Три у једном, а све је то поликита

Није у питању никаква питалица. Прије је откриће. Еурека! Открио сам тајну успјеха. Макар само сад и само овдје Пише: Зоран Ј. Јанковић Неопходне су три ствари: 1) да си шовиниста, или барем да се претвараш да то јеси, 2) да си политичар, или да се барем претвараш да то јеси, 3) да имаш своје […]

недеља, децембар 2, 2012 / 05:47

Није у питању никаква питалица. Прије је откриће. Еурека! Открио сам тајну успјеха. Макар само сад и само овдје

Пише: Зоран Ј. Јанковић

Неопходне су три ствари: 1) да си шовиниста, или барем да се претвараш да то јеси, 2) да си политичар, или да се барем претвараш да то јеси, 3) да имаш своје медије, или макар да знаш да пишеш; ако не знаш да се барем претвараш да то знаш или да фолираш како имаш своје медије. Спојиш ово троје у једну особу и успјех је – загарантован.

Мораћу заштити овај патент у Заводу за интелектуално власништво БиХ. Ух, ја се нашалих, али колико ли и у том Заводу лези’љебовића џабе плату прима? И зашто се законом не уведе обавеза код оваквих установа да у рубрици „о нама“ обавезно мора да стоји и број запослених, годишњи буџет, и проценат који од укупног буџета троше на плате запослених? и зашто се не донесе закон по коме ниједна установа која се финансира са буџета не смије на плате и остале трошкове похарчити више од 49% буџета!?

СВЕ ЈЕ ТО ПОЛИКИТА

Вратимо се теми. Јутрос, ето, читам „Аваз Српске“. Баш сам се нешто намерачио да прочитам коју чисту вијест и информацију, без примјеса. Кад оно све што је написано – политички обојено. И са политичком позадином. А богами и попредњином. Иако је хартија бијела а омрчена црном у шта год да погледам ко да сам на стадиону на Кошеву: све је бордо боје. Ополитичили и шефа и отправика и станицу и… прескочим вијести и текстове и пређем на коментар дана; тамо критикују све оне који су се усудили да у хапшењу директора „Шума Српске“ виде политичку позадину. Е пишај новине којима случај Љубојевић нема политичку позадину а све остало има. Зато и не могу да се издржавају од продаје него власти морају од нас да отимају и да дају њима.

Необојено пискарало више не зна ни како, ни шта, ни за кога да пише. Ено Никола Пејаковић, баш ономад, писао одличне колумне у „Авазу Нашем“. Најчешће се нисам слагао са оним што је писао, али сам зато с уживањем то читао. Искрено писао Коља: из срца, из душе, из јаја! Добро писао. Умије. И због тога је морао да напише своју „Посљедњу колумну“. Убила га искрена ријеч. Е дуго нам је и био.

Оптужило га да је антимултикултурац, или како ли се то већ каже. А у ствари од три предиспозиције за успјех он је имао само једну – знао је да пише. Није био политичар и нема своје медије. Зато није могао ни бити успјешан.

И за кога, уосталом, да пишемо ми који немамо своје медије и нисмо политичари? За оне што цензуришу али плаћају, или за ове што нецензуришу али и не плаћају? Шта је паметније: мислити шта пишеш или писати шта мислиш? И зашто се чак и уређивање медија зове „уређивачка политика“!? Опет та несретна политика у миксу са медијима. А на путу успјеха.

ПРИМИ ПОЛИКИТУ

Ријеч „национализам“ пречесто се погрешно користи, јер она, у суштини, има сасвим позитивну конотацију. Представља љубав према свом народу. За разлику од њега шовинизам је пренаглашени и агресивни национализам који прелази у мржњу према другим народима. Негативан начин размишљања и понашања. (Мас)медији шта су то сви знамо (или мислимо да знамо). Они преносе информације до најширих народних маса. И требало би да су неутрално конотирани. А нису.

А Шта му га је та политика, ректи? Једе ли се, пије ли се, може ли се обући, обути, сакрити у њу од зиме? Мене су у школи учили да кад о нечем размишљам кренем од почетка. А почетак (скоро) увијек води до Старих Грка. Да ли су Стари Грци били непаметни као дечкићи а опаметнили тек кад су остарили, то не знам. Знам да је Аристотел рекао како је инсан „разумо биће“ и још „зоон политикон“. Наука ово најчешће преводи као „политичко биће“, али ја сам склонији буквалном преводу: „политичка животиња“. Чак бих то превео и као „политичка звијер“. Она која је појела „разумно биће“.

Одавно је неко избацио флоскулу „ко се не бави политиком политика се бави њиме“ и ено се сада све политичке партије и политичари поштапају њоме чим проговоре А посебно кад баре нове чланове.

Меа парвитас и ријечи „политика“, дакле, ставља негативан предзнак. Дозвољавам и другачије мишљење.

ПРИМИ НАШУ

Код нас у ересу ти је лако, што се тиче те несретне политике. Нема Момира. Само Миле. И сви смо за Мила. Против Халила. Па је и медијима лако да се уреде. Односно да их уреде. И ураде. А Миле нам је, што се тиче те несретне политике, иако није члан СПО, заВука. Свима нама. Дубоко и до балчака. Што руку у џеп, што, ахм!

Кад идеш кроз Српску ставиш оно… ма како се зове оно што се коњу стави на главу да не може гледати ни лијево, ни десно, само право, да не призире? Е то ставиш и гледаш према Сарајеву. Пишеш како од мунара не видиш џамије и како то није Рајвоса него Техеран. Рисујеш и да у Педерацији штрајкују радници, рудари, демобилисани борци, а администрација и „бирокрација“ да се разбацују парама. Можеш томе додати и да је Српска заувијек а БиХ док се мора. И нема зора.

Само још понекад напарадаш Домагоја Маргетића, Слободана Васковића, Небојшу Вукановића или било кога чија „уређивачка политика“ није „на линији партије“. И бог си у ересу. Боже ме опрости. Ем подржаваш званичну „државну“ политику, ем си добар и Велики Србин, ем си добар новинар и успјешан друштвено-политички радник са изгледном шансом да аванзујеш у нечијег савјетика за медије. Или портпарола неког министарства, јал каквог фонда. И добро ће ти платити то што пишеш те панегирике без икаквог смисла. Народним парама ће ти платити.

ПРИМИ БОСАНСКУ

Геноцидна творевина злочиначких геноцидаша који су геноцидисали негеноцидне Бошње удруженим геноцидом покушава сад да геноцидопарадржавну геноцидотворевину одгеноцидише од Босне и створи геноцидну државу у којој би живјели само геноцидни Срби. Сједи: четири. За писање. Зашто четири а не пет? Зато што си написао реченицу а у њој има и других ријечи осим – геноцид!

Ко не мисли и не пише тако нема шта да тражи у сарајевској беха политици. И истим таквим медијима. Јер обавезно носе и онај елемент успјешности наведен под „1)“ на почетку писанија. Само треба знати читати.

Ево овог Емира Суљагића он је егземплар тога: Великобошњак-великоновинар-великополитичар. Ово прво омогућило му је ово друго и треће. Зато и јесте написано почетним великим словом. Да изгледа још веће. А прво је био министар црвене странке зелене боје, а онда је позеленио без имало црвени. И вели овако: „Са Рајком Васићем, са Милорадом Додиком, са Жељком Цвијановић, са Игором Радојчићем, са Огњеном Тадићем, са Александром Пандуревић, ништа ме на суживот са тим људима не тјера. Ништа, из једног врло једноставног разлога: то су људи који би, да су имали прилику, стријељали такве као ја“. Рече човјек и – ником ништа.

А након изборних манипулација у Сребреници кад га је тужилац из Бијељине позвао на информативни разговор и приупитао о детаљима он је онда… тужио тужиоца. Односно још горе: поднио је кривичну пријаву Врховном суду и Тужилачком савјету против тужиоца. Што би рекао један мој саборац „наша засједа упала у засједу“. А све то Суљагић ради само зато да би поново био јал министар јал нешта још више од министра. Наношење штете Србима је тек терен доказивања његовог Великобошњаштва са великим „У“. Пардон „В“. Мада он и није Велики Бошњак, он је бивши злостављач жене, бивши новинар, бивши министар, а садашњи глумац великобошњаштва. И ја му предвиђам големи успјех и још големију каријеру. Сконт’о чова како до успјеха!

Алал му ћуфте на суживоту. Нека га носи тамо гдје је Абдулах Сидран поручио да носе суживот. У сукурац. А и на српском језику каже се „саживот“ а не „суживот“. Као: сапатник, саборац, саучешће…

Е то је та поликита из Сарајева коју не може сваки Србин да прими. Ако му примање није средство за постизање истог циља као и код Суљагића: да буде успјешан. По сваку цијену.

ПРИМИ ЕУРОПСКУ

Старији ће се лако сјетити, па нека млађима препричају, деведесетих година прошлог вијека (прође ли тај вијек, оца му очина, колико ли нас је само „позобао“ проклет да је) како су „Еуропљани и интелектуалци“ редом подржавали суверенитет, територијални интегритет, друштвено-политичко уређење, принцип немијешања у унутрашње ствари (бла, бла, бла) СФРЈ а истовремено наоружавали Словенце и Хрвате мађарским „калашима“. Онда су нама забранили да летимо нашим авионима а они су своје дали Хрватима да нас рокају на Петеровачкој цести. И опремили су и обУчили Хрвате.

Онда су нас убјеђивали дуго, дуго, да и ми треба да се прикључимо ЕУ. Са акцентом на „У“. Кад нам је све то додијало па смо пристали рекли су: „Ехеееј, не иде то тако лако. Морате престати са свињокољем, па не можете пећи ракију, не смијете прати ауто пред кућом, морате укинути царину да вам ми уваљујемо генетски модификовану храну, продајемо воду коју ћемо точити на вашим изворима и струју коју ћемо правити на вашим ријекама, морате се попедерити и попоносити тиме морате… „

А Хаг да и не помињемо. Кад га неко спомене ја у црну земљу погледам.

Ко жели да буде успјешан мораће да се проеУропски пошивинизира, да медије еУризира и да прими еУропску поликиту. Како год смо примили евро и вабимо га „еуро“ а не „евро“ тако ћемо примити и еУропску поликиту. А не европску.

ЗАКЉУЧАК – НИЂЕ ВЕЗЕ

Е сад: гдје све ово и како завршити? Нити сам ја почео нити завршити могу. Нити намјеравам. Само сам примијетио шта се око мене дешава. Анализирао сам свој „неуспјех“ и „успјех“ ликова што се „сналазе“ и дошао до ових закључака. Како се постаје успјешан. Ко воли нека изволи.

Лако је бити богат само се треба помирити са тиме да немаш образа. Ни душе. Ни срца. И да је стражњица спремна на параду пен… пардон, параду поноса.

Може ли се шта промијенити? Мислим да може. Једног дана. Кад нам буде доста свега и кад као у оном вицу, као Загрепчанин на групњаку скочимо, упалимо свјетло и повичемо: „Е немре виш’ так, дећки, па дајмо се организират некак’, ја већ трећи пут фафам пимпек“!



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор