Титовим стазама једноумља: Зашто Кина има доживотног предсједника?

За бетонирање важећег стања, тј. царских овласти, гласало је 2.958 делегата, два су била против, три уздржана, док је један глас неважећи.

уторак, март 13, 2018 / 11:51

Дан 11.03.2018. остаће упамћен по томе што је у Кини усвојен уставни амандман којим се укида ограничење мандата, чиме је предсједнику Си Ђинпингу омогућено да влада доживотно.

Промјеном Устава Народне Републике Кине на Свенационалном конгресу уклоњена је и посљедња препрека, која ограничава предсједнички мандат на два узаастопна.

Због чега је тако надмоћна већина усвојила овакву одлуку, која нас ментално враћа у вријеме страховладе и голооточких метода Јосипа Броза Тита? Иначе великог пријатеља Ким Ил Сунга, деде данашњег Трамповог „Ракеташа“ Ким Јонг Ила, али данас је само Тито добар и позитиван, а за ове друге треба слушати мишљење финансијера медија из земаља НАТО.

Кини и њеној полаганој стратегији посједа шестине популације људи на планети Земљи, више или мање иде добро у новом миленијуму. Настрана комбинација либералног капитализма и крајње царистичког апсолутизма једностраначког уређења Комунистичке партије Кине, дају уочљиве резултате и трансформишу полагано ову земљу у стварну суперсилу број један.

Нико од „развијених земаља Запада“, али и других технолошки моћних земаља, као што је рецимо Јапан, од 2008. године није у стању да пошаље човјека у свемир, без да плати или пребије дуг са Русима. Нико осим Кинеза. Њима је то пошло за руком, као трећој националној агенцији на свијету, послије Роскосмоса и НАСА.

Куповина времена + стабилности

Још давно су при шаховској рокади Путин – Медведев – Путин, изгласане промјене руског устава по којим се предсједнички мандат продужава на шест година. Кинези иду корак даље. Си Ђипинг чврсто држи конце у рукама, а и здравље га изгледа служи, да стварно нема потребе у ригидном и на промјене осјетљивом кинеском државном апарату уносити панику. Барем из кинеског, хтоничног угла гледања на свијет.

Док Си буде жив, Кина ће бити на истом путу као и до сада.

Осим што су раније „његове ријечи“ уписане у Устав НР Кине, сада је добио одријешене руке да са власти не силази прије него што смрт дође по њега. На тај начин ће Кина добити дугорочну стабилност, коју је и Русија покушала себи обезбједити. САД ће остати са Трампом и његовим покушајем реизбора.

Ваљда као више „евро“, а мање „азијски“ у својој евроазијској политици, Путин је изјавио да нема намјеру мијењати устав и да му је нових шест година на власти (јер сви очекују побједу) више него довољно за све што је наумио да оствари за живота у Русији. Ако се буде добро осјећао, могао би Путин опет да буде премијер, као што то Мило Ђукановић одлучи свако мало.

У сваком случају, куку ти је овој двојици што гласаше против Си Ђипинга. Не толико због каштиге у својој земљи, колико због наивне вјере да постоји некаква демократија. У земљама „развијеног Запада“ демократија је обесмишљена кроз економско-медијски систем, који владајуће касте и контролишуће гилде не може помјерити са пута којим су наумили.

Најбољи примјер за то је управо Доналд Трамп, којем је демократија можда донијела изненађујућу побједу, али му је парадржавна капиталистичка структура показала гдје у Америци заправо станује власт.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *