Тања Ступар Трифуновић: Цензура је присутна, поражавајућа и опасна

Ових дана је политизовано све што се згодно намјести на редакцијским колегијумима или изборним штабовима. Тако и случај око измјене у програму једне књижевне манифестације, односно 53. Кочићевог збора.

петак, август 24, 2018 / 18:21

Фронтал је, традиционално, сачекао да се политичка пљева порталића и порталоида развеје низ етер, па питао изравно на исходишту код Тање Ступар Трифуновић, која је медијску лопту и закотрљала. Просто јер смо осјетљиви на ријеч "цензура", таман колико и на "дневнополитички". Посебно ако је умјетност у питању. Утом ће и друга страна.

Ових дана сте се огласили поводом тога да сте прво били, па ишчезли из програма, овогодишњег Кочићевог збора, а све због једне пјесме. Шта се заправо десило?

Па управо тако, била сам позвана да учествујем а онда сам напрасно нестала из програма а да нико није сматрао да је потребно да ме обавијести о том. Организатори књижевног дијела програма Удружење књижевника Српске, конкретно његов предсједник Предраг Бјелошевић, ми се обратио са позивом да учествујем на Кочићевом збору и доставим једну пјесму.

Значи ништа друго није речено осим – једну пјесму. Што сам и урадила. Потом ме он опет звао да мијењам пјесму јер је дугачка. Упитала сам колико имам времена за читање и добила одговор да имам око 3 минута. За то вријеме је могуће прочитати поменуту пјесму.

Послије је звао и сценариста програма са истом причом, питала сам обојицу да ли је пјесма у реду. Потврдили су да је добра и да њен квалитет није упитан. Такође су поново потврдили и да имам три минута на располагању. Када су видјели да инсистирам на тој пјесми (а инсистрирала сам јер ни уз сво мозгање нисам ништа спорно могла наћи у њој, нити противно Кочићевом духу ако би то требала бити нека водиља за одабир радова) рекли су ми да се пјесма "не уклапа" неком из Градске управе, као и прецизније да се неком не свиђа наслов.

Сматрала сам нечије свиђање/несвиђање потпуно неумјетничким и ванкњижевним категоријама и да као ауторка, поготово ако су ми уз то књижевник Бјелошевић и сценариста програма Ћулум, као стручне особе, потврдили ваљаност пјесме, имам право да је прочитам и да је то завршена прича. И била је.

Избацили су ме из програма без обавјештења.

Сматрајући ово крајње увредљивим, неетичним, непрофесионалним; као и понижавајућим за сваког писца, своје незадовољство овим чином сам изразила јавно, јер мислим да су овакве ствари недопустиве.

Чини се да у вашем случају цензуре, можемо барем искључити политику. Но, како ви гледате нашу културну политику? Постоји ли она, или су у питању само лични интереси, сујете и стихијство; финансирано из буџета који припада свима нама?

Била цензура политичка или настала из чисте непромишљености и чињенице да је неко пресудио пјесми по њеном наслову – цензура је присутна, поражавајућа и опасна.

Мислим да се код нас ради о цензури укоријењеној у начину размишљања, тако да је ми уопште не перципирамо као такву. Постала нам је нормална и то је оно што је страшно. Навикнути смо да цензуришемо себе и друге и да се управљамо према оном фамозном: да ли ће се неком коме треба да се свиди то свидјети или не.

Књижевност, ако је сведемо на то, не постоји. Она није ту да се неком свиди.

Што се тиче културне политике, плашим се да је и она добрим дијелом сведена само на другу ријеч. А политика без визије, која годинама лешинари на рату који се десио прије преко двадесет година, тешко да може препознати и наћи начина да креира јаку културну сцену.

Наравно, постоје у свему томе појединци који раде одличне ствари, али у свеопштем метежу, немару и свим негативним појавама које сте већ побројали, личе на некакве будаласте и тужне Дон Кихоте, који кад тад схвате апсурдност своје позиције – или заћуте, или оду негдје гдје имају здравији амбијент за свој рад.

Књижевног тржишта нема. Може ли у Српској писац постојати без државног новца или посла? Шта ми уопште новчано издржавамо у овој области? Има ли ту цензуре?

Побројали сте редом све бољке. С тим што се и у овом питању крије та нелогичност/замка које треба одвојити једну од друге. Писати и негдје радити није исто.

Нисам ишла на факулет за писца јер и не постоји (што не значи да не подразумјева цијеложивотно учење) већ на Филолошки факултет, како би некад и негдје могла радити. И нисам, наравно, очекивала да ћу овдје моћи живјети од књижевности, јер уз мало мозга и математике уочљиво је оно што сте и сами рекли – књижевног тржишта нема, а поготово га није било у послијератно вријеме кад сам одрастала. Па чак и да има, ето може се заломити несрећном писцу да није баш писац бестселера, па ваља опет нешто радити. Не очекујем да мене или било којег писца друштво треба "издржавати" и мислим да је погрешно тако поставити ствари и доживљавати и књижевност и све људе у култури као неку врсту друштвених паразита.

Плашим се да са тим ставом добијамо још гору ствар, нећемо одвојити жито од кукоља – него посјећи све.

И тиме опет ништа добро нисмо добили. Ваља покушати ојачати вриједносне категорије у култури а оне итекако постоје, само их требамо учесталије примјењивати. Рекла бих још да писац не може постојати без писања јер онда није писац него нешто друго. Без цензуре и са цензуром, са државом или без ње, може. Али једна ласта не чини прољеће па ни тај несрећни писац сам по себи. Озбиљне државе улажу у своју културу. Њихове књижевности не постају читане на свјетској књижевној сцени неким вишим провиђењем ни што су им сви писци чисти генији него улажу у књигу, издаваштво, рекламу, преводе. Ми двадест година нисмо у стању направити једну једину озбиљну издавачку кућу.

И када говоримо о култури треба одвојити појединца као стваралачку личност и са друге стране цијели сложени систем функционисања/или нефункционисања културне политике једне земље. Сигурно да постоје релевантније особе од писаца које би о том требале бити питане.

Пошто сте запослени у НУБ РС, десило се и да је један писац који је требао доћи на позив ваше установе (Захар Прилепин), добио забрану уласка у земљу? Како то коментаришете као библиотекар, писац и човјек?

Противница сам свих забрана у књижевности. О том смо већ говорили. Ми смо друштво цензуре. И притајеног рата. Тај исти, код нас спорни Прилепин, не улазећи у његов књижевни или политички ангажман, који се опет она ванкњижевна категорија са почетка приче, може неком од нас свиђати или не свиђати, наступа по свим другим европским земљама. Култура је нажалост овдје постала рат другим средствима.

Занимљиво је и то да се Удружење књижевника Српске огласило поводом Прилепиновог случаја што је и очекивано, но са друге стране нису имали шта рећи о избацивању ауторке из Републике Српске са програма.

Сасвим је очигледно да се у Босни и Херцеговини дешава предизборна кулминација свега што већ годинама гледамо. Мучно ми је као човјеку и прије свега као дијетету које је преживјело рат сваке изборе опет гледати "рат" . Мислим да је и већини становника ове јадне земље тако, презасићени смо једним те истим причама.

Треба покушати остати нормалан, гледати све као утакмицу на телевизору. Не уживљавати се превише. Када утакмица заврши угасити телевизор. И бацити даљински.



8 КОМЕНТАРА

  1. Тања је добила велику медијску пажњу. Не својом кривицом. Оправдано резигнирина на саркастичнан је начин своју причу преко фејсбук профила пренијела, и то су једва дочекали „дежурни моралисти“ и они који само чекају било шта како би „болдовали“ свој анимозитет према Српској и коју пакосну написали.

    Не, није овдје у питању цензура. Већ нешто много горе. Ово је прича о таштини медиокритета (то су ови ликови, „е не’ш скратити пјесму, е не’ш ни рецитовати, ти’ш мени тјерати инат“) који су дошли у прилику да они одлучују, ово је прича о ријалитизацији културе која води ка изопаченом систему вриједности.

    Тањи су дали 3 минута за пјесму? Еј, 3 минута? Па није ово евровизија, тај вашар гламура и кича, ту би Тањину пјесму послушали само они малобројни гости неизљечиво затровани поезијом. И понеки који ће ту доћи да би били виђени, сликани. Шта? Ови задњи након 3 минута поезије добију напад бјеснила. И због тога ово ограничење на 3 минуте?

    Разумијем ја да су у овом времену ријалитиције неки процеси и овакви догађаји неминовност, али чињеница колико смо забраздили, и колико су медиокритети којима је често једини „квалитет“ подобност у прилици да у зависности од свог хира о свему одлучују, и још више да ће ову причу пратити пасјалуком зачиењено кмечање Сорошевих апартчика (попут оног Пухала или једног новинара Ал-Џазире) који ће Тањину причу искористити како би још мало опогањивали Српску и дешавања у Бањој Луци, и који наравно до овог догађаја нису ни чули за Tању а камо ли прочитали неку њену пјесму, све то ме чини бијесним.

  2. STRAŠAN LAV

    Bio jednom jedan lav…
    Kakav lav?
    Strašan lav,
    narogušen i ljut sav!

    Strašno, strašno!
    Išao je na tri noge,
    gledao je na tri oka,
    slušao je na tri uva…

    Strašno, strašno!

    Ne pitajte šta je jeo.
    Taj je jeo šta je hteo
    – tramvaj ceo
    i oblaka jedan deo!

    Strašno, strašno!

    Zubi oštri, pogled zao,
    on za milost nije znao!

    Strašno, strašno!

    Dok ga Brana
    jednog dana
    nije gumom izbrisao.

    Strašno, strašno!

  3. Pročitao sam ovo pažljivo,Tanja mi se čini kao neko sasvim normalan ali se eto desilo nešto i nije htjela da se povinuje nekoj stoci koja odlučuje.
    Vjerujem da je stoka pričala Tanji:
    – ne činiš dobro ni sebi ni drugima.
    To je naša slika i realnost, dobro je da nikoga nije imenovala.
    Da je to uradila stoka bi bio sledeći ministar kulture RS.
    Bilo bi zanimljivo pročitati zabranjenu pjesmu čisto da vidimo koliko smo bolesno društvo dok nacija plače što vratiše Putinovog Legiju.
    “ Lektira biće GVOZDENI ROV u osnovnoj školi Zvezdan Jovanović – Zmija“

  4. Natjerao sam sebe sinoć i gledao ZLO.
    Zaista tužno,kao komunizam kada su ušli u ratu da su dovoljni sami sebi ili još gore kao onaj film SF kada je Hitler pobjedio u 2. Svjetskom ratu.
    Pitam se koliko je ona mala učila da pročita od režima potureni tekst.
    Čak i mutavi Igor koji samo šuti na sve što se događa govori nekoliko minuta da bi izgledao kao normalan u skladu sa dignitetom režimske predstave.
    Kada su čuli za materijalno siromaštvo Petra lijepo se uskomešaše, Zgodni poče treptati kao Sadam Husein pred 1. Zlivski rat.
    Vidi se da su se svi pojavili zato što moraju odraditi event a u sebi misle koliko su mogli ojaditi Republiku za to vrijeme.
    I drugaricama je očigledno bilo dosadno pa je i kamerman morao poslati dio predstave na umrlu onako kakva zaista i jeste.

    „Ko iskreno i strasno ljubi istinu, slobodu i otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas.“

    Da je nekome stvarno do Srpske i srpstva tamo bi se čitali stihovi Drage Kudžića i Igora Radića.
    Citiraću Dragu kada su oni najgori srpski ološi koji su krali, protjerivali bez imalo stida zauzimali tuđe stanove nakon rata mislili da će sve biti normalno ako postakle prozor na stubištu sve biti kao i prije.
    Veliki Drago je samo naišao pijan razbio im ono staklo i rekao :
    – otjerali ste i ptice koje pjevaju.
    Tako i ono juče sve je vještački i lažno.

  5. Господине,
    пре лектире, пре Тање апсолутно, пре Игора, прије Драге, или било кога, на откривену плакету ставити да је Српска читаоница била дио, и наставила касније да буде, дијелом Богословске школе, у Бањој Луци, која је најстарија училишна установа у БиХ српска. Никакво то није било ширење хуманости и писмености како каже директорица Библиотеке; она то јесте била – али у склопу најстаријег училишта нашега које је Богословска школа. Кад се то изостави, није се рекла пуна истина, и југокомунистички је изманипулисана. Толико је Бањалука кроатизована, модерирана, и бализована.Каква Тања? Напоред са Кочићем? Јесте ли ви нормални? Она ни словослагач њему не би смјела да буде. Он је национално генијално литерарни политички пророк Крајине и српства, који је замро од идеје за уједињењем. И овај збор је направио југокомунистички муслиман (Кочићев) као секуларно титоистички карневал који треба да истисне Успењски Госпојински пост – јер пада поткрај редовно тог празника, па су увели горе да се крка, окреће месо и гости…!? и то је свугдје по бившој на сву срећу крепалој држави титоизам тао Србим али не и Хрватима, инсталисао уочи, током великих сакралних Сабора и празника.- такве патке и посјела. И без по муке је то настављено и сада се ради; без наравно да крајишки клир, који није дорастао херцеговачком, то икада овдје јавно обзнани…Шта ви радите то? Гдје је код Тање помен за уједињењем Српства, на којем је изгорио Петар? Гдје је игдје српство – у свом сакралном месијанском двигању, о чему пише ултиматно Милан Будимир у својој студији о Кочићу? Неће вам господо проћи то све, жив је овај народ, и живјеће његова душа.

  6. Колико је та Тања кочићевски дух види се по томе коме се прво жалила и како, због тог догађаја. то је 6ука надувала и преузела код оног непристојног новинара који је опоганио толико имена и људи овдје…Тањина прича не постоји. Прича јесте што је избачен толико читан и тражен Рус.

  7. није сваки ламент кочићевство. нити свако разумије змијањски дух, који је најкомплекснији крајишки случај. није сваки бунт кочићевство. није довољно бити љут на неког и рећи то, па да си кочићевац. није довољно осјећати узнемирење свог биолошког идентитета, брачног и имовинско класног, па бити кочићевац. Минимални састојак за кочићевство је огромна првенствена бол за уједињењем. човјек је био као Сципион, као Катон, политички говорник, трибун, велики декодер балијског беговства, које је сакрило и здувало Кочићево декодирање трулог бошњаклука, које се чује и у меканим неодређеним балијским вокалима многог политичара, сакрило га под покривач КуД-ова и овог збора. Идите слушајте како прича стари народ и данас на Змијању, појма бре немате…

  8. све ово што сам рекао за бошњаклук, такође важи за ”римљење”, за аустроугарско хрватство овдје…појма бре немате? ви да причате о томе, без да јасно назовете српско становиште?? ви мучите у гробу тог човјека.
    жив је овај народ и живјеће његова душа, што рече овај горе…

Оставите одговор