Театар из угла лаика: Ко је овдје кокош?

Театар из угла лаика: Кокошка. Гледано 01. Октобра, 2010. године (у вријеме концерта С. Ражнатовић) Пише: Драган Тешановић На дан највећег народног весеља у Бањој Луци, бесплатног концерта велике естрадне умјетнице на највећем тргу у граду, Народно позориштe РС приказивало је представу Кокошка, изузетну по томе што је на репертоару већ десету сезону. Ријетка појава […]

четвртак, октобар 21, 2010 / 11:13

Театар из угла лаика: Кокошка. Гледано 01. Октобра, 2010. године (у вријеме концерта С. Ражнатовић)

Пише: Драган Тешановић

На дан највећег народног весеља у Бањој Луци, бесплатног концерта велике естрадне умјетнице на највећем тргу у граду, Народно позориштe РС приказивало је представу Кокошка, изузетну по томе што је на репертоару већ десету сезону. Ријетка појава на нашим просторима. За то вријеме је играна 65. пута укључујући десетак гостовања.

Ако већ од раније не знате, комад Н. Кољаде "Кокошка", дешава се у некој далекој паланци попут ове наше, гдје група драмских умјетника,болно чезнући за љубављу, живи своју свакодневницу.

Чекајући да се онај прави и важни живот сам од себе деси у будућности, личе на оне буве које никад не искоче из лонца, иако је изнад њихових глава уклоњена стаклена препрека. Свјесни своје извјесне различитости од пука, која није допринијела њиховом искораку у боље, и подвојеног погледа на стварност; потискују мисли о властитој обичности која их тјера да живе углавном као и сви они које суштински презиру.

Заплетом који личи на водвиљски, који би можда требао бити смијешан али није. Кољада нас води кроз површину њихове животне баре остављајући гледаоцу да зарони онолико дубоко колико жели. Глумци покушавају указати на потребу сталне интроспекције нашег постојања, како приватно тако и професионално. Са сцене поручују да играју фарсу али је не играју са довољно креације и прецизности. Можда је виц у томе да ни у животу не знамо у ствари шта играмо.Остаје укупни утисак да сценска изведба не прати слојевитост комада.

Ако пратимо појединачне ликове и њихове интерпретаторе, у средишту је Нона кокошка (Миљка Брђанин), млада глумица увјерена у свијетлу будућност као могућу, исконски свјесна своје путености, која очекује од сваког новог мушкарца кључеве за неку сљедећу страницу замишљене животне бајке, вриједна сажаљења понајвише због необузданог, живог и наивног стремљења у сутрашњи бољитак за који ће у будућности сазнати да уопште не постоји.

Дјевојку Нону игра још млада али зрела жена и то не смета, првенствено због нашег социјалног окружења у коме је истина да се људи у четвртој деценији и даље код нас доживљавају младим и недостојним. Тужне ли неспособности друштва да предаје обавезе новим нараштајима који онда продужују своју младалачку зависност о родитељским генерацијама док год су ови живи. Нона је играна без потребне оштрине, која би требала бити особина младих, а са друге стране није играна ни као зрела жена. Вјероватно је сувише сличила оној од прије девет година, напућена, попут адолесценткиње, некако напамет. Ако се представа буде играла и даље, користило би радити на еволуцији лика.
Обојица мушкараца код Кољаде су неостварени, незадовољни, преварени сваки својом муком званом живот, истовремено се засљепљују младом глумицом вјерујући да њена свјежа крв може узбуркати и њихове животне токове. Не желе да препознају илузију такве могућности.

Старији, Фјодор (Ђорђе Марковић) је усамљени режисер који жели доживјети тренутак смисла у свом потрошеном постојању, иако ни сам не вјерује у то. Добра подјела је овдје одрадила велики дио посла, па је глумац овдје био прилично увјерљив. Василиј (Александар Стојковић), рачуновођа у браку без жара и топлине, жељан себе у умјетности, одигран је коректно, публици углавном занимљиво иако је и данас премлад за ову улогу у подјели, која у његовом случају није била олакшавајућа околност.

Њиховим сапутницама, али и Дијани, Кољада је намијенио животни простор у ком се подераних ципела тежи за остварењем цјеловитости која обухвата породичну жену, мајку, умјетницу, особу од друштвеног ауторитета и заводницу; што је наравно немогуће. У провинцији посебно.

Ала, (Наташа Иванчевић) средовјечна фрустрирана експримадона, несрећна због немогућности да управља својим животом, у браку који је кула сазидана од картона, одиграна је карикатурално, гротескно, често неразумљиво, без озбиљности потребне за приказ хистеричне незадовољне и незадовољене жене. У овој роли глумица је испод свог уобичајеног нивоа .

Дијана (Гордана Милиновић) , нешто старија глумица, опале животне снаге, преплављена страхом од надолазеће старости, оптерећена магијским ритуалима, склона ситним скривеним подлостима, без сталности у било чему, играна је разговјетно, духовито, углавном прецизног поступка уз повремене недосљедности . Нажалост себи је дозволила и беспотребно истицање у први план, за вријеме важних збивања на сцени, која нису повезана са њеним ликом.

Комшије су пребучне, пресинхронизоване, помало сувишне кад се појаве на сцени пред крај представе. Сцена оставља дојам подцртавања намијењеног публици која ријетко иде у позориште. Неколико духовитости које су донијели, нe додаје оправданост њиховом појављивању.

О режији (Предраг Штрбац) ове представе можда није умјесно говорити након дистанце која је прошла од премијере, јер усуд режије је да након генералне пробе дјело више није у рукама њеног ствараоца. Онако како се данас игра, представа изгледа као да је састављена од жанровски различитих рола, које нису везане у добру цјелину, што озбиљно умањује утисак.

Укупно узевши представа је ипак играна са довољно хтијења, што доноси гледљивост. Примјетно је било да су се глумци након љетње паузе зажељели сцене.

Такође, пада у очи да нас са десетогодишњег плаката и фотографија представе гледају и даље они млађи, виткији, ведрији глумци, давно фотографисани. Разлика у годинама њих данашњих и негдашњих, појачава утисак симболичне сличности између екипе која глуми већ девету годину у овој представи и ове коју глуми. Иако је очигледно да ова екипа годинама са пажњом чува и гаји своју Кокошку и треба их, док год је играју подржавати, било би лицемјерно не поменути феномен преживљавања просјечности науштрб одличности. Догодило се да овај комад живи дуго, иако је у протеклој деценији засигурно било оних који су више завређивали дуг репертоарски живот.

Измиче смисао коинциденције великог концерта на тргу и представе, осим ако није посриједи далека сугестија различитости између оних стотинак у сали (заједно са глумцима) и оних хиљада на тргу, слична оној између народа и драмских умјетника сучељених у једном моменту на сцени.

Свеједно, без обзира на глумце који су и даље у театру, са својим подједнако недосањаним сновима и свуд око нас присутне подједнаке друштвене проблеме, увијек неке изборе, народна весеља, неимаштину, учмалост; морамо признати да је главна представа то вече играла на тргу.

Без обзира да ли живот слиједи театар или обрнуто остаје да звони реплика из представе Живот је као пелена – кратак и усран, како за умјетнике тако и за пук.

———————————————–
Помињем и преостали дио креативног тима који је учествовао у стварању.
КОКОШКА Писац : Николај Владимирович Кољада; Превод: Новица Антић; Сценограф: Драгана Мацан ; Костимограф: Милица Грбић ; Избор музике: Предраг Штрбац ; Сликарски радови: Војислав Умичевић ;Лектор: Милорад Телебак; Инспицијент: Нада Галић ;Суфлер: Маја Дамјановић; остале улоге – комшије:Младић: Љубиша Савановић ;Комшиница: Радмила Смиљанић ;Димњачар Серјожа: Данило Попржен ;Димњачар Алексеј: Перо Рис ; ПРЕМИЈЕРА: 1. децембар 2001.



Оставите одговор