Визуелна Српска (3)

Умјетност као посљедица трансформације друштва – пресјек савремене визуелне сцене у Републици Српскоj. Пише: Жана Вукичевић Непосредно ратно искуство, као трајно трауматско поље појединачне и колективне свијести свих држављана БиХ, чини константу умјетничке продукције и присутно је и на сцени у РС. Бављење овом изразито тешком и болном темом првенствено има функцију суочавања са личном […]

субота, март 30, 2013 / 10:10

Умјетност као посљедица трансформације друштва – пресјек савремене визуелне сцене у Републици Српскоj.

Пише: Жана Вукичевић

Непосредно ратно искуство, као трајно трауматско поље појединачне и колективне свијести свих држављана БиХ, чини константу умјетничке продукције и присутно је и на сцени у РС. Бављење овом изразито тешком и болном темом првенствено има функцију суочавања са личном ратном траумом и налажења начина за њено превазилажење у различитим умјетничким стратегијама.

Притом, треба имати у виду да је, годинама након окончања грађанског рата, у босанско-херцеговачком друштву присутно његово систематско идеолошко експлоатисање у виду једносмјерних тумачења прошлости, одређивања нивоа одговорности, као и поистовјећивања и приписивања улога жртве и злочинца.

Такође, доживљај ратног сукоба у БиХ који долази споља, подразумијева медијски пласирану, прихваћену и укоријењену слику у свијету којом се српски народ сматра јединим кривцем и по правилу квалификује као злочиначки и окупаторски.
„Окупација“ (2007-2008) Младена Миљановића (из Бање Луке) изведена је као интервенисање на конкретним, бираним локацијама, какви су изложбени простори у Њујорку, Грацу, Филаделфији и Хегенхајму.

Ови простори су буквално окупирани од стране аутора обљепљивањем расположивих површина ентеријера и екстеријера умноженом матрицом, коју чини сведена и стилизована фигура војника црне боје на бијелој позадини, распоређена у правилним, бесконачним низовима/стројевима. Извођење овог рада одвија се као чин „инвазије“ на свјетске умјетничке центре, у складу са суптилним, промишљеним и сложеним процесима пресликавања војног у умјетничко, који чине идејну базу у укупном његовом опусу.

Наиме, Миљановић је завршио Школу резервних официра и када је намјеравао да настави војни позив школа је укинута, војска у БиХ редукована, а у просторије некадашње војне касарне у Бањој Луци смјештена Академија умјетности. Из оваквих околности произашла је и његова драстична трансформација из војника у умјетника и карактер будућег умјетничког дјеловања.

Један од слојева, који се могу ишчитати у овом раду, јесте и свијест о стереотипном виђењу етничке групе којој аутор припада, односно наметнутом окупаторском идентитету, који он настоји да деконструише намјерним потенцирањем ове одреднице у сопственом иступању на инострану умјетничку сцену.

Улогом и моћи медијске слике у конструисању истине и начина виђења одређеног догађајa, у овом случају грађанског рата у БиХ, бави се Раденко Милак (из Бање Луке) радом „А шта сте још видјели? – Нисам могао видјети све“ (2010). У серији од преко 20 уља на платну аутор користи мотив са фотографије америчког фотографа Рона Хавива, снимљене 1992. године у Бијељини, који понавља на истим форматима и у истом колориту, уз минималне међусобне разлике.

Ради се о сцени насиља припадника паравојне јединице Тигрови над цивилима несрпске националности, која је обишла свијет као један од најбруталнијих документованих ратних призора на овом простору.

Његово оживљавање кроз медиј сликарства много година касније, дио је личног процеса суочавања са ратном прошлошћу и пропитивања колективне кривице, будући да у контексту садашњег заједничког живота народа у БиХ ратна траума функционише као активна конфликтна тачка и предмет приписивања, игнорисања и поништавања одговорности.

Са друге стране, отвара се питање манипулативног потенцијала медијске слике – ове фотографије у пружању увида у истинитост догађаја – ратних злочина у БиХ, јер колико год биљежила дати тренутак и била документ виђеног, она је само један исјечак ширег оквира који остаје невидљив и изложен могућој селективности погледа.

——————————–

*Текст је настао у склопу пројекта Criticize This! који организују Културтрегер и Курзив из Хрватске, SEEcult.org и Бетон из Србије, те Плима из Црне Горе. Пројекат се реализује у склопу програма "Култура 2007-2013" Европске комисије. Садржај ове публикације искључива је одговорност организатора пројекта Criticize This! и ни на који начин се не може сматрати да одражава гледишта Европске уније.



Оставите одговор