Визуелна Српска (1)

Пише: Жана Вукичевић

Када се говори о савременој умјетности на простору Републике Српске, пропозицијама њеног постанка и развоја, оквирно се мисли на период од протеклих десет година. У територијалном смислу, ово омеђивање границама ентитета унутар Босне и Херцеговине неопходно је и разумљиво из више разлога.

Међусобна физичка подијељеност и изолованост, као посљедица грађанског рата у првој половини 90-их година прошлог вијека, а потом постратна атмосфера споре и мукотрпне стабилизације и нормализације прилика заједничког живота, условили су да се и цјелокупна културна продукција, па и активности из домена визуелних умјетности у Републици Српској и Федерацији БиХ одвијају независно једни од других.

Услови за појаву нове умјетничке сцене у Федерацији БиХ, са средиштем у Сарајеву, стекли су се убрзо по окончању ратног сукоба, што је олакшавала већ постојећа структура Академије ликовних умјетности и музејских институција, чији даљи рад је у великој мјери подстакнут страним донацијама.

Нарочито значајно било је оснивање Сорос центра за савремену умјетност 1996. године, касније преименованог у Центар за савремену умјетност Сарајево, који од 2006. године додјељује награду "Звоно". То је једина награда из домена савремене визуелне умјетности у БиХ и намијењена је свим младим умјетницима из оба ентитета, у циљу њихове афирмације изван граница сопствене државе.

Током 90-их година ликовна сцена у Републици Српској функционише изоловано у односу на друге средине и ограничена је на скромне домете локалне заједнице, гдје дјелује извјестан број умјетника претежно старије генерације. Предуслови за појаву нових умјетничких тенденција омогућени су знатно касније, успостављањем институционалног оквира концентрисаног у Бањој Луци, културном и политичком центру РС. То су оснивање Академије умјетности 1998. године и трансформација и преименовање Галерије ликовних умјетности у Музеј савремене умјетности РС 2004. године.

Не треба занемарити ни Академију ликовних умјетности у Требињу основану 1995. године, за коју се везује неколико успјешних умјетника млађе генерације, а значајне су и активности интернет платформе за савремену умјетност "namaTRE.ba", која је покренута 2006. године и усредсређена је на видео, филм и перформанс.

Међутим, тек са првим дипломцима бањалучке Академије добијен је збир генерацијски блиских умјетника, заинтересованих за стварање у домену проширених медија, али и свјесних неопходности сопственог позиционирања у односу на актуелне параметре мјеста и времена у којем живе.

Важну прекретницу означило је усмјеравање програмских активности Музеја савремене умјетности РС на сарадњу са сродним институцијама и презентовање рецентних умјетничких токова у региону. Као матична институција и најснажнија карика у процесу креирања савремене умјетности у РС, постао је мјесто окупљања и платформа за афирмацију ове групе младих стваралаца.

Њихово иступање у свијет умјетности представљено је као особен феномен изложбом "Међупростор" 2007. године у градовима региона: Сарајеву, Новом Саду, Скопљу, и Београду. Дјеловање Центра за визуелне комуникације Проток, невладине организације формиране 2005. године од стране неколицине младих бањалучких умјетника, издвојило се као још један пункт оживљавања домаће умјетничке сцене, међу чијим пројектима је најзначајније било покретање међународне изложбе савремене умјетности Спапорт, прве те врсте у читавој БиХ, која је до сада одржана три пута.

Ако се узму у обзир различито вријеме, локалне специфичности и услови појављивања, могуће је детектовати двије, одвојено формиране сцене у Босни и Херцеговини као цјелини, али и недовољно дефинисане и утврђене позиције њиховог функционисања и међусобног односа унутар овог заједничког оквира, при чему се не могу заобићи извјесни утицаји супротстављених политичких, идеолошких и пропагандних фактора. Односно, када се говори о визуелној продукцији у БиХ уопште, неопходно је имати у виду сву комплексност њене друштвено-политичке стварности током посљедњих двадесет година.

Трансформација босанско-херцеговачког друштва, обиљежена низом политичких процеса, почев од распада СФРЈ, избијања и вишегодишњег трајања ратног сукоба, а потом склапања Дејтонског мировног споразума и поновног успостављања сложене државне структуре у оквиру које би био могућ даљи заједнички живот зараћених народа, представља контекст који неизбјежно одређује и односи се на све унутрашње процесе развоја.

Савремена умјетност у БиХ се од свог зачетка јавља као његова директна посљедица и неодвојива је од промишљања ратног искуства и услова живота у постратној, ентитески подијељеној држави, захваћеној процесом демократске и неолибералне транзиције.

Текст је настао у склопу пројекта Criticize This! који организују Културтрегер и Курзив из Хрватске, SEEcult.org и Бетон из Србије, те Плима из Црне Горе. Пројекат се реализује у склопу програма "Култура 2007-2013" Европске комисије. Садржај ове публикације искључива је одговорност организатора пројекта Criticize This! и ни на који начин се не може сматрати да одражава гледишта Европске уније.