У сијенци "Дана архитектуре у Бањој Луци" спрема се урбицид

Запамтите ова имена: доц. др Огњен Шукало, доц. др Диана Ступар, доц. др Марина Радуљ, доц. др Малина Чворо, доц. др Маја Милић-Алексић, чланови су Катедре за архитектонско пројектовање Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета Универзитета у Бањој Луци и имају примједбе на регулациони план главног града Српске.

среда, јун 6, 2018 / 16:03

Кажемо у уводу "запамтите ова имена". Зашто? Зато што у посвемашњој небризи и крајњем културолошко-институционалном јавашлуку који се толерише у друштвенополитичком животу српске државе западно од Дрине, стручна јавност у готово свим областима шути на и лаицима очите неправилности. Ови људи из увода су освјетлали образ струци.

Боље формулисати овај њихов чин није могуће.

Могуће је учинити да у томе не остану усамљени. Ми, из редакције Фронтал.СРБ, питамо просвјетни систем државе чему служи уопште АГФ у на Универзитету у Бањој Луци, када су ови часни појединци били принуђени да у примједбама које су нам послали, напишу и дисклејмер: "Изнесене примједбе не одражавају ставове Факултета или Универзитета, него искључиво наше личне"?

Заиста, чему факултет, универзитет, чему било каква стручна усавршавања, ако их је толико страх политичког грађевинског вандализма, да би устали против овог регулационог плана? Он ће сасвим сигурно Бању Луку неповратно спријечити да икада постане архитектонски укусан, живота човјека и своје историје достојан град? А довољно је пута рушена, бомбардована, паљена и "првоборачким визијама" обнављана. Без консултације са истинским стручњацима и умјетницима. Са јавношћу уопште.

Зашто било кога образовати у било чему, па и о архитектури, ако се најпозваније установе које се плаћају новцем свих грађана, не укључе и својим институционалним ауторитетом стану као брана фолкмодернистичкој поетици наших тајкуна у спрези са политиком?

Њихове примједбе ћемо, без измјена, дакле као стручан текст упућен и надлежним службама, објавити у цјелости. Но, Фронтал.СРБ неће ту стати, него ће појединачне текстове посветити свакој од зона које се у плану помињу. Довољно је рећи да се уз Храм Христа Спаситеља намјерава градити још један (и за црквену праксу крајње непотребан објекат) који би заклонио поглед на Бански двор, односно да се на потезу од садашње грађевинске рупе преко пута Управе за индиректно опорезивање, па до комичног Бана Милосављевића – замишља два реда зграда, те умјесто широког и дугачког трга узани пјешачи пролаз. Овдје смо то представили на брзу руку и на начин да то асоцира на дјечије шарање по умјетничким дјелима, јер се у Бањој Луци у сфери архитектуре грађевински радници и одговорна лица тако и понашају.

Детаљније ћемо се бавити, уз боље ликовне прилоге, јер је потребно пластично појаснити шта се планира. Уз то још и битније – јер не мислимо смањивати тензију пред јавну расправу, која би требала ускоро бити и одржана.

На тај начин очекујемо да ће што више заинтересованих група и појединаца бити у прилици да се информише о овоме што се спрема грађанима Бање Луке, али и у смислу ње као репрезента свијету, односно престонице и највећег града, и свим осталим грађанима Српске.

За разлику од саопштења поводом Дана архитектуре у Бањој Луци, о чему смо већ писали, они су нам своје примједбе послали како и доликује просвјетним радницима и научницима из Републике Српске, српским писмом и језиком.

То, са генеричке, кодне, изворне тачке гледишта – говори довољно само по себи о нечијој предности да прича.

Барем код нас на Фронталу.

