Вашарска опсена

Пре него што ће се дохватити Лирике Итаке и њеног писца, српски критичар Бранко Лазаревић у свом чланку, објављеном 1921. године, исписује неколико совјета здравога разума посвећених будућим мислиоцима у и о књижевности.

Приредио Горан Дакић

Затим се, витешки честито и храбро, залеће на превратничку књигу Црњанског, указујући на све њене слабости и доносећи суд по којем је књига писца Сеоба далеко значајнија као културно-историјска парадигма него као (врхунско) умјетничко дјело. И сам збуњен чињеницом да су наши професори прећутно прешли преко оваквих и сличних оцјена критичара о дјелима најзначајнијих српских писаца 20. вијека, редакција Фронтала објављује одломак из Лазаревићевог текста.

"Можемо да говоримо о свему и о свачему, и на овај и на онај начин, и са овога и са онога гледишта, и да видимо да је нешто плаво што је зелено, и добро што је зло, и паметно што је лудо, и све то и обратно; али, пред све то, као прво и прво, долази да говоримо коректно, и да говоримо језиком коме нас је мајка нучила, и да говоримо паметно и са разлозима, и према томе какав је предмет, и складно, и лепо, и чисто. Нас се неће много тицати какво је гледиште ко заузео, уз који је систем и зашто, шта воли и шта мрзи, и како се крсти, и коме се клања, и у шта верује; али увек ће нас се тицати какав је онакав какав је, да ли је везано све оно што има да каже, да ли је све то тачно, паметно или бар духовито или занимљиво казано, да ли је то искрено и органско, и да ли све то, осмотрено главом и душом, има главе и душе.

Све има своју тежу, све је постављено на начин да може да се држи, и све има свој потребни и логични положај и став. Онако како се нешто дешава и бива у нашој психофизиолошкој и естетичкој структури, са извесним редом, складом и намером, онако се и изражава. Као и брод који је добро саграђен кад се спусти у воду, и мисао дубоко зачета изражава се, грађом речи, тонова, боја, покрета и облика, конструкцијом која се држи добро и коју никаква сила не може да обори. Кад се мисао истински и дубоко зачела, онда се она лепо и правилно рађа, преко ознака и преко грађе за изражавање, све иде својим редом и током, из речи реченица и из реченица параграф, из тона такт и из тактова мелодична и хармонична група, и тако даље, и све се то слаже у складне целине, и те целине, као катедрале, стамено стоје. Ту се Петар зове Петром а не Павлом; Христос се распиње на крст а не, као што је покушано, нека блудница; Дева Марија је чисте плоти а не нека баханаткиња; и редом тако по глави, души и обичају који је из њих изашао. Ако се хоће Петар да назове Павлом, и ако је стало до Павла, и тако даље из горњег реда, онда нека се ствара Павле, ако се јесте под интуицијом, а ако се није, нека се остави Петар на миру и перо баци у најдубље море.

Уредништво овог часописа позвало је писца Суматре да објасни ту своју песму. Господин Црњански се преварио и примио понуду. И објаснио је и, после објашњења, она је још смушенија. На главно у Суматри није одговорио; на споредно је одговорио као онај који је на питање зашто се граде мостови одговорио да се ови граде да вода тече испод њих, и као онај који је пребројао овце у једном стаду на тај начин што је пребројао ноге па онда збир поделио са четири. Господин Црњански је, и у песми и у објашњењу, ишао преко воде а не преко моста, и бројао ноге а не главе.

