ТЕОРЕМА (TEOREMA)

Његова више него доминантна сексуална нота, није сама себи сврха. (Као, нпр. код Бертолучија). Наслов најбоље осликава дијалоге. Ово је оно вријеме, када људи још увијек читају књиге. И није им досадно, чути паметну дефиницију. Већина дијалога се састоји управо од њих. Почиње сасвим нејасно, и тако иде до половине. Та половина, јасно дијели филм. […]

субота, децембар 31, 2011 / 05:29

Његова више него доминантна сексуална нота, није сама себи сврха. (Као, нпр. код Бертолучија). Наслов најбоље осликава дијалоге.

Ово је оно вријеме, када људи још увијек читају књиге. И није им досадно, чути паметну дефиницију. Већина дијалога се састоји управо од њих. Почиње сасвим нејасно, и тако иде до половине. Та половина, јасно дијели филм.

У првом дијелу (изузев интервјуа пред фабриком), скоро да нема дијалога. Кадрови нијесу дуги, али су нијеми. Подсјећају на Тарковског. Али не само црно-бијелом техником, која послије колорног почетка, уводи главне ликове у причу.

Редом: директора фабрике, његовог сина, кћерку, жену, и слушкињу. Нема главног лика, већ напросто један који их повезује. Тај црнобијели дио је потпуно без тона. Изузетак је дивљи џез, при доласку раздилкањеног блесавог поштара. Сљедећи кадар је у боји. Журка богатих, на коју улази један момак. Питање ко је он, је једна од ријетких реченица у овом комаду првог дијела.

А одговора на то питање нема. И почиње обрада ликова. Свако од наведених, има неки облик односа са тајанственим младићем. Третман свих жена у сценарију, окончава се сексом. Могуће је и мушкараца, али то се даје само у наговјештајима. Без обзира што је у тој генерацији, Пазолини словио углавном као хомосексуалац.

Са директором је мало другачије од осталих, јер га мучи друштвено далеко битнија одлука. Да ли фабрику оставити радницима? Ујутру је болестан, и чита му се Смрт Ивана Иљича од Толстоја. Младић му помаже, и болови га пролазе.

Новим доласком веселог поштара, почиње други дио филма. Много наративнији, у којем сваки од ликова момку приповједа зашто му је значајан. Шта га је научио, и зашто се боји његовог одласка. Једино му се слушкиња ништа не јада, него га љуби га у руку. Зелени тристаћ га одвезе улицама Милана.

Јасно је да је поштар гласник Гавриловог калибра, а младић у посјети персонификација вишег бића. Ми само требамо одлучити, да ли је то било отјелотворење добра, или зла? Сваки од ликова потом, има свој облик самоспознаје, као посљедицу међудјеловања са посјетитељем.

Ту овај религиозни дио, долази до недвосмисленог изражаја. Дјело је набијено социјалистичким идејама, шездесетосмашког залета. Томе у прилог иде и један данас сувишан податак. Моцарта у филму свира Симфонијски оркестар Московске филхармоније.

Џабе Хладни рат.

(редитељ: Пјер Паоло Пазолини; улоге: Силвана Мангано, Теренс Стемп) Масимо Ђироти)



Оставите одговор