ТАРНЕРОВ ДНЕВНИК (TURNER DIARIES)

Виљем Лутер Пирс (као Ендрју МекДоналд), Национал Вангард Букс, 1978.

субота, новембар 26, 2016 / 12:14

Пише: Дани(ј)ел Симић

Један прилично очит примјер како књижевност као таква, још увијек има свој значај за одређене врсте тема. Готово као прије појаве телевизије.

Тешко да би ово штиво у догледно вријеме могло да добије високи буџет за филмовање, или претакање у серију каква је, рецимо, Човјек у високом замку. Без обзира што се баве сличним визијама свијета, баве се у различито вријеме.

У Замку су нацисти побиједили у Другом свјетском рату, а у Дневницима њихови насљедници деведесетих година прошлог вијека заузимају Америку и читав свијет за животни простор бијеле расе. Прочитаћете и како.

Мисаона основа овог романа у облику дневника је уставом забрањена широм свијета. Она је стога и занимљива. Ендрју МекДоналд у овој књизи заступа расне погледе из свог, пошто је претјерано инклузивно рећи бјелачког угла.

Чињеница да се његова књига може наћи и у САД, и у остатку свијета, а да он није трпио веће правне посљедице, лежи у првом амандману на амерички устав. Слобода говора и мишљења, без дјеловања у том правцу, није кажњива.

У уставима већине европских земаља, па тако и Српске, забрањено је позивати на рушење уставног поретка и, поготово, изазивање вјерске, националне и расне мржње; те гласило које то чини може бити забрањено. Са маштом и књижевним дјелима је друга, мада слична прича.

Овдје је расна мржња основа за било какво здраво мишљење. Знајући какве муке може проћи због тога, Ендрју МекДоналд није право име писца, јер у државним документима сачинитеља Тарнерових дневника пише Виљем Лутер Пирс.

Узеше бијелцима оружје

Фикционална промјена, и то баш уставног поретка САД на легалан начин, временски одређена на крај осамдесетих и почетак деведесетих, беочуг је за отпочињање овог дневника и самим тим насилне Револуције коју проводи Организација.

Главни јунак и приповједач, Ерл Тарнер, користи те термине биљежећи их великим словом, те без већег образлагања. Револуција је рат за истребљење небјелачких и опстанак бијеле расе, а Организација је тајна терористичка мрежа са игроказним обредима налик на фузију Кју Кукс Клана и масонерије. Њихов главни непријатељ је Систем, односно савезна влада.

Коеновим актом, укида се други амандман на Устав САД и грађанима је забрањено да без одобрења убудуће посједују и носе наоружање. Групе на брзину именованих шерифових замјеника (црнци које предводе Јевреји) носе кухињске ножеве за пасом, врше рације по становима и хапсе оне (бијелце) који су се оглушили на рок које су власти дале за предају наоружања. Тада Ерл прелази у илегалу и у њој остаје до краја ове, 120 страница дугачке књиге.

Прича о контроли ватреног оружја у САД је битна тема, а дугогодишњи предсједник Националне пушкарске асоцијације, чувени Јуда Бен Хур и Мојсије са филмског платна, Чарлтон Хестон, неопходност задржавања амандмана на амерички устав образлагао је управо "мјешаном етничношћу САД". Људи морају имати право да се одбране, јер када се држава сјети да заштити њихово приватно власништво и животе, тада може бити касно.

То све коријен има у времену када су бијели насељеници уз помоћ ватреног оружја отимали територију Индијанцима, односно далеко од градова и државних институција, бранили свој посјед и породицу. Најпослије тим оружјeм и истјерали Британце у рату за независност.

Тимоти МекВеј као промотер књиге

Као што се за категорички императив Емануела Канта у социолошкој примјени може рећи да је тадашња савремена реинтерпретација начела Исуса Христа, односно хришћанства на коме је почивало тадашње европско и њемачко друштво; тако је Тарнеров дневник књижевна попагандизација учења из Мајн Кампфа Адолфа Хитлера, прилагођена публици и ситуацији у којој су се у тренутку писања налазили бијели расисти у САД. Можда не без разлога, називају је Библијом бијелих супрематиста.

Зато се МекДоналд, односно Пирс, са толико воље и сладострасти разрачунава са разним покретима, као што су конзервативци, у циљу наглашавања њихове несврсисходности и нежеље за стварном измјеном система и обрачуна са владаћућим режимом.

У неким тренуцима, како то често бива кад читате мисли екстремиста који сматрају да су други људи мање вриједни, читајући Тарнер-МекДоналдове визије не звуче страшно, нељудски, болесно; већ управо простачки и недотупавно. За Ерла је рок "музика" под наводницима, дочим не истиче било какву алтернативу. Ваљда је довољно што су црнци и Јевреји попут Елвиса Прислија имали везе са развојем овог музичког правца у Америци.

Интернет-популарност и уопште свјетска познатост Дневника, десила се када је изведен напад на федералну зграду у Оклахома Ситију, који је веома сличан оном који Ерл Тарнер са својим саборцима изводи у згради ФБИ у роману. Међу осталим стварима, приликом готово па случајног МекВејевог хапшења, међу његовим стварима у возилу биле су и копије страница из ове књиге.

Исти је паркирао камион пун експлозива направљен од вјештачког гнојива, тачно као у роману, те је и промијенио своју првобитну накану кад да га детонира, како би то било тачно у вријеме (09:15) када у роману страда зграда ФБИ у Вашингтону.

Завјереничка узбудљивост

Овај роман има јако мало дијелова који су умјетнички занимљиви у језику приповједача. Осјећа се да артистички дојам и није превасходна брига писца. Парадоксално онда, умјетнички ваљан дио би био управо тај.

То, што се држи вјеродостојан ниво изражајности и мисаоности, који би морао имати један готово па идеалан припадник бијеле расистичке тајне организације, чији циљ је сломити владајући Систем у САД након укидања другог амандмана. Искључивост, као таква, непријатељ је креативног замаха људског ума, поготово за писца, али овдје служи сврси.

Оставља чак и умјетнички дојам, пошто писци најчешће гријеше и претјерују у унутрашњим монолозима својих ликова. Бивају прекњижевни и преписмени, са доста патетике и мисли какве људи често не формулишу ни у глави, а још мање изговарају. Али пишу. Овдје писмено приповједање у првом лицу одаје језик активисте.

Читајући, наилазимо и на напомене у заградама, које су, у иманентној логици самог дјела, сачињене доста након успјешног завршетка фикционалне Револуције. 2099. године, односно сто година након окончања описаних догађаја.

Тад је дошло до уређивања, приређивања и штампања Тарнерових дневника, који у том новом свијету након успјешне Револуције врши фукцију Прича о Титу из основних школа у СФРЈ.

Ту налазимо објашњења сасвим разумљивих ријечи као што су "афро" или "хонки", гдје нам се објашњава да је први појам везан углавном за црну расу "која је престала да постоји након револуције". Хонки је такође појам који Американцима данас не треба објашњавати, али се тумачи као један у низу омаловажавајућих надимака који су црнци, Јевреји и латиноси користили за бијелце.

У смислу акционог и (научно)фантастичног романа, овај самим узимањем теме врши своју функцију занимљивости. Дјелу се мора одати признање да је ипак успјешно произвео узбудљивост која произниче из завјереничког дјеловања сналажљивих и високо мотивисаних бијелих герилаца.

Пратимо њихов развој од обичних пљачкаша и људи који се муче да остану изван досега система који намјерава да уведе електронске личне карте за идентификацију, до разгранате мреже бораца који се финансирају фалсификовањем долара, те се сви концентришу у Јужној Калифорнији, гдје успјевају направити слободну територију на којој успостављају државну организацију на расистичким принципима.

Уз то, Ерл и његови саборци су врло одрешити и насилни без размишљања. Насиље се намеће као једини начин да се сачува будућност бијеле расе. Бијела раса се, као таква, узима за бољу и предодређену за живот и надређеност другим расама, без неке озбиљније анализе или образложења.

Уочавам у једном дијелу патетичну неокласицистичку фразу каква ме, будући да сам оба дјела читао на енглеском језику, сјећа на кичасте усклике из Моје борбе. Провјером помоћу претраживача, утврђујем да је то заиста намјерни, скривени цитат Адолфа Хитлера.

Но, као и у Хитлеровом дјелу, мада се отац Национал-социјалистичке радничке партије залагао за научан приступ, овдје и након развоја генетике и распакивања људског генома, уопште нема такве врсте образлагања разлике међу расама. Црнци и Чиканоси (латиноамериканци) се овдје посматрају само као реметилачки фактор у развоју цивилизације, а највише по питању САД.

Америка као центар свијета

Само на једном мјесту у читавој књизи, дубоко у њеној другој половини, унутрашњи грађански рат који започиње Организација буди Тарнерову бојазан да би то могло изазвати слабљење САД и инвазију неке стране силе. Уопште, демонстрира аутистичну политичка свијест тамошњег човјека, те немамо никакве извјештаје о реакцији остатка свијета на дешавања у једној нуклеарној сили. Макар од стране других нуклеарних сила и конкурената на свјетском тржишту.

Све се то драматично мијења у завршних двадесетак страница, када долази до нуклеарног обрачуна између слободне територије коју је Организација успоставила на југу Калифорније и Система са командом у Пентагону.

Често сва та дјеловања Организације звуче невјероватно и помало наивно. Имамо љекара који уз помоћ нарочите дроге хипнотише чланове Организације, те му они кажу све што жели. Уколико процијени да су убачени елементи или неподесни за борбу, из наркозе се никад ни не пробуде. Све то звучи као вјера у новобожански развој рачунарске технике у Аутостоперском водичу кроз галаксију. Посебно у око упадају детаљи око процедуре уласка камиона са експлозивом у подземну гаражу ФБИ.

Међутим, дјело је објављено 1978. У том свјетлу, односно позитивистичком приступу истом, одабир времена и врста дешавања звуче пророчки на начин Топ листе надреалиста. Осим што се стварно десила свјетска криза почетком деведесетих, једино је пропаст система и грађански рат снашао Совјетски савез. Не САД, у којој је број бијелаца на пописима наставио рапидно да пада. До те мјере, да расисти попут овог, данас у побједи Доналда Трампа виде "посљедњу одсудну одбрану бијелог човјека".

Такође, мјере обезбјеђења су подигнуте и усавршене тако да Тимоти МекВеј стварни камион, са стварним експлозивом, паркира испред зграде у Оклахома Ситију, а не у њен подрум, гдје би ефекат био разорнији. У времену у којем је писан роман, можда би тај план био и изводљив. Са нагласком на можда.

Раса, вјера, нација

Расизам, као један од темеља на којим је искована Америка, нешто је што далеко више оптерећује ову земљу, него остатак свијета. Рецимо комшијску Кубу, на којој нема дискриминације или уопште разговора о сегрегацији. Ватрено оружје и насиље уз помоћ истог, далеко је мање присутно у сјевернијој Канади. Стога је ово дјело у САД и даље неуралгично и актуелно.

Напретком човјека, смањењем простора дијељеног са временом у кретању истог по земљиној кори, све више долази до сусрета различитих система вриједности и самим тим различитих генетских поријекла. Највише у великим градовима, жедним радних мјеста. Посебно у развијеним индустријским земљама Запада, гдје се све те теме гурају под тепих у космополитски лажној жељи за профитом.

Моћ у разарању коју има само различитост у погледу вјере и нације, видјели смо у истим тим деведесетим из романа овдје, код куће. Гдје смо сви бијелци. Осим браће Цигана (који се генерацијама тешко интегришу управо због боје коже). Моћ расизма у уништитељском смислу је далеко већа и активира се оног тренутка када се систем почне урушавати и оне који (као данас у САД) живе мирно једни поред других, усмјере да ресурсе или кривицу за лоше стање у којем се налазе, потраже код оних друге боје коже.

Побједа у Чернобилу

Тријумф у расном рату се код МекДоналд-Пирса десио захваљујући томе што је из нуклеарног постројења које је заузела Организација, пројектили шаљу на СССР, који онда одговара по свим битнијим америчким градовима. Влада из Вашингтона је једино гађала Јужну Калифорнију.

Руси, као бијела раса за чијим неопходним али невинм жртвама Тарнер жали, у роману након апокалиптичких разарања по њиховим градовима, аутоматски се окрећу против Јевреја у својим редовима, из пепела стварајући нови бјелачки свијет, а не тражећи освету над бијелим манијацима из САД, који су их гађали расцијепљеним атомима.

Посебно очито и пренатегнуто, у свјетлу говора мржње, дјелује епизода са описом спикера Јевреја, који извјештава о нуклеарном рату. Ту је Пирс дао себи одушка. Износећи лажне вијести о томе да је Јужна Калифорнија и Организација у њој потпуно уништена, има испаде на којима прича иврит, и пјени како све бијелце треба побити. Све док га пропагандно разумнији Јевреји не склоне са екрана. Ерл Тарнер нас о свему томе извијести, прије него сједне у клипни авион за запрашивање усјева и њим понесе, у стилу Матијаша Руста и његовог слијетања на Црвени трг, атомску бомбу на Пентагон.

То треба бити посљедњи ударац јудеомасонском режиму који влада у Вашингтону. У тој борби, након што је изгубио илегалску љубав, Ерл ће положити свој првоборачки живот. Тај задатак му је дала Организација са свијешћу да неће преживјети, јер је пропустио да се убије када је заробљен. Чланство у Реду, унутрашњем кругу Организације на масонским принципима гдје је само вођа откривеног лица, важнија му је од сопственог живота. Нешто као кад вас приме у СКОЈ.

Расизам ће постојати докле год буде раса. Нетрпељивости док је човјека. Разума док буде ума да се о томе прича.



Оставите одговор