Није овде у питању неразумљивост него збуњеност. И не само то него и: смушеност, опсенарија, намерно померање, извитоперавање, логичка прескакања и пустахилук. Песнику је стало до неразумљивости. Он се тако "намешта". Он тако, као девојка са раскалашном одећом, изазива. Он изврће кабаницу да би био виђен. Ако би казао: "Идем да ручам", зна да би му сви приметили да то није ништа важно, и за то он каже: "Ручам да идем" и, на тај начин, оставио утисак, и иако он само иде да руча, као да ће после тога нешто доћи. Кад човек нема шта да каже он се обично збуни. После тога, инсистирајући да каже, настаје смушеност. После тога, кад се охрабри, он постаје бомбастичан и лажно експлозиван. Најзад, резултат је готов: галиматиас и оно што Енглези вешто називају "узвишено бесмислености". Речи има у обиљу, читави спрегови реченица, параграфа и строфа су ту, кроз све то струји нешто и креће се, надима и ритмизира – али смисла нема или га мало има, и, и у том случају, треба га кљештима извлачити из оне рушевине речи.

У случају Г. Црњанског, ко је тај који може из Суматре да извуче оног јадног Анамита и његов удес? Такав је случај и у целој збирци његовој. Он се баца Анамитом, као и Милошем и Марком, и набацује их на свако место само не на право. Кад нам се већ прича о Анамиту, или о Милошу, Марку, Принципу и другима, онда ми хоћемо да их видимо. Сваки који нам, место о Анамиту, прича о трешњама, коралима и Уралу и, место о Милошу и Марку, о месецу, он је за нас, ако је интелигентан, опсенар и мистификатор; а у сваком другом случају, смушењак и дефективан човек. Да је овај господин на крају ове своје збирке и свог објашњења, дао какву духовиту поенту, какво извињење за ову врсту збуњивања, нешто као оно Бомаршеово "има нешто много луђе од мога комада…" – оправдао би се и све би се свршило на наш рачун. Овако, кад он озбиљно мисли, у своме Епилогу, да ће на Итаки "да се удари у сасвим друге жице", онда је све свршено на његов рачун.

Шта се хоће са тим простим и простачким рушењем и извртањем вредности? Сем тренутне опсене пред публиком, и то само шареном и вашарском, не остаје више ништа.

Шта хоће, на пример, тај Господин Милош Црњански?

Шта хоће и са својом књигом, и са својим насловом, и са својим песмама? Од прве стране па до последње, успео је посред жива срца да побије, незграпно и са несносно тупим ножем, све од духа и душе до логике и главе. Као она несрећна девојка зелен бор да сасуши, све је успео најнеуспешније да онакази, изврне и на пусто да постави чега год се дохватио. Да је ту у питању изврнут и посувраћен дух, или какав јунак који је изврнуо кабаницу, из големе невоље, или незнани делија који је намакао јарећу шубару на очи и исколачио очи јер хоће истински мегдан да дели, или да је љута кавгаџија од праве пасмине, – ми бисмо се помирили с тим, потрудили да га схватимо и рекли добру реч невољнику који је онакав јер је такав и другачији не може да буде. Све би то било и добро и приступачно.

Али, Господин Црњански није од тога соја. Он просто пошао улицом и, као пустахија, псује, грди, разбија излоге, изврће натписе, мења имена улицама, диже "фирме" са једне радње и меће на друге, судара се са људима и бежи даље. Како нема суда ни пута у републици духа, он се, као онај пијани Банаћанин из приче успео да баци на све. Прво му је сметала Видовданска Етика, и то му је нарочито сметала негде између 1916 и 1918 године, и бацио се, као она мајка детињим пеленама на звезде, правцем на њене олтаре. Али, како је та етика велика и како је Мештровић направио још већом и, заједно са народном песмом, дао јој и естетику, и како јој је, уз то, народ дао, баш у тим годинама, и филозофију, то је Господин Црњански, у рушењу извртању њене вредности, успео себе, и без борбе, правце на леђа да изврне. Ми се овде, наравно, не обарамо на Господина Црњанског зато што се он борио на једну вредност, него само због тога што у томе није нимало успео. Рушење једне вредности, или њено извртање, кад је право и успешно, значи велики принос једној периоди. До душе, може преко од једног храма да се гради и други; "нови", како би се данас рекло. И онда би се оставило људима да бирају где ће на молитву. Али како је и за други, као и за први, потребан велики неимар, и како га за други још нема, остаје малима да, као деца, по зидовима старога пишу и на њега пуцају пушчицама од зове."