Вељко Петровић (1884-1967): Приповјетке

Буња

"Повест човека без корена"

Читао сам је толико дуго да сам заборавио поднаслов. У одређеним тренуцима и ко је пише.

Поређења, слике и детаљи из паланачког живота су му за сваку похвалу. Посебно опис мађаронаца који су у својој кључалој оргији плаве крви "мењали жене и метресе као пунокрвне хатове, разбијали огледала по пештанским каванама и шампањским чеповима гађали рабине, а револверским мецима бушили циганске инструменте".

Добро зар не?

Њима главни јунак приповјетке никада није припадао и он у својој посљедњој ноћи пред банкрот скупо угошћује то "племство" устављајући их на вечери. Кезмарски једе чашу за шампањ, једна жена вара свог мужа са његовим братом близанцем. Оженио се послије правних студија "вишципанком" која је већ одавно одбила све ваљане просце, тако да је остао једино он.

Она му пије крв превеликим расходима, без љубави и поштовања. Презире га, чак мрзи.

У врхунцу вечери када му један тобож добронамјеран тип одржи здравицу, он отпочне говор. Жена не може да га ућутка и нервозно испраћа госте који одлазе. На крају Стипу Паштровића више нико не слуша осим чиновнка Прекајског који га потпуно разумије. И он би замало рекао нешто.

Сутрадан адвокат Стипа Паштровић више није у вароши. Освануо је муљав и исцјепан код својих рођака Буњебваца. Хоће да оре и ако томе није вријеме. Ту га нађу пријатељи и напревару одвуку назад у град, али не кући. Кћерка (иначе изванредно нетипично описана оновремена падавичарка-мракерка-депресивуша, дебела и неуредна, живчано-меланхолична; на коју мајка гледа да буде што лоије обучена (и сама то хоће јер је ружна) и да што мање борави у друштву) због које се вратио да не умре од глади, већ је са матером отишла у Татре. Тазбини. У градској болници медицински брат му каже како не мисли да је луд. Сутрадан га нађу пререзаних жила. Живог, али без спаса.

Ово је ваљда порука Вељка Петровића да у тој аустроугаској, црножутој стварности, не треба бјежати од својих коријена. Стипа је кукао за њивом у свом говору, описујући дивне буњевачке обичаје. Општи сеоски живот гдје се псава на слами "избијеш сина кад пије и сутра ти веже снопље".

Генерална оцјена је да је ту много добрих састојака, али да је прича развучена и декомпонована. Осјећа се баласт реализма, дах књижевних новина и недостатак телевизије. Благословени недостатак.

Јанош и Мацко

Јанош је Словак, бивши банкарски службеник из Пеште, који није издржао близину туђих банкнота и злата. Заглавио је робиоју, а потом је пио.

Био је добар радник свугдје, све док не би почпео да пије. Посљедњи пут га је отпустио неки адвокат, зато јер се при тучи са још једим писарем сазнало да је он робијаш.

Неки Арнаут му је рекао како се лијепо може живјети у Фрушкогорским манастирима. И он је радио. Мирно и понизно. Не причајући ни са ким. То им је сметало и на све начине су покушали да га приволе на разговор. Кад ништа није помогло, увидјели су његову велику љубав спрам старог магарца Мацка. Умјесто Јаношу, почели су се светити Мацку.

Турали му бурмут у нос, кусали реп, писали кредом по њему "Јанош". Овај би га беспоштедно бранио и да би се помирио са напасницима он пристане да са Алексом (манастирским момком) попије "једну чашу". Након тога се облоче и каже им како је он "образован, господин, а они немају душе ни колико Мацко".

Шегаче се са њим , а он се потпуно пропија. Нико му не вјерује, па ни игуман. Тако иде док у манастир не дође управник Митровачке казнионице. Јанош га позна и побјегне, а Алекса се досјети и магарцу Мацку ставе запаљени труд у ухо. Магарац почне да дивља и Јанош у покушају да спасе животињу добије ударац копитом у прса и од тога умре у болници.

Игуману је жао, али неће да плати болницу и сахрану. Шаље писмо његовом брату, управнику станице у Пешти (сад му вјерују ко је) али нема одговора.

Мацко отишао негдје да умре сам. Нашли га пси, па се враћају чупавих вилица.

