Убиство у Шевенингену

Како ствари сада стоје, могло би се десити да у Шевенингену, најхуманитарнијој установи за Србе у свијету, ускоро отпутује на ахирет и Војислав Шешељ.

Пише: Емил Влајки

Иначе, у Хашком трибуналу, у земљи црних лала, Срби или остају тамо покоју деценију, или оду богу на рапорт.

Прате ме страни агенти

Воју сам упознао на мом факултету, ФПН, гдје сам радио као доцент. Он је управо био завршио права и запослио се код нас као асистент. Док је студирао, био је и секретар Савеза Комуниста Правног факултета. Врло брзо је магистрирао и докторирао на опћенародној обрани на темама као што су марксизам, Тито и народноослободилачка борба што нитко није превише цијенио. Али, имао је формалне квалификације, па је и он убрзо постао доцент.
Ипак, његова бриљантна интелигенција била је неоспорна. С друге стране, константно је показивао изразиту емотивну нестабилност која се највише огледала у неизмјерној жељи за привлачењем пажње по сваку цијену. Неки његови наступи те врсте су постали малтене легендарни. Тако, кад је требало да буде биран за доцента, предложио је тадашњег декана Факултета за записничара након чега је овог посљедњег скоро шлог стрефио.

Ни ја нисам био поштеђен његових шала. Једног дана, док сам разговарао у холу са студентима, Војо, знатно виши од мене, истргне ми новине из руке. Наравно, сви су се окренули пут њега, а он сав сретан и насмијешен што је успио привући пажњу, рече: "Је сам те Влајки зајебо, а?"

Много година касније, нешто прије него што ће добровољно отићи у Схевенинген, сједио сам с њим у "његовој" гостионици у Земуну, "Капетанији", гдје се састаје Сава и Дунав. Око њега је било двадесетак људи укључујући Вучића и Николића. У тренутној, великосрпској инспирацији, обратио ми се на свој начин: "Емиле, не знам да ли да те више мрзим као Хрвата, или као Јевреја!"
Али од неких његових духовитости пролазили су нас хладни трнци. Тако на једном научно-наставном вијећу, завршио је своје обраћање ријечима: "Управо тако је говорио најдостојнији син свих наших народа и народности…". И док смо сви очекивали да ће рећи: "Јосип Броз Тито", он настави: "Петар Петровић Његош!" Сви смо претрнули од страха. Вјеровали смо да је сала озвучена и само чекали да се полиција појави на вратима учионице.

Војо је и у најтежим моментима могао бити изузетно духовит. 1984, када је било јасно да ће сваки час бити ухапшен због, како се тврдило, национализма, Војо и ја шетамо центром Сарајева. Било је то доба суђења Алији Изетбеговићу због "Исламске декларације". Власт је, поред једног Муслимана, тражила још једног Србина и једног Хрвата. Мало је фалило да ја будем тај Хрват, али с обзиром на моје јеврејско поријекло по мајци, од тога се у задњи час одустало.

У ствари, једино ја сам се усуђивао с њим јавно појављивати. Милиција нас је видљиво пратила, кад ће Војо: "Видјет ћеш сад Емиле што ћу урадити!" Елем, у близини је била милицијска станица и ми уђосмо унутра. Војо приступи дежурном милицајцу и врло озбиљно му се обрати: "Дужност ми је, као грађанина ове земље, да вам кажем, да су се у Сарајеву инфилтрирали страни агенти који прате овдашње најзначајније личности. Тако и мене прате већ пола сата, па би било добро да их што прије ухапсите." Забезекнути милицајац, који је добро знао о чему се ради, али се морао правити као да то не зна, па је почео чак писати пријаву против "страних агената"! Ипак, највећи шоу извели смо нас двојица у судници. Када су га затворили, одмах се знало да ће добити 8 година затвора, тако да је цијело суђење било судска фарса. Ја сам након 22 сата испитивања у полицији требао да свједочим како је Војо говорио против Савеза комуниста (СК).

И напокон је дошао тај тренутак којег преносим у оригиналу:

Судац: "Да ли сте икада чули да је В. Ш. говорио против СК?"

