Угљевик има Рашида, а Тузла би могла да добије своје Турке
Турска компанија Ценгиз Инсат, у власништву турског милијардера Мехмета Ценгиза, успјела се наметнути као кључни и скоро незаобилазни партнер Ваде Федерације БиХ у цестоградњи а чини се да сличан статус покушава осигурати и у енергетском сектору. Прије неколико дана ова турска компанија званично је саопштила како је заинтересована за изградњу новог термоблока у Тузли, чија […]
Турска компанија Ценгиз Инсат, у власништву турског милијардера Мехмета Ценгиза, успјела се наметнути као кључни и скоро незаобилазни партнер Ваде Федерације БиХ у цестоградњи а чини се да сличан статус покушава осигурати и у енергетском сектору.
Прије неколико дана ова турска компанија званично је саопштила како је заинтересована за изградњу новог термоблока у Тузли, чија се вриједност процјењује на око 1,4 милијарде КМ.
Интерес турске компаније за овај капитални енергетски пројекат у БиХ сасвим је легитиман, али само уколико се буде кретао у оквиру постављених пропозиција, према којима инвеститор неће бити власник новоизграђеног термоблока у Тузли, већ ће им уложено бити исплаћено испоруком у договореној количини струје.
На овај начин су грађене термоелектране у бившој Југославији, а једна од њих је требао бити и други блок ТЕ Угљевик, посао који је требао бити рађен са словеначком електорпривредом. Како посао након рата није настављен, Словенци су накнаду штете потражили на суду, а жалбени захтјев је са првобитних 66,8 милиона нарастао на 1,5 милијарди марака.
Данас ипак власти у Српској убјеђују јавност како је "много боља" опција дати страном инвеститору да буде власник термоелектране, док би од укупне добити предузећа у Српској остајале само плате радницима и концесионе накнаде. По цијену да се Комсар Енерџију, инвеститору, дају и налазишта угља која нису планирана првобитним уговором, а чије изузимање од постојеће ТЕ Угљевик би угрозило њен опстанак.
Истим интересима се води и турска компанија у Тузли, гдје је како незванично сазнаје Слободна Босна, заинтересована је искључиво да буде једини или барем већински власник термоблока, рачунајући да ће јој повлаштени статус и у енергетском сектору осигурати иста СДП-ова гарнитура преко које се раније позиционирала као незаобилазан партнер у цестоградњи.
Dodik je doveo Rašida Sardareva i sa njim osnovao preduzeće Comsar energy Republike Srpske sa učešćem u vlastničkoj strukturi 90% : 10% Comsar energy group sa Kipra u odnosu na Eletroprivreda RS.
– Comsar energy RS je registrovana u Banjaluci, a direktor joj je Siniša Majstorović.
-Iako ste Vi pre dvije godine u Žurnalu već raskrinkali Dodikovu prevaru sa ovim investitorom, Dodik uporno nastavlja dalje.
-Prvo su dali Rašidu Serdarovu koncesiju na drugi basen rudnika (Peljave, Beljak, Tobut), pa kad se geološkim istaživanjima ispostavilo da na tom području ima uglja tek za 15 godina rada nove TE od 600 MW, odlučili su da Rašidu i Comsar energy group daju pod koncesiju i basen Ugljevik Istok, što pripada već postojećoj termoelektrani koja treba da radi još 39 godina (?) , ali Vlada uopšte ne planira da postojeća termoelektrana radi duže od još 15 godina.
-Budući da su Slovenci ulagali u TE Ugljevik 1 i dijelom u Ugljevik 2 i da imaju pravo da dobijaju struju 25 godina ( od čega su iskoristili samo 7godina), to su podigli tužba kojom potražuju 1.4 mld KM (ili e?) odštete.
-Sudski spor sa slovenačkom elektroprivredom oko potraživanja uložene
trećine sredstava u prvi i drugi blok termeoleketrane se vodi na
Osnovnom sudu u Bijeljini.
– Taj spor će Slovenci dobiti najkasnije za dvije godine, koliko najduže može trajati suđenje.
– Tu odštetu će možda platiti Rašid, a još vjerovatnije je da će se Vlada zadužiti na teret budućih generacija da to plati, jer TE to neće moći platiti.
– Nakon toga Dodik će i rudnik i TE predati Serdarovu.
-Odmah nakon toga slijedi otpuštanje 1200 radnika i drastično smanjenje plata za preostale.
-Tako će krenuti ciklus privatizacije elektroprivrde.
-Ekonomsko uništavanje postojeće termoelektrane se već sada sprovodi, prekomjernim zapošljavanjem, krađama rukovodstava TE, pljačkom u upravi Elektroprivrede i u Vladi.
-Vrhunac hipokrizije je spinovanje rukovodstva Comsar energy kako oni koji se bune protiv ove otimačine resursa- rastjeruju strane investitore koji su došli da investiraju u greenfield projekte!? Pa zar oni misle da mi ne znamo što je GREENFIELD? Pa zar se sa “greenfield” investicijom može nazvati uništavanje postojeće TE koja još dobro radi i kojoj će vijek trajanja isteći za 39 godina, da bi se oteo njen rudnik koji ima dovoljno rezervi uglja za tih 39 godina? I uz to još treba platiti 1.4 MLD obeštećenja prethodnom investitoru iz Slovenije!?
– Tako Dodik sam nastoji da preuzme sve prirodne resurse kao da su njegovo vlasništvo i da ih rasproda da bi svojoj vlasti produžio vijek trajanja. To je već uradio u Zvorniku, Brodu, Stanarima.. , a započeo je i na gornjem toku Drine.