Примједбе на Регулациони план дијела централне зоне Бање Луке

Уводне напомене:

Ставови и коментари које овдје дајемо уобличили су се кроз формално достављање примједби на нацрт Регулационог плана, онако како то процедуре учешћа јавности налажу. У том смислу, текст може дјеловати фрагментарно (јер је дат само кроз тезе), као што, на моменте, може дјеловати и препуњен стручним терминима. Сматрали смо да је добро да садржај управо тих формалних примједби пренесемо и у ширу јавну сферу – гдје би, вјерујемо, врло интензивно морало да се разговара о тако важној теми као што је обликовање центра Бање Луке. Писали смо, прије свега, као људи заинтересовани за квалитет архитектуре и (грађеног) урбаног простора. Чак и у домену архитектуре и урбанизма фокусирали смо се на оно што нам се чинило најважнијим. Надамо се да ће наше виђење бити употпуњено и другим перспективама, те да ће се отворити  комплексна и широка јавна расправа у којој би, онда, неке ствари могле да се кажу другачије, прецизније и боље.

Начелне примједбе:

Предложени регулациони план у великој мјери наставља устаљену (и по нашем мишљењу, непотребну и  штетну) праксу претјераног дефинисања габарита објеката. Грађевинске линије не би требало да унапријед одреде хоризонталне габарите објекатa – нарочито не у сугестивном смислу специфичних геометрија (засјечени углови, дијелови кружнице и сл.). Напротив, требало би да назначе линију њиховог најдаљег распростирања, уз истовремено стриктно прописивање урбанистичких параметара, односно укупне изграђености кроз висинску регулацију, степена и индекса изграђености, препоручене и обавезне припадајуће површине јавног простора, зеленила, паркинг простора итд.

Наведена пракса посебно је неодговарајућа за централну градску зону (и појединачне уже зоне посебног значаја) од чије просторне композиције и архитектонских вриједности зависи комплетан урбанистички идентитет  града Бање Луке.

Приједлог регулационог плана говори и o зонама за које се препоручује организовање јавних урбанистичко-архитектонских конкурса, при чему су, у већини случајева, логичне архитектонско-урбанистичке  цјелине грубо подијељене у мање сегманте. Уз већ поменуте предефинисане габарите потенцијалних објеката (и уз пажљивије испитивање текстуалног дијела нацрта) испоставља се, кад су конкурси у питању, да се ради о скоро па грубој шали; очекују се рјешења партера, нивелације, опреме и евентуално фасада будућих обеката.

Дочим, сврха архитектонско – урбанистичких конкурса јесте пропитивање потенцијала простора, уз могућност слободног реинтерпретирања зоне у односу на задате урбанистичке параметре,  а не само његово "козметичко" уљепшавање. Препорука би могла да гласи: да се логичне архитектонско-урбанистичке цјелине не издвајају у више ријешених урбанистички предетерминисаних подцјелина, него да се конкурсом обухватају логичне просторне цјелине, нпр.границе блока, а не поједини фрагменти у блоку. Исти треба да буду условљени кроз урбанистичке параметре, а не кроз предефинисане односе габарита пуног и празног.

Потребно је похвалити и одступања од овакве праксе предефинисаних урбанистичких "маркица" на неколико ужих локација:

  • Простори дуж улице Вука Караџића (преко пута Медицинске електронике);
  • Локација иза Куће Милановић;
  • Простор између Банског двора и Народног позоришта РС  третиран је као јединствена цјелина, лијепо образложена у текстуалном дијелу, али  истовремено и врло грубо представљена у графичком приказу. Изазови, могућности и ограничења која овај потез нуди у стању су изњедрити врло интересантана и архитектонски богата и слојевита рјешења;

Уз наведене начелне примједбе, неопходно је осврнути се и на неколико општих тема:

Структуре градског зеленила нису добиле одговарајући концептуално-просторни третман, тј.  не може се заиста говорити о било каквим озбиљнијим потезима или мрежама зеленила као што су нпр. авеније, дрвореди, паркови, скверови, зелени кровови. Све се, углавном, своди на скромне додатке новим зградама или објектима саобраћаја. Заиста не постоји оправдање за то да се – уз оволико недовршених простора у централној зони града – не предвиди ниједан јасно одређен и именован парк, који би тог назива био достојан у површини и квалитету.

