Teaтар из угла лаика: Нешто више о начину на који људи живе са животињама

Да ли сте икада одгурнули напуштено штене које иде за Вама а сутрадан се згрозили над згњеченом масом на цести која Вам је јуче покушала лизати ципелу? Пише: Драган Тешановић Коментар представе Зоолошка прича, дипломског рада Владимира Нићифоровића и Андрије Даничића Ове сезоне у НПРС домишљена је репертоарска политика да се за премијерна извођења припремају […]

понедељак, април 18, 2011 / 18:17

Да ли сте икада одгурнули напуштено штене које иде за Вама а сутрадан се згрозили над згњеченом масом на цести која Вам је јуче покушала лизати ципелу?

Пише: Драган Тешановић

Коментар представе Зоолошка прича, дипломског рада Владимира Нићифоровића и Андрије Даничића

Ове сезоне у НПРС домишљена је репертоарска политика да се за премијерна извођења припремају праизведбе текстова домаћих аутора, а такође и пракса да се користи простор мале сцене за студентске пројекте који нису финансијски захтјевни. Ово друго је довело у репертоар двије дуодраме – Зоолошку причу Едварда Олбија и Камење у његовим џеповима, Мери Џонс које су послужиле као дипломске представе тројици глумаца са Академије умјетности из Бање Луке.

За Едаварда Олбија веле да је значајан амерички драмски писац. Његов дубокомислени текст упире прстом у отуђеност људског рода, у лаж и уљуљканост малограђанске породице коју изједначава са болном хаотичношћу живљења човјека са маргине друштва. Олби намеће дилему: „Ко живи искрено а ко је у криву да је у праву?“.

Судбина Питера и Џерија, јунака у трагичној композицији драме "Зоолошка прича", и поред њихове различитости ствара ишчашену заједницу супротног у отуђеном свијету данашњице. Њихова сукладност је очигледна. Њих двојица чине компромис постојања који је сам по себи парадокс, али и неминовност. Стереотипни малограђанин Питер и до те мјере животом разбуцани маргиналац Џери који је и сам негативни стереотип су неопходна два утега на кантару асоцијалног друштва

Трагично је то што је њихова усамљеност подједнака иако је Џери самац, никоме потребан, без породице, далеко од главне улице друштвеног тока а Питер породични човјек, укопан у свој устаљени живот, заробљен у оквире из којих нема излаза.

Када сам сазнао да се у Народном позоришту изводи представа Зоолошка прича са младим глумцима Владимиром Нићифоровићем и Андријом Даничићем у подјели прошли су ме жмарци и радости и сјете.Иако то није тема овог текста прилика је за подсјећање на представу Прича из 1993. године Позоришта младих ДИС, по истом тексту а у режији и адаптацији моје маленкости. Учесници у том позоришном збивању били су дивни млади људи који су из дубине неиспрљаних душа вапили за спасом и љубављу у лудим временима када је настала . Необична представа велике енергије играна је тада када није било струје,када је театар био посљедње о чему се мислило у главама већине људи.

Играна је искрено, без предрасуда, са пуно љубави, на начин који је помјерен у односу на текст и на десетак сценских простора (неколико у нашем граду и неколико у Србији, на турнеји која је била незаборавно искуство за тридесетак нас који смо били дио свега).

Тадашња Прича је била разбијена на игру за седамнаест глумаца са много дописаних сцена и није никог остављала равнодушним, ни у гледалишту ни на сцени. Причала је о љубави и насиљу и односу према животу пратећи Олбија али са позиције са које се видио и доживио рат као најстрашније искуство и самим тим није могла бити индиферентна према збивањима.Некима од нас је значајно утицала на касније животне путеве… како професионалне тако и приватне …неки нажалост нису више међу живима..

¨Човјек мора понекад да пређе врло велика растојања ван свога пута да би у повратку кратко растојање прешао исправно¨

Бојазан је постојала како ће неки други млади људи читати тај за мене интимни текст, да ли ће њихова данашња перцепција живота испратити Олбијев филигрански запис. Додатно уплашен сам био избором да се комад игра на неколико квадратних метара сценског простора како се и чита из текста јер увијек је тешко задржати концентрацију и пажњу гледалишта у таквој ситуацији. Ипак глумци нису имали могућност експеримента јер ,као што рекох, ова представа је била њихов испит зрелости.

Сам почетак је умањио страх . Андрија је оставио дојам да зна ко је Питер, његова појавност је одговарала лику а његов поступак је одавао сигурност . Са разглумљеним Владимиром Нићифоровићем као Џеријем чинио је одличан тандем.Њихова игра била је пуна ритма, игра на којој би им могли позавидјети и многи искуснији глумци (не смијемо заборавити да је ово њихова тек дипломска представа). Било би дивно да играју овај текст за петнаест година када њихова стварна старост буде одговарала ликовима. Тада би добила посебну патину коју даје вриједност животног искуства.

Појединачно гледано, Владимир је за нијансу мање вјеродостојно пренио изворног Џерија који носи сам по себи једну мрачнију енергију од оне коју ведри глумац има. Ово не умањује недвосмислено изврстан рад приказан кроз игру коју је настојао прилагодити свом хабитусу. Вриједи споменути веома добро изговорени монолог у средишњици представе у којем пажња публике не опада иако је скоро десет минута говорио. Андрија је ,за мене, откровење, стасом и гласом предодређен за сцену. Нити једног момента није дозволио да се уљуљка у свом таленту него је практично сваки поступак веома статичног Питера довео до детаљне разраде, почев од брисања наочала преко правовремних и добро изговореног текста до бриљантног слушања дугачих реплика сценског партнера.

Филип Гринвалд, потписан као режисер ове представе је раније приказао одлично познавање материје у раду са малом групом глумаца која поред осталих његових квалитета се већ истиче као знак препознатљивости. С обзиром да је представа рађена као дипломска, афирмативно за њега је да је оставио себе у сјенци глумаца јер су минималне режијске интервенције ипак оставиле Владимира и Андрију у првом плану како и приличи .

Умјесто закључка додао бих неколико реченица из текста:

ако не можеш да успоставиш контакт са људима, мораш однекуд да почнеш… од животиња! … свака личност мора да успостави некакав однос према нечему… мора да општи са… са запушачем… са тепихом… са клозетпапиром… са огледалом, такође… како је тешко наћи ствар… са уличним утлом, са сувише много светиљки, чији се сјај одражава на уљано влажним плочницима… са прамичком дима…са порнографским картама… са солидном кутијом без катанца… са љубави… са бљувањем… са плачем… са зарађивањем новца од тела које је акт љубави… са заурлавањем што си жив..са богом.. шта мислите о томе? …са богом који је црна краљица која носи кимоно и чупа обрве, који је жена која одлучно плаче иза затворених врата своје собе… са богом који је, тако сам чуо, пре извесног времена окренуо леђа свему… са… једнога дана…са људима… људима..са идејом..

Едвард Олби, ЗООЛОШКА ПРИЧА ; Питер: Андрија Даничић ;Џери: Владимир Нићифоровић ; Редитељ: Филип Гринвалд; Сценографија, костим, музика: Филип Гринвалд; Лектор: Милорад Телебак; Премијера: 13.12.2010.

П.С.
Заборавио сам написати важну ствар!

И ово је ,у ствари, представа о црној хроници у новинама и ТВ дневнику која је испуњена Џеријима које су разни Питери убили,осакатили, оставили без дома. И то не само својим чињењем него често управо супротно, својим пасивним приступом сваком проблему који није директно повезан са њима. За сваког створеног маргиналца и жртву може се на овом свијету пронаћи понеки починилац из групе оних који себе воле доживјети тек „читаоцима“ црне хронике.

Нажалост ,не постоје „само читаоци“ црне хронике јер сви подједнако учествујемо у њеном настанку .

Позвао бих све заљубљенике којима театар није искључиво мјесто за насмијати се да погледају обавезно овај комад на малој сцени НПРС.



Оставите одговор