Салашар

Већ на основу три приче могу извући тезу о томе да је Вељко Петровић посједник унутрашње теогоније у којој земља и сеоски народни живот имају централно мјесто.

Друга ствар је нагињање ка Буњевцима, које ми баш и није јасно, сем у некој аустроугарско притиснутим савезом са људим акојима се језик разумијева. Овдје је јунак опет Буња. Бабијан Липоженић. Богати салашар са "двиста ланаца земље".

Прича је дуга, али је њена фабула јако једноставна. Туна, вармеђански пандур, долази да донесе Бабијану позив за скупштину. Он оде, гласа против власти, а жупан га зовне на свечани ручак други пут за редом, што не бива.

Ту је без манира. Једе све, пије све, масти и изазива подсмијех. Свјестан је да јсе спрдају са њим, али се не да. Формално пушта, али задржава у себи достојанство. На крају га жупан, исквареним, мађаризованим буњевачким гласом замоли да "продуцира јутро на салашу". Невољан, али свјестан да је то оно што се од њега тражи, он кукуриче, муче, рже, грокће, лаје, кокодаче… да би завршио са снашиним јутарњим поздравом.

Кад препије и угледа Туну, обојици им нестане смијешка. Жупан схвати докле је дошло пијанство и Туни нареди да га изведе. Овај оде задовољан кући.

Послије неколико дана, тобоже случајно улову, увратио се жупан до Бабијана. Ствар је сад другачија. Они се осјећају немоћно при погледу на његово самоувјерено газдинско држање, саживљено са земљом.

Показује им своје имање, а онда једу и пију. На жупников приједлог да опонаша гласове животиња, он се осјети поласканим и повуче га да прихвати, а још више да одбије. И он одбије, скоро пљуснувши у лице жупана тврдњом да ко има пара, имаће и пријатеља код цара. Гледајући како га увриједи, зачује се пијетао. Жупан му натукне да му одговори, али он каже како у граду може и њакати, а да на његовом салашу људски диване.

Остатак ове дуге приповјетке је потрошен на стрпљиво и тетаљно описивање тадашњих прилика, како у селу, тако и у граду.

Врло ефектно је именовање само три члана домаћинства: Стипана (сина му), Манде (најмлађе снахе) и Анице (15-годишње дјевојчице коју воде у град). Све то без икакве разраде ликова, и само да би скратио именовање приликом дидаскалијских радњи наведених касније. Стипан преже коње, Манда дочекује и служи госте. Слашарски пси се зову вашке, Бабијан бибери ананас "јер тако и дињу једе". Блиски су му спрски попови и политичари, понајвише јер их једино разумије. Они, кад год могу, не причају мађарски.

Детаљно описује Аничину ношњу, шта се ради кад дођу у град. Ко с ким сједи, шта се прича, чиме га дарива жупан, како га дочекују чељад.

Комотно може бити приручник за изучавање етнолошких питања Буњеваца.

Ни имена му не знам

Доживљена прича са којом се идентификује сваки искрен интелектуалац.

Прије рећи да је ово вињетица у односу на ове приповјести описане до сада. Кратка, али другачија и по мјесту и по времену радње.

Вељко Петровић је у Подрињу, залутао у шуми већ десет сати, сам у вријеме Првог свјетског рата. Сретне једног војника и овај га напоји и нахрани. Иду заједно и сретну снашу која им каже да у једној колиби има аустроугарских рањеника.

Тамо нађу неколико Шваба и једног Хрвата, које је снаша кришом хранила, јер има мужа у војсци. И троје дјеце.

Војник устави колону заробљеника коју спроводи један чича и уз пријетње пушком натхера их да понесу рањенике.

– Стока! Рече кад одоше. На растанку приповједач изрази жељу и наду да ће се опет срести да му захвали. – Кој’ ће га знати? Каже он.

Прича је добра, поново везано за њено име које конгруира садржају као понеком сликарском платну. Једино је мало преочигледно инсистирање на сељачкој доброти и прилично је прозукао говор о интелектуалцијма који немају ни кучета ни мачета. Све нешто мисле, а не знају себе нахранити и напојити у шуми.

Сељанка је неземаљски добра за данашње појмове.