Ја: "Жао ми је, али ако је то тако и било, то ми је казано у четири ока, па ми савјест не дозвољава да ишта кажем о нашим приватним разговорима, осим ако ми сам оптужени то не каже."

Судац: "Немојте се на њега обазирати, само ви слободно говорите."

Ја: "Жао ми је, али ја могу говорити само ако ми др Шешељ то одобри."

Војо је видио да нешто смјерам: "Дозвољавам Вам професоре Влајки да слободно кажете о чему смо разговарали."

Ја: "У реду, ако ми Ви то дозвољавате."

Окрећем се суцу: "Точно је, да је др Шешељ био критичан према СК, али тко то данас није? Погледајте!"

У руци сам држао тједник "Данас" и растворио га. На дуплерици је писало у наслову: Радници бродоградилишта "Уљаник" (који су ступили у штрајк) оштро критизирају СК." Окренуо сам се публици и почео им показивати чланак. Судац је поцрвенио у лицу и рекао ми да не требам више свједочити. Епилог је, што се мене тиче, био трострук:

– Сутрадан су сарајевске новине објавиле како сам подржао оптужницу, али је "Нин" точно описао што се догодило.

– У завршној ријечи, јавни тужилац је изјавила како је Војо неоспорно крив, али како сам ја, у ствари, много више заслуживао да се нађем на оптуженичкој клупи!

– Пошто је било љето, након извјесног времена, декан мог факултета телеграмски је позвао чланове научно-наставног вијећа на сједницу гдје је требало испитати моје, наводно, скандалозно свједочење у случају В. Ш., што није донијело никакве резултате, јер је након Титове смрти СК све више слабио.

Вјечити опозиционар

Војина жеља за истицањем није презала ни пред чим. Када је дошао у конфликт са СК, Војо је преда мном, у дворишту Факултета, викао члановима Опћинског комитета како је он већи комуниста од њих! Након тога је, нагло, постао четник! Ја, који не подносим ни четништво, ни усташтво (видјети на интернету моје чланке: "БиХ, Пијемонт Југославије", "Змајево сјеме национализма", "Нова четничка држава" и "Усташлуци"), а што ми многи Срби замјерају тврдећи како четништво и усташтво нису, ни на који начин, иста ствар, јасно сам то Воји ставио на знање. То је знатно охладило наше односе, затим нас је рат раставио и тек након десет година смо се поново сусрели. Војо никада није имао ни снаге, ни психичке стабилности да би био особа на власти. Он спада у Фројдову схему особе с инстинктом самодеструкције. Када се буни, онда је то његово природно стање и способан је да себе и уништи како би истрајао у свом бунту. То је јасно показао у Сарајеву осамдесетих. 1993. супротставио се и самом Милошевићу који га је стрпао у затвор. Војо је тај који је, практично, натјерао Ћосића да даде оставку као предсједник Србије. Војо је једино био способан да буде у власти, али се плашио било какве истинске, државничке одговорности. 1996. побиједио је на опћим изборима Милутиновића, али је стао у његову сјену. Али, док је био у структурама власти, посебно у Земуну, показао се као особа која има слуха за проблеме народа. Након свргавања Милошевића, почео је његов политички крај. Као опозиционар је правио циркусе у Скупштини Србије што, осим медијског, није имало никакве друге ефекте.

Осуђен на смрт

Нешто прије убојства Ђинђића, Војо је сам отишао у затвор у Sheveningenu. Знао је да ће ту водити своју одлучну битку, можда и најважнију, против новог свјетског поретка који је намјерно уништио Југославију, а сада се свим силама труди да уништи Србију. У процесу који се води против њега, исказао је своју изузетну интелигенцију и савршено познавање права. Тотално је разбуцао оптужницу и показао прави, идеолошко-политички карактер суда који је, у Војином случају, испао крајње смијешан. Али, управо због тога, он не може бити пуштен. Пустит ће га једино онда ако буду били сигурни да ће, врло кратко након пуштања, Војо бити мртав. Њега сада полако убијају на различите начине исто као што убијају Србију и српски народ. Има наде да неће бити заборављен од оних за које он даје живот.