Вјештачка ДНК – будућност складиштења података

Књига од 53.000 ријечи, 11 илустрација и једним компјутерским програмом, стала је у ланце ДНК што је до сада највећа количина података сачувана у вјештачком генетском материјалу. Значај овог подухвата научника са Харварда лежи у томе што би његовим даљим усавршавањем и примјеном у будућности, бар тако кажу, били ријешени проблеми чувања архивске грађе, јер […]

понедељак, август 20, 2012 / 08:08

Књига од 53.000 ријечи, 11 илустрација и једним компјутерским програмом, стала је у ланце ДНК што је до сада највећа количина података сачувана у вјештачком генетском материјалу.

Значај овог подухвата научника са Харварда лежи у томе што би његовим даљим усавршавањем и примјеном у будућности, бар тако кажу, били ријешени проблеми чувања архивске грађе, јер су капацитети ДНК за складиштење података огромни.

Осим тога, овај поступак би, према процјенама стручњака, за десет година могао да буде јефтинији од употребе конвенционалних уређаја на којима данас у дигиталној форми чувамо књиге, фотографије, музику, видео-снимке… Примјера ради, у један грам ДНК може да стане и до 455 милијарди гигабајта што је количина података за чије би складиштење било потребно 100 милијарди де-ве-деа.

Како преносе интернет портали, Џорџ Чрч, члан трочланог тима истраживача, написао је у журналу „Наука” да је количина од 5,27 мегабајта, колико су у овом експерименту смјестили у ДНК, за 600 пута већа од до сада највеће количине небиолошких података складиштених на овај начин. „Када би се подаци чували у ДНК, на уређај величине палца могао би да стане цијели интернет”, рекао је Чрч.

Да би повећали поузданост и смањили трошкове овог метода, научници су избјегавали да информације уносе у дугачке ланце насљедног материјала, већ су се ослањали на више кратких ланаца ДНК. Поступак није био лишен грешака али су оне занемарљиве.

Будући да се дигитални подаци иначе чувају у облику бинарног кода (све информације претварају се у низ нула и јединица), научници су и овдје направили својеврстан бинарни систем претварајући дијелове нуклеотида, основне јединице грађе ДНК, у нуле и јединице. Аденин (А) и цитозин (Ц) представљали су нулу, а гуанин (Г) и тимин (Т) јединицу чиме је смањена могућност грешке. У оквиру експеримента развијен је и систем помоћу којег се та вјештачка ДНК уграђује у чипове са којих се касније подаци могу читати на исти начин као када се тумаче трагови ДНК из археолошке грађе.

Научници објашњавају да овај метод не би могао да се примјењује на ДНК живих организама, јер би се вјероватно подаци у живој ћелији измијенили или би били обрисани због њеног функционисања.



Оставите одговор