Вељко Милићевић: Беспуће

Лондон 1905./06. – Париз 1907. (Госпођици О.С.)

недеља, април 1, 2018 / 10:01

Ово је у односу на све до сада обрађено из српске књижевности са почетка 20. вијека, оно што највише наличи савременој умјетности. Можда први истински примјер, како у модерном роману нема смисла препричавати фабулу.

ФАБУЛА:

Гавру Ђаковића затичемо у Загребу. У кафани и безвољна. Ту улазимо у офуцану атмосферу крајње испразности, и из ње не излазимо до краја.

Слуђен тим валом нихилизма, одлази кући у Лику. Ту кроз његова сјећања на сахране, дознајемо о приватном животу. Да је имао брата весељака, човјека од овога свијета, који је припасао сабљу. Гавре, старији, био је одувијек мргодан и брат му се извињавао ако исприча штагод занесено и весело о каквом балу.

Имали су и оца Манојла, локалног шумара. Скривајући се иза правичности, терорисао је читав крај, дајући шумокрадице на суд. Он се богатио, а нико ништа није могао доказати, мада су и њега тужили. Прву жену је, кажу, премлатио до смрти; а једна кћер из тог брака се никад није виђала са Гавром Ђаковићем. Неко наслиједство је било посриједи.

У кући је све било подређено оцу, који је према другој жени био добар, али Гавро се "не сјећаше да га је ико волио, осим жене и дјеце му, али су сви стрепили пред њим и бојали га се".

Једног дана га упуцају у шуми и он за 18. мјесеци умре. Затим Гаврин млађи и весели брат Милан, западне у коцкарске дугове и убије се. Послао му је писмо из Угарске, да је био "занесен једном махнитом женом, везан дуговима, узнемираван вјеровницима". Бојећи се затвора и живота након губитка части, закључује да "боље је и глупо умријети, него глупо живјети".

Годину потом, умрије му и мати.

Гавро је сад у родном селу, џабалебарећи. И ту се уз то егзистенцијалистичко просеравање, јавља други пол разлога који доводе до несреће интелигентног мушкарца: неодлучност око двије жене.

Ђаковић прво смота Јеку, локалну сељанчицу која је долазила да га послужи. Наговјештен је сексуални однос: "И кад он метну грубо руку на њезино раме, онда одмах клону и сва му се предаде, без ријечи".

Затим му се, усљед вишка простора, у кућу усељава Бохуслав Панек, са кћерком Иреном. Плавокосом Чехињом, одраслом у католичком самостану. Он, само да би га се отарасио, пристаје изнајмити им двије собе, али му се тако у кућу привремено усељава живот.

Инжињер Бохуслав прави пут, а он се разговара са његовом кћерком, хладећи па гријући односе. Она му се једаред повјери. Чак и како су је у самостан послали јер су се родитељи стално свађали, а затим да иако јој је тако било љепше него кући, ускоро и ту више није било подношљиво. Мати јој је побјегла са другим човјеком, и више никада није чула за њу.

Гавро на то не рече ништа. Ускоро они отпутоваше, јер услова за рад није временских било, а и Ирена је добила у Посавини посао учитељице.

Ујутру, након што се од њих опростио обично, напола спавајући и видно нерад да напусти кревет, Гавру заболи. Вратила му се сва чама. Он продаје кућу и сељаци који су писали из Америке, причали су да га видјеше у Валпарезу.

###

Код Вељка Милићевића се још увијек осјећа реалистичка страст за описима предјела, мада, она је овдје у служби експресионизма. Стога, ако би се Милићевић гледао само као модерниста, он је горостас. Геније књижевне сцене у јужних Словена, а и шире. Но, чак и када би се од њега захтијевало да је авангардиста, што и може бити, ово је изванредно дјело.

Иако је пуно самојадајућих, самопотирућих монолога о бесмислености овога свијета и Гавриног живота, они нијесу толико досадни. Чак ни данас, када је читалачки егоизам на много вишем нивоу и захтијева далеко већу семантичку брзину и згуснутост излагања.

Можда се може примјетити мало већа склоност конкретним описима, те таксативно вођеној радњи, у дијелу који претходи доласку Панекових. Касније је он примјетан само у дијелу са посјетом црквици у којој се литургија служи сваке двије недеље, кад долази калуђер из Босне. Излагање од тог трена креће доста брже, апстрактније, без оптерећења описима. Бар не у правом, реалистичком смислу.

Да ти описи одрпаног спољњег свијета, имају намјеру да осликају унутрашњкост лика, потврђује и сам Милићевић, у дијелу гдје описује Гаврин прелаз у лишњег человјека. То је поглавље број 4., прва два пасуса на страницама 70. и 71. у издању СКЗ.

Овдје је сврха описа досегла свој врхунац и "Гавро се тата тргао". Схвата да свијет мирно пролази и не гледа "ту поспрдну слику свога живљења", нити је "примјећивао тај нијеми подсмијех живота". Сам лик објашњава да се од тад та слика (одлично написана) стално враћа: "Само мјесто радника је видио себе". Мисли се на слику радника у офуцаном одијелу, који спава на хрпи смећа, коју у таљигама вуче стар и лијен коњ. А он има израз задовољства на лицу, јер "снивао је, ваљда, нешто лијепо".

Овај трен оцјепљења, објашњава се тиме да су га дали на школе да буде господин, "гурнули га", одвојивши га од земље и народа. Првог живота се ужаснуо, а за други није имао пуштених коријена. Ту га слама чувење жетелачке пјесме и он мисли на своју земљу. Ту има мало, иначе овдје слабо присутне, друштвене ангажованости. Прича о генералима који заборављају свој језик и народност чим припашу сабљу и боре се по мјестима која су "одњихала господу која су их батинала и тјерала у хајдуке".

Одлично описује карактере и сасвим животно оставља их недоречене, са само неколико црта, које Ђаковићу даје кроз читаво дјело. Тај третман добија још само Бохуслав, који показује своја разна лица. Инжињера тиранина, пијанца-весељака, па пијанца-рогоње, потом коцкара који вара на картама и ухваћен у дјелу – не враћа освојено. Уопште, овај лик је након Гавре најбоље дат у току приповједања. Милан и Манојло су сажети, а Јека је најгоре прошла.

Сцена са њом, метафизичким призором чисто бројно-словног утиска о њеном постојању, такође је одличан приступ интроспекцији. Она је убијеђена да он воли Ирену, а он то одбија и поцрнивши у души каже – Не!

%%%

Синтакса му је сасвим мало старовременска, скоро па непримјетно. Користи интерпункцијски знак тачка-зарез (;) и реченице су подугачке, семантички искомадане зарезима. Затим ту је кориштење и двотачке, у оном својству које изненађује као одступање од управног говора. Вељко Милићевић и ту користи двотачку, али и у оваквом примјеру:

Затим Панек сврну разговор на своје послове: на један пут који прави у овој околици.

Такође, то налазимо и у примјеру који је битан из два разлога:

Мило ми је, мило ми је, – рече Гавре Ђаковић прогунђавши своје име и питаше се: "Шта хоће овај човјек од мене"? и гледаше његова набрекла…

Поред управног говора, Милићевић је овдје исказао ниво писачког умијећа, какав не постиже већина ни данас. Он не понавља непотребно, већ мијеша управни и приповједачки говор, добијајући ефекат одушевљења код интелигентне публике.

Да ово није случајно, показује то да од упознавања са "инжињеровом кћерком" те провођењем времена са њом (77. страна), он тек на 88. страници одлучује да је именује као "Ирена". Сасвим успутно, и сачекавши праву присну прилику, када је њој непријатно до бруке, јер јој се отац отровао од алкохола и тек што се по киши довукао кући, каљав од јарака у које је упадао.

22.05.2007.

Прочитао сам још: Анархиста (Сумњиво лице у прози), Обична прича (сентиментална цртица о сјећању на Францускињу Жоржету), те Сентиментална авантура Андрије Тадића, професора математике (име све говори).

Ове су најкраће и доста лошије структуре од Беспућа. Теме можда и јесу, али је сам начин приповједања усмјерен да оправда сам себе својим постојањем и дубоко реалистички. У Анархисти је гријешио у језику ликова, па му се поткрадају екавизми. У Сентименталној авантури се среће термин из дјетињства ми "спасио сам рају" (од одговарања на часу).

И поред свега, Вељко Милићевић је најбољи приповједач свог времена.



Оставите одговор