Визија саобраћаја у овом плану загледана је једино у аутомобил – као једини проблем, али и као основног клијента. Сва логика и готово сва рјешења посвећени су томе да се обезбиједи "ефикасно" саобраћање приватним аутомобилом. Мјере којима би се подстакли – науштрб претјеране употребе аутомобила, којој је Бања Лука већ озбиљно подлегла – јавни градски превоз, употреба бицикла и пјешачење, минималне су или непостојеће. У неколико рјешења раскрсница са кружним токовима предлажу се потходници. По нашем мишљењу, таква рјешења за пјешачки саобраћај нису оптимална, јер резултују прекинутим континуитетима пјешачког простора и уобичајено, мртвим и одбојним просторима самих потходника (чија економичност, такође, може бити доведена у питање).

Предметну локацију са сјеверне стране омеђује Алеја Светог Саве, тренутно једина јака саобраћајна веза између Источног и Западног транзита. Вриједи размислити да ли се сродна веза може остварити и дуж линије Билевара Цара Душана, преко Доца (неки ранији регулациони планови садржавали су сличне могућности).

Интерполација великог броја објеката високе спратности у постојећу структуру центра града изузетно је снажан захват и као такав захтијева далеко пажљивији,  транспарентнији и постепенији процес. Ако су у питању стратешке одлуке о евентуалној већој динамичости центра, иницираној оваквом врстом архитектуре и урбанизма, такве одлуке морале би да одговоре на питање зашто се високе зграде не би нашле на оним локацијама које су већ изграђене по истом кључу и које имају одговарајући припадајући простор (нпр. локација између Зграде владе РС и Источног транзита, те дуж Источног транзита)? Уопште, предложени план не свједочи о спремности да се у било којој мјери одоли притиску инвестиција да уђу искључиво на најпожељније (често јавне) просторе са највишим потенцијалом, без да тим просторима узврате адекватним просторним побољшањима. Уопште, постоји ли стратешка идеја о томе који су безбједни лимити "балона" убрзане изградње у граду који за 25 година није повећао број становника ни за пар хиљада, у земљи која се интензивно празни?

И још нешто: висина је само један од параметара. Пречесто се овдје ради о објектима големих хоризонталних габарита који би, када израсту до висина које су им допуштене, поприлично изобличили  силуету града и потиснули у други план све просторе центра у њиховој близини – при томе, потпуно изгубивши било какаве предности вертикалне форме. Довољно је само упоредити хоризонталне габарите постојећег небодера на Тргу Крајине, са површином која се предвиђа за високу зграду преко пута ПЦ "Екватор" (на почетку данас калдрмисане улице која се спушта према Тржници): Разлика у површини маркице је скоро па двадесетострука!

Политика објеката посвећених колективној меморији (споменици, спомен-паркови итд.) није само архитектонско и само просторно питање. Позивајући на отворенију и дужу јавну дебату о томе чега се сјећамо и коме одајемо почаст у централним градским просторима, скрећемо пажњу на двије упадљиво проблематичне ситуације из предложеног плана:

Прва таква ситуација, везана за колективно сјећање и одавање поште путем просторних и умјетничких артефаката, јесте приједлог да се Централно спомен обиљежје борцима палим у рату 1992-1995. год. постави изнад паркинг гараже: врло банално (чак непристојно!) и без икакавог осјећаја за то шта присуство земље испод може да значи за такву тему. Истовремено, не даје се могућност за цјеловито просторно рјешење; централно постављени споменик-  не само да је један застарјели модел, него је и програмски непотпун. Меморијал као савремен приступ  споменичкој архитектурије подразумијева вишеслојан просторно-програмски садржај. Дати предлог не даје омогућност да се обезбједи  спомен соба, попис имена, као и сви други елементи неопходни, како за неформално, тако и за формално и организовано одавање почасти.

Друга проблематична ситуација је, генерално, избор личности и тема: међу свим групним идентитетима и појавама (не увијек и не нужно херојско-побједничким) на које се може реферисати када је у питању однос Бање Луке, Републике Српске и Босне и Херцеговине према историјским догађајима, непогрешиво се праве банални избори. Тако пракса подизања споменика у Бањој Луци пријети да поприми елементе карикатуралног. Одликују је: избор личности из уџбеника (али изван контекста), дословна фигуралност форме (занатски често врло скромне – на брзину извајане) и свечано отварање у предвечерје избора. (Споменик Стефану Немањи најбољи је скорашњи примјер овог приступа, међутим и споменик Бану Милосављевићу, уз поштовање његове стварне релевантности за овај град, такође је производ исте праксе.) Надамо се почетку једног озбиљног разговора о заједничкој урбаној меморији, која би на конкурсима, дебатама, истраживањима и анкетама морала да се развија од најопштијих и темељних питања, а не само кроз тражње ове или оне изведбе предефинисаног задатка.

Специфичне локације и просторни обухвати – примједбе и напомене у основним тезама:

  • Потез између задњег дијела РК "Боска" и тврђаве Кастел, од ПЦ "Екватор" до ушћа Црквене у Врбас:

Ради се о локацији са изузетним потенцијалом и дугорочном могућношћу да постане централно мјесто овог дијела града. Потребно ју је третирати (кроз конкурсе и посебне планске документе) у складу са тим потенцијалом. Ово није никакава рубна зона,  нарочито не на позицији између Кастела, Тржнице и насеља Долац. То је једини урбани потез којим центар може изаћи на обалу Врбаса, која је на том мјесту најблажа.

Терасу која одређује ту локацију – квалитетно усмјерену и на природне и на културноисторијске вриједности –  треба превасходно његовати као такву, као јавну терасу. Изградњом објеката је само треба подржати,  не и затворити.

Предложену структуру (двије високе зграде од 14 спратова) на локацији Техничке школе треба у потпуности преиспитати – уз ревизију налијепљених микромаркица на постојећу школу. Такође, ова локација заслужује  покушај рјешавања једног ширег саобраћајног проблема као и преиспитивање габарита и локације предложене гараже.

Предложено рјешење кружног тока колског саобраћаја има тенденцију да простор Ферхад-пашине џамије насилно одвоји од поменуте терасе, а можда и од ширег подручја тврђаве Кастел. Истовремено, тим кружним током се заробљава и  искључује из употребе један од ријетких преосталих компактних зелених простора у центру.

У ближој или даљој будућности Црквена можда више неће бити загађена у толикој мјери. Њено откривање, преобликовање њеног тока и интеграција са јавним градским простором, остају као будућа вриједност са којом ваља рачунати.

  • Дом радничке солидарности

Иако препознатљиве полигоналне форме из седамдестих година двадесетог вијека можда и не представља врхунце савремене архитектуре, "модернизација" Дома, како је предложена у плану, тешко да може бити оправдана. Уосталом, зашто се не би "модернизовала" архитектура Банског двора, Хипотекарне банке итд.? Сматрамо да Дом има, у најмању руку, минимум квалитета потребних да буде свједок своје архитектонске епохе. Такође, сматрамо да је таквих свједока у Бањој Луци врло мало и  да их ваља чувати. Санације, интелигентне доградње и интерполације – да; предефинисано "равнање" габарита – не.

Отворени простор иза Дома радничке солидарности врло симплистички је уступљен искључиво паркирању. Зашто? Потенцијали овог простора (укључујући и рјешавање проблема паркирања у подземним етажама) су далеко већи, нарочито кроз успостављање везе са претходно поменутом терасом. Да ли се може размишљати о културном,  друштвеном и урбаном развоју кроз отварање ових институција у јавни простор који га окружује (паркинг!)?

Под кровом Дома окупљени су неке од кључних културних институација града: Народна и Универзитетска библиотека Републике Српске, Музеј Републике Српске, Дом омладине, Дјечије позорише Републике Српске. Имајући на  уму централну позицију поменутог "паркинга", који се такођер наставља на пијацу па и Трг Крајине, евидентно је да овај простор посједује потенцијал мултикултуралног увезивања кроз генерисање нових садржаја програмски проистаклих из околних чинилаца, у један нови јавни простор (трг/парк/пијацу) који већ по својој природи и позицији обезбјеђује сталну  испуњеност новим догађајима.

  • Блок иза Музеја савремене умјетности РС

Евидентно је да градски блок оваквих пропорција не може бити рјешен ни лако ни "стандардно". Ова локација нуди много више скривених потенцијала него што је то из основе видљиво. Одговарајућа активација овог простора захтијева значајно другачије промишљање простора, програма и урбанитета. Евидентно је, још једном, да је овим планом читав "проблем" ријешен најпростојим транспоновањем постојећег програма (паркирање у служби централне градске пјешачке/комерцијалне/услужне зоне). Могло је боље.

Чињеница да је читава ситуација "уљепшана" тргом  са спомеником Степи Степановићу (паркираним између двије гараже) и упућена на партерно-фасадни-споменички конкурс, не доприноси много одбрани таквих програмско-просторних одлука. Прочељем ове локације почиње и завшава једна од најбољих улица у граду, на коју су оријентисане значајне институције: Централна банка, стара зграда Владе, хотел Босна и Музеј савремене умјетности. Овдје се ради о локалитету са далеко већим потенцијалом од предвиђеног архитектонског рјешења двије гараже на два прочеља. Посебно треба нагласити да у постојећим предвиђеним габаритима није могуће формирати рампе, те претпостављамо да се ради о аутоматизованим гаражама са лифовима и/или са роботима. Питање гласи, зашто се не ради стандардна подземна гаража на -3 етаже, без скупе и беспотребне аутоматизације, а изнад да се појави цјеловита издужена стуктура, која може да прими многе разнородне функције потребне граду. Предлажемо темељно преиспитивање цјелокупног рјешења ове локације.

  • Трг испред Музеја савремене умјетности

Сјајна идеја за трг! Проблем је што је у регулационом плану испројектован до детаља. Трг је најјавнији заједнички простор. Трг је демократија. Рјешење трга/парка- мора да буде ствар јавног конкурса.

Ако то некоме до сада није јасно или ако смо то заборавили и не знамо како се ради у другим срединама: простори од посебног јавног значаја интегрално се рјешавају (добро расписаним) конкурсима.

  • Блок између Храма Христа Спаситеља и Улице Васе Пелагића.

Тешко је укратко описати (и немогуће прецијенити) значај који ова локација има за свеукупни просторни идентитет централне зоне Бање Луке. Она је – надајмо се и не уништимо ту прилику! – кључ града и будући епицентар градског (јавног) живота. Она је мејдан његовог урбанитета. Није узалуд ту проведено неколико јавних конкурса (који нам могу користити и од којих можемо учити) и није прихватљиво да се таква цјелина поново промишља фрагмент по фрагмент, парцелу по парцелу, клупу по клупу. Није прихватљиво да се таква цјелина, која, у најмању руку почиње од самог Храма – разријеши без одговарајуће мишљеног фронта према великом тргу. Нису прихватљива ни два крајње поједностављена симетрична потеза зграда, са форсираном централном осом која се завршава у архитектури (постојећој, преко пута) која такво нешто, у најмању руку, не може да поднесе.

Не ради се овдје, како нам нацрт плана скицира, о три зоне, него о једном блоку који треба да садржи трг или тргове, пијацете, променаде и два споменика. Не дијели се овај простор на три дијела проблема; то је јединствена цјелина са почетком, средиштем и зачељем, и као таква, тражи, не један, већ низ озбиљних конкурса (просторних, програмских, архитектонских, умјетничких), рачунајући, наравно, најозбиљније са парцелацијом и власничким односима.

Тренутна (тачна) локација Споменика бану С. Милосављевићу требала би се узети као привремена, а не као одређујућа.

  • Нова црквена кућица на тргу, иако мала,  заслужује посебно мјесто међу примједбама.

Храм Христа Спаситеља са својом портом/тргом има изузетну амбијенталну вриједност  у слици и животу града, а коју не би требало угрозири новим објектима. Претходно дограђени објекат је такођер неприкладно постављен, те није био у складу са првобитним рјешењем трга и угрозио је композициону цјелину цркве на тргу.

Додатно, врло је упитна сама позиција постављања кућице за потходник, као и идеја  самог потходника на предметној локацији.

Мишљења смо да било каква додатна изградња у овој амбијенталној цјелини не смије да се деси.

  • Градски блок код некадашењег кина "Козара" – пуни се предложеним планом до нивоа који је неприкладно и коментарисати. Свако својом зградом жели у центар, (кад коначно стигну, од "центра" ништа неће остати).
  • Локација преко пута Народне скупштине РС.

Скромна појавност постојећих објеката послужила је као одличан изговор за предаторско заузимање још једне, како се каже, "топ локације".

Као изговор служе, већ од раније, релативно висока зграда некадашње Војне команде града (касније зграда Владе Републике Српске) и стамбена зграда преко пута. На њих се позивају све нове висинске регулације, не рачунајући, при томе, на припадајуће празне/отворене/зелене просторе и ниске/хоризонталне потезе и објекте (попут саме Народне скупштине).

Народна скупштина, да би просторно била у стању да се идентификује као најважније мјесто Републике и Демократије, захтијева адекватну амбијенталну цјеловитост и сагледивост; захтијева одређени слободан (пејзажни чак) простор око себе и захтијева поштовање како висинске регулације, тако и укупне масивности околних објеката. Ипак, овај план омогућује да, и на том мјесту, простор испољи друштвено-економску и политичку реалност: Република и Демократија немају предност пред потребама "инвестиција" и зараде.



7 КОМЕНТАРА

  1. Поштовани, као један од аутора примједбе морам да рашчистим пар ствари.
    1. На АГГФ постоје људи који воле, мисле а и понешто знају о архитектури
    2. Нико нам никада није забранио мишљење архитектуре нити писање примједбе на регулациони план
    3. То што архитекте жуте и нецидљиви су није ствар режима него наших личних ставова и избора
    4, На овај нацрт се заиста морало реаговати
    Хвала

  2. 1. Латиница још није избачена из Првописа српског језика (издање Матице српске, 2010)
    2. Зашто су објаве на Вашој Фејсбук страници писане готово искључиво латиницом?
    3. Ако ћемо по српском правопису каже се и пише „у сјенци“ кратко е.

    1. Ne rise – latinicom.
      Bravo za arhitekte, ali teško da pije vode. ‘investitori’ vladaju gradom.

    2. Овај фронтал на фб је такође ћирилични, није то тај Фронтал!
      Слажем се са „партизаном“.
      Узалуд се копрцате,
      новац овог народа је у рукама дојучерашњих сеоских бараба или градских клошара-мангупа.
      Српском академијом наука и умјетности, сенатом, управља, бира их и смјењује председник ове шачице претеклог народа навијен на „ај’не сери, јебаћу ти мајку, јебаћу ти матер“на вијен на Митра Мирића…. људи који сви имају обезбеђену одступницу одавде стотинама километара далеко. Њихова дјеца овдје нити живе нити се школују, нити се лијече, нити ће живјети…..одавде се новац само извлачи….шта онда очекујете/мо.

    3. Grad su upropastili isključivo Banjalučani. (Malbašić, Stanković, Janković, Jarić, Škrbić, Davidović, Vujat, Kasipović …)
      A bandit kaja će ga dokrajčiti.

  3. Stručnjaci sa AGF-a su osvjetlali obraz pred samo usvajanje Plana. Mogli su to učiniti mnogo ranije i mnogo žustrije, i to ne samo po pitanju ovog Plana, s obzirom na to da su svi potpisani zaposleni na AGF-u kao nastavni kadar po 10 i više godina. Sve što je napisano apsolutno stoji, problem je što to apsolutno stoji već 20tak godina, i to vide i ljudi koji nemaju veze sa urbanizmom i građenjem, ne mora se biti stručnjak sa AGF-a. I šta ? Plan će biti usvojen. Ćao.

Оставите одговор