Тоталитарне династије свијета: Браћа Кастро

Када би смо замишљали рај на земљи, сигурно би то била Куба. Острво које се налази у срцу Кариба, мјесто са питомом климом, предивном музиком, лијепим женама и пркосним кубанцима. Пише: Мр Владимир Вучковић Географски положај Kубе одувијек је привлачио пажњу великих сила. У најранијим годинама покоравања „Новог свијета“ Куба је била снажно упориште и […]

петак, април 8, 2016 / 06:08

Када би смо замишљали рај на земљи, сигурно би то била Куба. Острво које се налази у срцу Кариба, мјесто са питомом климом, предивном музиком, лијепим женама и пркосним кубанцима.

Пише: Мр Владимир Вучковић

Географски положај Kубе одувијек је привлачио пажњу великих сила. У најранијим годинама покоравања „Новог свијета“ Куба је била снажно упориште и главна поморска база Шпаније. Временом су штанска моћ и утицај почели да слабе, а један од главних разлога томе био је брз успон САД-а. Нови велики комшија почео је полако „бацати“ око на Кубу и планирати да ће је једног дана придружити породици Сједињених Држава. Американци су се плашили сценарија да ће Куба временом постати независна од Шпаније и да ће је у тој „гунгули“ Енглеска приграбити за себе. У читавој тој причи највише им је одговарала шпанска колонијална власт, ипак од два зла бирали су мање.

Године 1823. САД, долазе на једну лукаву идеју, преко свог амбасадора у Мадриду нуде Шпанији 100. милиона долара за Кубу, такву понуду Шпанија је глатко одбила. Велики играчи нису обраћали пажњу да се на Куби ствара национална свиjест и идеја да Куба природно припада Кубанцима. Први устанак за независност десио се 1868. Tрајао је десет година и у борбама је страдало око 80.000 шпанских војника. Након низа устанака, САД одлучују да морају учинити нешто да би преузели контролу над острвом и да је потребно наћи разлог за објаву рата Шпанији. Тако се и десило, након инцидента на америчком броду у Хавани, САД објављују рат Шпанији и искрцавају своје трупе на Кубу.

Америка је на Куби инсталирала многе владе, које сада нећу помињати, међу којима је била и влада наредника/пуковника/генерала Батисте. Батиста 10. марта 1952. године преузима власт, уз помоћ војске, по други пут. Тада на сцену ступају наши главни јунаци, браћа Кастро, старији Фидел Кастро доктор правних наука и млађи Раул Кастро. Фидел пред судом у Хавани подиже кривичну пријаву против Батисте и тражи казну затвора за Батисту и његове сараднике у трајању од 108. година. Суд је након увида у све наведено одлучио да нема основа за кривично гоњење.

Фидел је политички био активан већ извјесно вријеме и члан Народне партије Кубе, предсједника Едуарда Чибаса који је због притисака који су вршени на њега у току радио емисије извршио самоубиство. На годишњицу Чибасове смрти, Фидел је рекао окупљенима: „На насиље треба одговорити насиљем“. И дефинитивно се кренуло у планирање напада на Монкаду.

Доктор Кастро са групом пријатеља активно почиње да ради на рушењу режима, наредника Батисте који је био марионета Сједињених Држава. Након озбиљних припрема које су вршене у највећој тајности, стотину побуњеника је било спремно да изврши напад на касарну Монкада у Сантијагу. Због лоше координације напад на Монкаду доживио је фијаско, након три сата борби нападачи су разбијени, велики број је убијен а њихове вође похапшене. Упркос дебаклу име Фидела Кастра се пронијело широм Латинске Америке.

У инквизиторском поступку браћа Кастро бивају осуђени, Фидел на 15 година, а Раул на 13 година затвора. Убрзо се дешава преокрет. Предсједник Батиста изложен огромним притисцима проглашава амнестију политичких затвореника и браћа Кастро 15. маја 1955. године излазе на слободу. Слобода је била попут мача са двије oштрице, режим у неколико наврата покушава извршити атентат на браћу Кастео, али они увидјевши да им не пише добро на Куби бјеже за Мексико.

Цјелокупна ситуација није утицала на њихов дух, у Мексику упознају Ернеста Че Гевару и организују праву герилску групу и камп за обуку под патронатом ветерана кубанско-шпанских ратова генерала Алберта Бајоа. Њихове сумњиве активности на ранчу, који су претворили у камп за обуку, западају за око мексичким властима које покрећу рацију и хапсе комплетно руководство револуционара. Због процесних препрека мексичке власти бивају приморане ослободити притворенике, али под условом да морају напустити територију државе Мексико. То се и десило, Фидел купује јахту „Гренма“ и са 80 људи креће ка Куби. Гдје је договорен напад на Сантијаго.

Поново се дешава катастрофа, јахта се насукала, а војници нападају колону и већину елиминишу. Преживјели пролазе кроз велика искушења, али ипак њих дванаест стиже на крајње одредиште, планину Сијера Маестра. Преживјели су: Фидел Кастро, Раул Кастро, Че Гевара, Камило Сијенфуегос, Каликсто Гарсија, Фаустино Перез, Каликсто Моралес, Универзо Санчес, Ефигенио Алмехеирас, Ћиро Редондо, Хуан Алмеида и Рене Родригез.

Након консолидације својих редова и формалног оснивања „Покрет 26 јул“ почиње обрачун са режимом. Герилци се свакодневно боре са војском и придобијају све више присталица. Неприступачан терен и густа вегетација онемогућавају бројчано нajмоћнијој и боље наоружаној Батистиној војсци да нанесе смртоносан ударац герилцима. Велики публицитет Фидел Кастро добија након што је Њујорк тајмс направио репортажу са Сијера Маестре.

Коначно, 7. новембра 1958. године, три дана након предсједничких избора, герилци почињу одлучујућу офанзиву. Фидел и Раул крећу ка истоку, а Че Гевара и Камило Сијенфуегос према западу. Пресудну битку водили су Че Гевара и пуковник Касиљас у Санта Клари, борбе су биле жестоке, али је Гевара након пристизања помоћи, под командом Камила Сијенфуегоса, извојевао побједу. Овакав развој догађаја тјера Батисту 1. јануара 1959. на бјегство у Доминиканску Републику. Побједа је била извојевана.

Нова власт је била пред многим искушењима, али је опстала све до данас. САД су на разне начине покушале да изврше преврат на Куби, најпознатији је био дебакл у Заливу свиња, или да ликвидирају Фидела Кастра што им није полазило за руком захваљујући срећи и помоћи СССР-а. Те среће нису били Гевара који је погинуо у Боливији и Камило чији је авион нестао са радара.

Кубански народ и данас живи, изгледа, онако како то само он жели и зна. Изразито повољна клима, бисерно море, музика Карлоса Пуебле и споменици херојима чине као да вријеме на Куби стоји, не тече. Браћа Кастро и данас пркосно стоје водећи свој народ, а графити револуционарa дају утисак да легендарни команданти Ернесто Че Гевара и Камило Сијенфуегос вјечно стоје на стражи у заштити револуције и вољене Кубе. „Hasta la Victoria siempre!”



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор