, тАДИЋЕВИ, Човићеви, Комшићеви, Пандуревићкини, Суљагићеви, Џаферовићеви, Чавићеви, Рагужови, КОНРАД-АДЕНАУЕРОВИ, Николас-Хилови ПРОБОСАНСКИ „ПЛАТФОРМАШИ“, тзв. ЕУ-народњаци,
    односно преумљени, „реформисани“, кастрирани, безмуди, грађанистички, а(нти)национални СДС, ПДП, НДП, СДА, ДФ, „1. март, ХДЗ 1 & 2, будући (уколико спроведу дате им задатке у БиХ) чланови „Европске народњачке партије“ (ЕПП), SzP КУРСАЏИЈЕ/ШТИЋЕНИЦИ Патрика Муна, Николаса Хила, сљедбеници британско-њемачке (читај „камуфлиране“ АМЕРИЧКЕ, НИКОЛАС-ХИЛОВСКЕ,рафи-грегоријановске, конрад-аденауеровске) ини-CIA-тиве морају да одраде, како би дошло до централизацијe, уједињењa и одржавотворењa дејтонског BiH „чардака-ни-на-небу-ни-на-земљи“ и његове трансформације у, јел’те, „нормалну“, „функционалну“ државу Алијиног, Бакировог, Комшићевог, Суљагићевог, обрен-петровићевског, СДА-овског, потурченог „типа“.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31831- %D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D1%9A%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D0%B0%D0%B4-%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D1%9B%D0%B5-%D1%81%D0%B5-%D0%BC%D0%B5%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2

    *** ПРЕТЊА ИЗ САД: ОВЕ ГОДИНЕ У БОСНИ ЋЕ СЕ МЕЊАТИ УСТАВ ***

    29 мај 2015 17:38

    „То је та врста реформи која ће дозволити да држава функционира на начин како су то оснивачи и потписници Дејтонског споразума имали на уму…“

    Хојт Брајан Ји, замјеник помоћника америчког државног секретара, дао је у свом уреду у Стејт департменту у Вашингтону ексклузивни интервју за “Дневни аваз”. Ји је, између осталог, одговорио уз које увјете Вашингтон подржава британско-њемачку и ЕУ иницијативу за БиХ те како наша држава може постати чланица НАТО, уз неке додатно повољности.

    Нагласио је да се на овогодишњи напредак БиХ у провођењу тражених реформи у Вашингтону гледа као на кључни период у постдејтонској хисторији земље. Када је ријеч о Сребреници, рекао је да се тамо догодио геноцид, који нико озбиљан не доводи у сумњу осим оних који су одлучили намјерно негирати карактер овог звјерског злочина.

    Овај каријерни амерички дипломата службовао је у Европи, Азији и на Карибима. Био је и један од водећих људи у кабинету генералног секретара НАТО Хавијера Солане, када је Алијанса 1999. због Косова војно интервенирала у Србији и Црној Гори.

    Већ дуго Босне и Херцеговине нема на насловним страницама у САД, што, наравно, не значи да Босне нема у срцима Американаца и на дневном реду Обамине администрације. Колико се уопће говори о БиХ у званичним круговима у Вашингтону?
    — Желим вас и све ваше колеге увјерити да Босна и Херцеговина остаје веома важна за САД, за Стејт департмент, као земља која је прошла доста тога кроз тешко вријеме и као земља према којој ми гајимо велико пријатељство. То је земља која треба подршку међународне заједнице, укључујући и САД, како би остварила циљеве које скупа дијелимо.

    Можда ваше земље нема у новинским насловима, можда то није прва ствар о којој наше највише водство, предсједник и државни тајник говоре или дају интервјуе, али можете бити увјерени да има много људи управо овдје у Стејт департменту, у Пентагону (америчко министарство одбране) и Бијелој кући који још мисле о БиХ – о томе како скупа са ЕУ ми можемо бити још ефектнији у помагању вашој земљи.

    Ипак, доима се да су САД препустиле БиХ само Европљанима, чему би доказ могла бити и ова посљедња ЕУ британско-њемачка иницијатива? Подржава ли Вашингтон ту иницијативу?
    — Када питате о тој иницијативи, ми вјерујемо, и то посебно уз 20. годишњицу Дејтонског споразума, да је неопходно ојачати напор ка реформама, а то је заједнички напор. Наравно, народи БиХ и њихови изабрани лидери требају предводити реформски процес, јер они су ти који требају доносити одлуке. Но, исто тако је важно и да међународна заједница осигура помоћ, савјет, охрабрење, јер то је потребно да БиХ донесе важне одлуке, специјално када су то тешке одлуке. Ми ћемо, као што смо то чинили од потписивања, па и прије Дејтона, радити на томе, почев с нашом амбасадом на терену, преко наших дипломата у Вашингтону и у регији. Кроз осмишљавање плана, као што је иницијатива ЕУ, на имплементацији радимо веома блиско с вашим званичницима, дипломатима и ЕУ те државама које су заинтересиране за успјех БиХ. Наша подршка тој иницијативи садржана је примарно у пружању охрабрења, савјета, техничке и материјалне помоћи када је то неопходно, да би се осигурало да процес крене напријед.

    Ми смо увјерени да је ово кључна година, важна прилика, не само због 20. годишњице Дејтона него зато што је БиХ недавно имала изборе и зато што изгледа да за то постоји атмосфера, укључујући и оно што су урадили грађани у фебруару прошле године када су изразили своје незадовољство увјетима у којима се БиХ нашла. То је и зато што знамо да ћете наредне године имати опћинске изборе.

    Због свих тих фактора које имамо, ове године, уз повећану пажњу због годишњица Дејтона и масакра у Сребреници, ЕУ, САД и све остале земље које имају интереса за успјех радит ће скупа с новим бх. водством на усаглашавању и имплементирању тражених реформи.

    Наредне седмице у Вашингтону ће боравит премјер Србије Александар Вучић, остајући овдје, како је најављено, чак пет дана. Значи ли то да се Србији, због ситуације у Украјини и све већег утјецаја Русије у региону, ипак даје више важности него БиХ, напримјер?
    — Као што знате, свака земља на западном Балкану на различитом је нивоу у свом интеграционом процесу са ЕУ или са НАТО. Немогуће је упоређивати дипломатске напоре једне земље и њен реформски статус с осталима. На неки начин, није ни пожељно истицати ко је испред осталих, или ко то ради боље. Но, могуће је то сагледати у смислу њиховог специфичног мјеста према процесу интегрирања у ЕУ. Напримјер, знамо да је Србија започела преговоре о приступу са ЕУ.

    Црна Гора комплетирала је бројна поглавља о свом приступу у тим преговорима. Албанија је већ кандидат за чланство у ЕУ. То су специфични кораци које су земље региона направиле, као што је и БиХ активирала Споразум о стабилизацији и придруживању. Тако да су све земље у региону на различитој позицији и ја не бих успоређивао индивидуалне кораке, дипломатске сусрете или договоре, чак и као знак гдје те земље стоје на свом путу.

    Оно што бих рекао јесте да се политичари у БиХ требају фокусирати на договор о сету реформи које би им дозволиле да пријеђу на сљедећу фазу интеграције са ЕУ.

    Схватамо да су владе у БиХ формиране тек недавно, у марту, па разумијемо да је то тек кратак период, али то не значи да остатак свијета мирује, јер свијет наставља ићи даље. Тако да бх. политички лидери требају надокнадити ово изгубљено вријеме.

    Је ли то разлог што се политичким првацима из БиХ још не отварају врата, слично као Вучићу, овдје у Вашингтону?
    — Ја мислим да они за сада требају остати у Сарајеву, у БиХ, и наставити да раде са својим политичким колегама у доношењу одлука с којим ће реформама они ићи даље и какву ће врсту помоћи требати од међународне заједнице. Сигурно ће доћи то вријеме и бит ћу радостан да лидерима БиХ зажелим добродошлицу овдје у Вашингтону. Надам се да ће они посјетити и остале главне градове у Европи и другдје. Али њихов приоритет треба бити унапређивање реформске агенде. То се неће догодити у Вашингтону, већ прије свега у БиХ.

    Свједочили сте у Конгресу како приближавање балканских земаља еуроатлантским интеграцијама Русија сматра “провокацијом”. То је за “Аваз” изјавио и руски министар вањских послова Сергеј Лавров. А сада и руски дипломати у УН-у отворено говоре да се Москва противи чланству БиХ у еуроатлантским интеграцијама, јер, како кажу, за Босну “има и алтернатива”. Како гледате на тај руски став?
    — Прије свега, хвала вам што сте то питали министра Лаврова. То је добро питање и мислим да сте добили јасан одговор и индикацију руских погледа. Прво, ваља рећи да је Русија одиграла важну улогу у БиХ и веома се јасно изјаснила да подржава БиХ у њеној суверености и територијалном интегритету. Она подржава и Дејтонски уговор и чланица је Вијећа за имплементацију мира. Русија је одиграла и конструктивну улогу на Балкану, као и у БиХ, па се надамо да ће тако и наставити.

    Она има право на своје мишљење, јер свака земља има то право. Али, ниједна земља нема вето у односу на право друге земље да одлучи с којим се институцијама, савезима, организацијама та земља може удружити. Значи, ако БиХ одлучи да хоће да се придружи ЕУ кроз вољу свог народа и њених изабраних представника, онда јој треба дозволити да настави с тим.

    Остале земље могу изразити своје мишљење, је ли то прави или погрешан пут, али ниједној земљи није дозвољено да стави вето на то. Наше је мишљење, дакле, да Русија нити било која друга земља нема право да спријечи Босну и Херцеговину у њеним аспирацијама, да ради на томе и коначно добије приступницу за ЕУ и, ако то одлучи, и за НАТО.

    И државни секретар Џон Кери (Јохн Керрy) упозорио је да су земље у окружењу “на линији ватре” због те руске политике и утјецаја на Балкану. Колико је реално опасан такав руски утјецај у Босни и Србији?
    — Мислим да је јасно да државни секретар Кери није говорио о некој војној “линији ватре” или о ризику у смислу сигурности. Оно на шта се он позвао је интерес Русије да увећа свој утјецај на западном Балкану, што сигурно није тајна. Многе земље жељеле би увећати свој интерес и своје везе у трговини, политичке и економске конекције на западном Балкану. То је подручје раста и то ће бити веома значајно, као много већи дио европског економског успјеха и важно тржиште.

    То ће се догодити када то подручје буде могло достићи ниво у којем ће све земље западног Балкана бити интегриране у еуроатлантске институције и када њихове привреде буду базиране на тржишту и економији вођеној приватним сектором умјесто владом. Али, до тада, земље у том региону остају рањиве. Осјетљиве су на притиске, напримјер на већу овисност о енергији. Ако БиХ настави бити претјерано овисна о Русији за своју нафту и плин, и не само БиХ него и друге земље у региону, онда су оне предмет притиска, чак и манипулација.

    Немам доказа нити информација да је БиХ у некој врсти блиске опасности од те врсте притиска, али ми морамо бити будни. Ми као пријатељ БиХ желимо осигурати да је та земља сигурна највише што се може. И то не само у смислу одбране него у области економије. Отуда, било који политички притисак на БиХ, њену владу и њене људе спутава реализацију њених легитимних циљева и то мора бити спријечено.

    Ми као међународна заједница требамо осигурати да БиХ буде дата шанса да досегне исти ниво сигурности као и друге земље у Европи. Људи у БиХ заслужују будућност у којој ће њихова дјеца бити у могућности да иду у добре школе, а не да иду у друге дијелове Европе да би се тамо образовали. Они и њихова дјеца требају имати добре послове у БиХ, а не да морају ићи у западну Европу да би их тамо нашли.

    Да би се то догодило, вјерујемо да се БиХ треба интегрирати и постати дио ЕУ. Мислимо и да би чланство у НАТО, такођер, била добра идеја. Али, то је одлука коју БиХ треба донијети.

    Је ли бх. чланство у НАТО-у уопће могуће ставити у такав контекст, када предсједавајући Предсједништва Младен Иванић каже да БиХ треба сачекати Србију да уђе у западну војну алијансу, иако знамо за српски сентимент у том погледу?
    — Видите, ја не могу говорити у име предсједника Иванића. Оно што могу рећи, прво, за БиХ је важно да иде напријед корак по корак. Дакле, сљедећи корак за БиХ у НАТО контексту је да се активира Акциони план за чланство (МАП – Мемберсхип Ацтион План). И у постизању тог циља БиХ је веома близу.

    Зар међународна заједница не може бити флексибилнија према Босни, управо због минулог рата, и када је ријеч о НАТО, показати више попустљивости, јер та флексибилност је раније показана према Хрватској, рецимо?
    — Једна таква одлука о активирању МАП-а или кораку изван тога била би одлука коју доноси свих 28 земаља савезница. Не може о томе одлучити само један савезник. Али, оно што могу рећи јесте да ви имате огромну подршку не само од САД него од већине савезника да се крене даље према МАП-у и, ако земља то жели, да иде даље. Постоји та потпора, тако да, ако БиХ направи значајан напредак и према том циљу, регистрацији власништва некретнина, мислим да ћете наићи на разумијевање.

    Али, оно што се треба догодити јесте да сви лидери почну озбиљно радити на процесу регистрације, јер то није тежак процес. То тражи политичку вољу и то је оно што НАТО, према мојој процјени, тражи од БиХ: јасан знак да земља, не само један ентитет или једна политичка партија него држава, жели кренути у том правцу. Када то буде јасно, мислим да ћете наћи на много разумијевања.

    Када је ријеч о 20. годишњици геноцида у Сребреници, који је у Хашком трибуналу тако и означен, шта се поводом ове тужне годишњице планира у Вашингтону? Каква врста подсјећања и комеморације?
    — Ми вјерујемо да је важно обиљежити ову годишњицу, да се присјетимо жртава, да обновимо нашу посвећеност да бисмо осигурали да се такво звјерство и такав геноцид не догоди у Европи или било гдје друго икада више.

    То ће, исто тако, бити прилика да обновимо нашу опредијељеност да се они који су одговорни за овај геноцид, или су га помагали, суоче с одговорношћу за то. Или, другим ријечима, да урадимо све што је могуће да видимо да је правда задовољена. Рекао бих да је то исто тако важно, с нашег, дакле гледишта САД, за фокусирање наше пажње како би годишњица Сребренице била искориштена за обнављање наше усмјерености и привржености погледу унапријед. Наравно, не треба заборавити шта се догодило ни на жртве и лекције које смо научили у Сребреници, али те лекције треба исцртати као нашу обавезу да осигурамо да нам то што није заборављено помогне да урадимо потребне ствари.

    А шта ћемо с онима који још негирају геноцид у Сребреници, као Милорад Додик? Која је порука тим негаторима те шта треба још учинити да се крене ка већем степену помирења, знајући да је полиција РС протеклих дана била у правом “лову на људе”, углавном повратнике у мањи бх. ентитет, користећи контекст борбе против насилног екстремизма као оправдање за заплашивање у тој, иначе рањивој средини источне Босне гдје се геноцид и догодио?
    — Мислим да, заиста, нема озбиљне дебате о томе је ли у Сребреници био геноцид или не. То је питање ријешено. Можда постоји неколико појединаца који би то оспорили, али мислим да то, заиста, међу озбиљним људима није отворено питање.

    Неко може расправљати које су то околности довеле до геноцида или ко је у коначници био одговоран, али без обзира на то, Сребреница у том смислу није спорно питање за расправу у очима свих људи које познајем и који раде на томе.

    Шта се треба поправити у Дејтонском споразуму, јер многи говоре да је управо у њему барем дјелимично упориште онима који би да задрже статус кво у БиХ?
    — То је, свакако, дио дуже дискусије. Прије свега, рекао бих да ми подржавамо иницијативу ЕУ која је подузета у провођењу социоекономских реформи. Она неће захтијевати, барем не теоретски, промјене Дејтонског устава. Ми подржавамо ту иницијативу, али на бази тог разумијевања да ће реформски процес земљу радије прије него касније упутити ка више институционалних реформи, које ће побољшати функционалност политичког система у Босни и Херцеговини.

    Према мом виђењу, то ће, ипак, захтијевати и промјене у Уставу. Уствари, ЕУ је рекла да, прије него што БиХ постане њеном чланицом, земља мора примијенити одлуку Европског суда за људска права у Стразбуру у случају „Сејдић-Финци“…

    Зар то није одложено настрану – на неодређено вријеме?
    — То је потиснуто за касније у процесу, али није заборављено, и то треба бити ријешено у своје вријеме. Не желим улазити у детаље, али хоћу рећи да има ствари које требају бити разријешене, било да се ради о Уставу или законима у БиХ.

    Морају постојати реформе које ће омогућити влади да доноси одлуке на ефикасан начин. То укључује и одређену количину процедуралних реформи. Напримјер, умањити више нивоа владе, јер то је, с гледишта ефикасности, прегломазно. Али, у смислу доношења одлука, посебно тешких одлука, мора доћи до побољшања, тако да политички систем функционира.

    Избори сваке двије године нису најбоље рјешење
    — Охрабрио бих Босну и Херцеговину да подузме реформе које ће побољшати ефикасност рада политичког система, као напримјер оне у оквиру изборног циклуса. Сада имате изборе сваке двије године, што је можда неизбјежно. Али, ако се партије суочавају с изборима сваке двије године, то свакако није најефикаснији начин да се диригира важним послом како би БиХ могла донијети значајне одлуке и провести важне реформе – каже Ји.

    Дијелимо дио кривице за оно што се десило у Сребреници
    — Оно што се догодило у Сребреници уистину би требало усредсриједити нашу пажњу на тај ужасавајући догађај, за који и ми у међународној заједници дијелимо један дио одговорности. Говорим о томе да ми можда нисмо учинили све што смо могли да то спријечимо, али сада дијелимо заједничку одговорност да осигурамо да се то више не догоди.

    Када гледате у то што међународна заједница заједно са БиХ може учинити да будемо сигурни да се то неће догодити опет, онда мислим да ми у САД јасно препознајемо важност тих реформи о којима говоримо много година.

    То је та врста реформи која ће дозволити да држава функционира на начин како су то оснивачи и потписници Дејтонског споразума имали на уму. Те реформе учинит ће да буде много мање вјероватно да се конфликт догоди у будућности, тамо гдје би организирани криминал и екстремизам цвјетали – истиче амерички дужносник.

    Ви овдје говорите о рјешавању самог коријена проблема, зар не?

    – Да, то нам може помоћи у рјешавању “коријена проблема”, веома добро речено.

    Аутор Е. АВДОВИЋ

    Извор „Дневни аваз“, 29. 05. 2015.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *