Интонирање пјесaмa "Марш на Дрину" или "Тамо далеко", већини Срба ће побудити одређене емоције. Не треба се тога стидити.

Још раније сам разговарао са нашим политичарима и указивао им на то, али они су изгледа имали неке друге визије. Увијек, али увијек када се дешава та комеморација у Поточарима, српски политички естаблишмент се упали к’о кутњак, па пропишћи у сезонском гњеву праведничком, те му се пробуди настојање да разодјене глобалну завјеру и покаже да су, заправо, Срби били жртве ратова у 20. вијеку.

Сад, глобалне завјере могу и не морају постојати. Истина уопште више није битна, помирење још мање. Битна је пропаганда и оправдавање својих потеза, који су далеко од питомости, човјекољубља и поштења. Чист интерес. И то је нешто што је тако, колико год да се то мени или вама не свиђа.

Ипак, мени никако није најјасније да српски мудросери (и поред те спознаје) то сви хорски раде на тај један дан, окљуцавајући помије у гранулама, које им је медијски сервирала екипа из Тамног вилајета?

Поготово ако сте им објаснили да може другачије.

Зато сам ја одлучио да одужим свој дуг према жртвама Јадовна 1941. и напишем нешто што нијесам тада. Дан пошто сам се преуморан вратио са ходочашћа у шуме Велебита, за нашу медијску сцену већ древног 26.06.2011. године.

Зашто?

Чисто да неки схвате да има и неких других тема, које треба озбиљно обрадити и касније. И стално. И улагати у њих годинама. А не трпити којекакве нижерангиране политичаре, да једнодневнополитички узимају у уста тако битне појмове; као то су геноцид, злочин, свјетска завјера, нови свјетски поредак…

О Јадовну ван сезоне

Ове године на Јадовну су се десиле непојмљиве, готово револуционарне промјене. Ко је био прошле године, тешко би му било повјеровати у то. Као прво, постојао је путоказ до мјеста гдје се злочин обиљежио спомеником. Споменик, опет, срушен у дешавању хрватског народа на старту деведесетих, сада је обновљен. Имали смо завидно обезбјеђење, пребрижно такорећи. Почасни вод обучен да исувише личи на џелате из 1941., више не силази пред јаму.

Што је најзанимљивије, све се то дешавало крај српске заставе! Исте оне, због које су прошле године хапсили и новчано кажњавали неупућене омладинце, одрасле у мултикултуралном Београду.

И то не само једне заставе, већ двије. И обе српске. Заставе Републике Србије, те српске „народне заставе“, како се то назива у Уставу Србије, а што је заправо застава Републике Српске, неоспорена чак ни на тзв. Уставном суду БиХ.

Значи све је било по уставу. Осим једне ствари…

Образовни програм или „оно што није фенси“

Онима који су за језу и тугу Јадовна 1941. сазнали у посљедњих пар година, а нормални су и социјално адаптирани људи, дође мало досадно и напорно, када се потегне образовни програм о том појму. Мени лично буде мало напорно, скоро социјално и пензионерски, а не би требало да буде. Требало би да ме је стид.

Тек прије двије године (!!!) сам сазнао да Јадовно није био неки усамљени инцидент затирања једног или два села у Велебиту, који је однекуд начуо Иван Горан Ковачић, па написао поему Јама; како сам већ стекао дојам у основној школи, на часовима тада званичног језика.

Вјероватно нијесам једини који се осрамотио сазнавши као одрастао човјек, да су расно чисти Хрвати Анте Павелића, успјели за 132 дана да систематски побију око 40.000 људи. Касније је то покушано заташкати некаквим бајкама о антифашизму, али ти људи су средњовијековним методама поклани и затуцани маљем, те побацани у јаме из само једног разлога – зато што су били Срби и Јевреји.

За сам злочин и мјеста гдје се то десило, до недавно се уопште није знало, јер је самоуправни социјализам, поготово након проглашења Устава СФРЈ из 1974. године и триумфалног успјеха хрватских национал-комуниста, систематски затирао сјећање на овај догађај. Да се разумијемо, и друг Јосип Броз је био дијелом Хрват.

Читао је увијек само оно подвучено, и звали су га Тито.

Демократска и од свијета подржана (Danke Deutchland, Danke Vatikan) Неовисна Република Хрватска, деведесетих година је систематски полупала и попалила све споменике, који су причали чак и ту лажну причу о антифашистичким разлозима за геноцид над Србима и Јеврејима, у својој претходници познатој под скраћеницом НДХ (за ове што имају кеца из историје – Независна Држава Хрватска). Тим више, уништени су сви споменици који су подсјећали на партизане и комунистички покрет, чијим се антифашизмом пред вратима Европе Хрватска тако поноси, да га чак прославља у мјесту по имену „Срб“.

Вјероватно још дуго у региону, историчари неће учити дјецу чињеници да је до 1944. године борачки састав партизанског покрета био готово искључиво српски. Туђман и другари су одлучили да су антифашисти и да хоће да буду предсједници фудбалских клубова по Београду, тек пошто је капитулирала Мусолинијева Италија.

Хрватска је појавом Иве Јосиповића, истина, учинила неке важне кораке на путу обрачуна са клерофашизмом. Исти је у самој сржи ове земље, још од избацивања Срба из устава почетком деведесетих. Не треба крити да је Иво један свјеж лукаво-латински повјетарац у медијском простору источно од Уне. Но, и ове 2011. године Хрватска, која је протјерала преко 300.000 Срба у акцији спонзорисаној и директно војно помогнутој од САД и ЕУ, наставља са том политиком.

Тешко да постоји у Европи медијски простор, који је тако нецензурисано затрпан мржњом према припадницима некада конститутивног народа на том простору, те толиком количином агресивног национализма и величања својих националних митова. Тешко ће у Хрватској детаљно учити дјецу о ономе што је било прије само 70 година.

Само слатко, без Слане

Како се ове године на рандеву код Шаранове јаме коначно најавио и Борис Тадић, појединац значајан по томе што носи титулу предсједника Републике Србије, хрватска пропаганда машинерија, забринута за еуропске интеграције, далеко се озбиљније организовала него 2010. Готово као 1991.

Било је далеко више медија из Хрватске, али ни близу колико из Србије (читај: Београд). Мало се отвореније наглашавало шта се ту заправо десило прије 70 година, чак је неко послат да изврши асанацију терена, па је са коре једне од букава које наткриљују памјатник над Шарановом јамом, згуљен усташки симбол, ту у међувремену урезан. Знате, то је оно латинично „У“ које грли шаховницу.

Један од разлога зашто писати ћирилицом…

Рачунам да је туристичка власт Хрватске, прошле године забиљежила негативан маркетиншки одјек у Србији, чињеницом да је плоча у ували Слана на отеклом отоку Пагу, полупана само два дана пошто је обновљена за најмање 8.000 жртава геноцида, које су своје кости откиселиле у дубинама предивног, азурно плавог Јадранског мора.

Можда и чињеницом да је први пут одржана комеморација, на којој су свештеници опојали те мртве. Може бити да је то све узроковало овогодишње избјегавање одласка на Паг, који ове године није уврштен у протокол, без обзира што прошле године Иво Јосиповић свеједно није ишао тамо. Самим тим ни хрватски медији…

То ме искрено чуди, обзиром да се у Србији мало ко почешао по позадини бијелој од купаћих гаћа употријебљених у Далмацији, те београдски медији томе нијесу дали ни зрно пажње. Макар и онолико колико дају кад се неко ухапси што је писао графите подршке Ратку Младићу.

Но, очигледно да земља, која је „тако лијепа и тако близу“, не препушта ствар случају кад су туристи у питању, па у овогодишњи програм није уврштен одлазак на фенси туристичку дестинацију на Пагу, увала Слана.

И сви задовољни

Латиничне спомен плоче постављене 1975. године нема, починиоци њеног новог рушења 2011. нијесу ухапшени, као ни они из 1991. године, нити је иста о трошку хрватске неовисне државе обновљена и поново постављена.

Све је спремно за туристе, које се неће испрепадати (поготово ако су из Србије) да је на мјесту њиховог опуштања и провода, једно од жаришта људске патње и исходиште геноцида у 20. вијеку.

Сад још само замислите шта би било, да је ријеч о некој (макар туристички непривлачној) дестинацији у Српској или Србији…

И, једини који је био да их за то опомене и подсјети, био је појединац одговоран за сва побољшања која су описана у првом дијелу.

Душан Басташић – Суперстар

Већ сам писао доста, односно помогао колико сам могао, рад Удружења потомака и поштовалаца жртава у усташким системима логора смрти Јадовно 1941. Самим тим, писао сам и о Душану Басташићу, без којег се за амбисе јама на Велебиту и хорор камењара на Пагу, не би знало ни данас. Но, као и за образовни програм, треба још мало. Неће да се баци.

Душан то све ради због дуга према својим прецима који су још увијек у знаним или незнаним јамама, а да при том наилази само на мржњу са хрватске и игноранцију са српске стране. Не чини то зато да би добио неке политичке поене, јер није политички активан. Не ради то ни због жеље за славом. Појављивање у јавности у име нијемих жртава од прије 70 година, код нас лучи само зазирање, жаљење без жеље да се помогне и посвемашњи печат – социјале.

Када су неки писани ураци у питању, ја сам невиђена цјепидлака и увијек имам нешто што бих приговорио. Но, Душан Басташић је ове године свој говор код збирног споменика жртвама комплекса усташких логора срмти Јадовно 1941. срочио и интонирао тако, да му ја ништа не бих одузео, нити додао. Зато га послушајте:

Гласам за Аустро-Угарску

Недавно сам имао прилику да се сретнем са представницима организације „Црни крст“ из Аустрије, који су дошли у Бању Луку. Разлог доласка је био један споменик из времена династије Хабзбург (ја бих писао Хапсбург), за који већина Бањолучана и не зна да постоји или шта представља, пошто је дуги низ година био скривен у касарни Мали Логор.

 
Захваљујући војној заштити, а мало више што му је једно вријеме надјенута петокрака, тај једноставни споменик за војнике који су погинули при окупацији некадашње турске провинције, данас познате као државна заједница РС и ФБиХ, преживио је вијек и нешто јаче. Сад се истом, из кога на врху ниче дрво, не може приступити. Одсјечен је оградама градилишта, гдје ће се у будућности развити још једно велико бањолучко насеље, подигнуто на војној земљи.

Удружење „Црни крст“ се бави (пази сад) „превасходно гробљима аустријских војника“. И сада ће градске власти да помакну стотињак метара тај споменик, те га вратити у облик који је имао 1878. године. Шта ја кажем на све то?

СВАКА ЧАСТ АУСТРИЈАНЦИ!!!

Ја ћу бити први који ће подржати ту акцију обнове и измјештања споменика. Не би ли на тај начин неки естрадно велики Срби схватили да никако није у реду да већ 70 година на дну јама у које су их бациле усташе, леже кости нечијих баба, дједова, прадједова, очева, мајки… Стварно је морбидно каква сва идиотска оправдања имају ти кењатори који посједују моћ да нешто промијене.

Ови Аустријанци које сам срео, одоше сад даље до Мостара, па у неовисну Хрватску, па још неовиснију Црну Гору, и завршавају у Саранди, у Албанији. Већ гдје се све шетао аустроугарски војник за свог вакта. И то раде најмање због тога што Аустрија има више пара од нас. Раде то зато што су одговорни и организовани; свјесни и небесловесни; а понајвише зато што знају шта их је некада чинило империјом.

Ми не знамо ништа

Латиница Бокија Тадића

Стварно не бих да се дотичем говора госн Бокија и тета Пусићке, јер је то једна гомила ненадахнуте шминкерајске жбуке, преко чињеница и приоритета. Невјероватно је да и на таквим мјестима, као што је Шаранова јама, неко има толико петље и образа рећи да су „антифашисти били и бранитељи у домовинском рату“??? На који начин ти потомци нациста мисле да се можемо помирити и оставити прошлост иза себе, ако нас упорно етикетирају тиме да су Срби, тобож, некакви носиоци наци-фашистичке идеологије и то свега прије деценију и по?

Оно што је показало пуни дилетантизам Бориса Тадића, и сву первертираност београдске политичке, интелектуалне и медијске елите; те њихову незрелост да се баве питањима чији значај и посљедице превазилазе круг који опасује трамвајска линија бр. 2 у Београду; онда је то вијенац који је потомак смакнутог у тим велебитским јамама, донио и положио на тек ове године обновљени споменик свог деде по мајци.

Иначе сам ја човјек кога баш брига како то нешто други раде. Осим, наравно, када немам благе везе како бих сам радио. Али пошто ови типуси око Тадића заиста немају три чисте, онда им морам рећи да нема шансе да би Иво Јосиповић донио вијенац на ћирилици, па макар га полагао у сред Београда, на главу Соње Бисерко.

Са друге стране, колико год ја отворено писао и тврдио да је Додиково србовање чиста естрада без конкретности, овај пут нам је освјетлао образ и послао изасланика са вијенцем са траком исписаном српском ћирилицом. Макар то. Сад, надати се да ће идуће године Додик или Радмановић да се појаве на Јадовну.

Мјесту које је било први логор смрти у Европи. Мјесто због којег су се Срби први (и једини) у поробљеној Европи одважили да озбиљно устану против Хитлерове власти. Мјесто које је затворено од стране талијанских фашиста, како би се тај српски устанак смирио.

Мјесто које је преживјеле затворенике послало у Јасеновац, да буду његови први становници. Мјесто које смо сви тако срамотно заборавили и изневјерили наше претке и сународнике. Мјесто гдје они и данас леже на дну мора или у дубини јаме… Несахрањени и неожаљени.

Такво је то мјесто.

Сви на своја мјеста

Мене, искрено, нервирају људи који немају другог занимања, осим да буду припадници неке нације. Генерално ме нервира тај примитивни национализам. Ја знам да је, поготово у поређењу са околином, сасвим нормално волити наслијеђе своје нације. Моја је имала судбину да је у неколико наврата желе истријебити као гамад, и то само зато што су ме на свијет донијели родитељи са таквим именима и презименима. Ако су ти људи на Сланој и дубинама Јадовинских јама убијани само зато што су Срби, ја ћу онда то изнијети као разлог што желим да се изјасним као Србин.

Да им покажем да њихов болеснички план није успио, да нас још има и да имамо муда доћи на мјесто гдје су покушали да нас истријебе.

Не треба стварно бити пуно паметан, па схватити да се историја понавља онима који је нијесу научили. Ово је исто социјална фраза образовног програма на комерцијалним телевизијама. Стварно би било безвезе да нас за тридесетак година опет издигну на исту фору као 1914. Или 1941. Или 1991…

Сви, малим помаком, добром рјечју, благонаклоним погледом; можемо много урадити за спас од заборава. Прошле године сам, негдје у овом дијелу текста, питао шта нас спречава да ове године на Сланој буде од камењара смрти сазидана једна спомен-капелица? Не само да ове 2011. нијесмо сухоозидали капелицу, већ нам није ни допуштено да тамо одемо.

Судећи по томе, могло би се десити да наредне године неком буде забрањен приступ, или барем да га се онемогући да говори. Сад сам ја, дакле, много скромнији. Некако да се види са овим нашим властима, да се након обнове овог споменика код Шаранове јаме, исти опет не сруши; а да идуће године ни тамо не буде протоколом превиђено да се дође. Можда ће сљедећу комеморацију имати у Госпићу, код Теслиног непостојећег споменика.

А код нас, визионара ни од корова

Размишљао сам нешто о неком „ритуалном купању“ које би се сваке године приређивало у ували Слана, са намјером да прерасте у масовни догађај. Мислио сам да ће неки људи схватити да требамо да озбиљније посветимо пажњу историјским догађајима, који нам иду на руку за интересе са почетка текста. Типа да снимимо играни филм о пробијању Коридора 1992. зарад разбијања теорија завјере и глобалних геополитичких мудросерстава.

Да направимо пар серијала о Рату у бившој СФРЈ, па објаснимо овим људима у Српској шта се тад заправо дешавало, а не да им објашњавају из фондација које су читав рат финансирале супротну страну у сукобу.

Маса ствари би се могла урадити, те получити огромне резултате за мала улагања, што би далеко поправило пропагандно-дипломатску позицију Републике Српске. Само треба наћи некога коме је до Републике Српске стало. Немојте мислити да ја не знам како код нас има премало интелигентних, храбрих и оригиналних људи.

Свјестан сам ја тога.

П.С.
Ви до наредне године видите шта вам је Тако близу, а шта вам је Тамо далеко. У срцу, дакако.

(Фото и видео Фронтал.РС)