– Nakon rasprodaje energetskog sektora, stranci će kao novi vlasnici određivati cijenu struje i ona će biti na evropskom nivou. Naša upropaštena privreda se nikad više neće moći podići uz takve cijene električne energije. Toga će ova drogirana masa postati svjesna kad već bude prekasno, kao što je slučaj i sa bugarskom masom, koja tek odnedavno protestira pred Skupštinom i ruši vladu. Ali, šta im to sad vrijedi? Trebali su to uraditi onda kad su to još mogli spriječiti. A mi bi još sada to mogli spriječiti da nemamo isto takvu drogiranu masu! Međuim, do kraja Dodikovog mandata ( što Bosić mirno čeka?!) on će to sve završiti…..
-U Federaciji BiH nikome ne pada na pamet da stranom investitoru pokloni rudnik da za sebe gradi termoelektranu, nikome ne pada na pamet da stranom investitoru ustupi rijeku pod koncesiju da za sebe gradi hidroelektranu! To samo ima kod Dodika i nigde više u svijetu.
E pa Dodika je ovaj retardirani narod izabrao, pa neka mu bude.
Tačno retardi gladnog stomaka i ispranih mozgova gledajući televiziju su ga izabrali i to tri puta da ih pobije i uništi. Reterdi bolje i ne zaslužuju.
I tako ispranog mozga i gladnog stomaka strpljivo gledaju dok grupa kriminalaca pokrade poslednju marku, uništi poslednje preduzeće i rasproda poslednji resurs u čitavoj zemlji a posle toga će moći PRIČEKATI da i oni i djeca im i unuci robuju gazdama ili umru od gladi u vlastitoj zemlji !!
Од свих угрожености најтеже су оне које долазе са стране домаће власти. Данас се то углавном остварује у доношењу и провођењу погрешних одлука чији је извор у иностранству, прије свега у Европској Унији, а које савјете домаћа власт послушно извршава, не питајући за последице. Тешкоће су од препознатљивости до могућности супротстављања.
Што је задатак важнији, препознатљивост је мање уочљива. Свим силама, служећи се најразличитијим методама, настоји се смањити препознатљивост угрожавања. Углавном се то чини наводно добрим намјерама наглашавајући величину патриотизма и забринутости за народ.
Посебна је тешкоћа са супротстављањем.
Изазивајући подјеле, којима се власт служи умањује се снага отпора. Узалудна су упозорења да ћемо, онда када пропаднемо (осим владајуће „елите“), бити у истом положају. Историја је затрпана том врстом свједочења.
Сви су изгледи да се придружимо тој жалосној поворци.
Наша Влада је кренула на опасан, најопаснији пут без повратка. Кренула је да нам распрода наша природна богатства и тако нас испоручи странцима у трајно колонијално ропство.
Супротно свим правним, цивилизацијским достигнућима да је природно добро јавно добро, које никако не може да буде у претежном приватном власништву, наша Влада упорно врши концесиону распродају наших природних богатстава, њихову приватизацију.
Иако су водотоци мале снаге, сагласно правном цивилизацијском достигнућу, у власништву локалних заједница, наша Влада не гледа на то. Она је то прво присвојила, остварила централизацију власништва, да би незаустављиво кренула у њихову концесиону распродају, њихову приватизацију.
Срећа је што је, изгледа, дошло вријеме и што се окупило довољно снаге, за ову врсту супротстављања.
Владу је потребно зауставити на опасној цивилизацијској странпутици распродаје наших природних богатстава одакле нам пријети толика угроженост.
Преношење власништва на водотоцима меле снаге на општине односно власништва на малим хидроелектранама, први је али толико важан корак.
Глобализам је, видљиво је, велики, највећи цивилизацијски поремећај. Остварује се заробљавање мање развијених уз одлучујућу улогу домаће власти. Најзначајнији правац је усмјерен на приватизацију њихових природних богатстава као најуспјешнијег начина заробљавања.
Цијели досадашњи и садашњи развојни пут развијених на сасвим је другој страни. О приватизацији природних богатстава овдје се не смије ни помислити. Сасвим супротно.
Тамо се непрекидно смишљају нови напреднији управљачки методи како да природна добра буду у што чвршћим државним рукама, као једине гаранције њиховог најрационалнијег кориштења, најефикаснијег и најефективнијег. Оног који ће донијети највеће економске али и друштвене користи. Највеће убрзање економског напредовања али и највећу социјалну правду.
Освједочена и непролазна основа развојне успјешности развијених је у непрекидном тражењу и проналажењу појачане оптималности односа јавног и приватног. Јасно је утврђено њихово међусобно активно подстицање. Јачање и нарастање јавног доприноси увећању приватног. Разлог је у вишеструким екстерним користима које долазе са стране јавног сектора, као првог услова приватне предузетничке успјешности.
Јавно, непрофитно је основа је приватном профитном. Што је више јавног непрофитног више је приватног профитног. То је основни оквир у којем се одвија развој развијених. Сама судбина и полазна основа овог привредног система је у појачању јавности што се односи и на употребу природних богатстава.
Умјесто приватизације природних богатстава, која се тако упорно намеће мање развијеним, тежиште је на порасту њихове јавности. Основни захтјев се односи на појачану заштиту уз пораст ефикасности њиховог кориштења. Сагласно оскудности, природна богатства се морају све више штитити од прекомјерне употребе, захтјевајући њихову све рационалнију употребу. На том правцу се развија модел јавних корпорација са циљем максималног активирања приватног интереса у кориштењу природног богатства уз истовремену одлучујућу друштвену снагу њихове заштите и преношења што већих користи на ту страну. Приватном сектору се омогућава да оствари просјечан профит док се све додатне рентне користи пребацују у друштвено корисне сврхе.