Талац покрета без идеје

Бранимир Кршић, један од ријетких у пјесништву Српске који је, како рече рецензент његове прве књиге "Обичне пјесме" Ранко Поповић, освојио пуну пјесничку самосвијест, у разговору за Фронтал говори о мотивима, дијалогу са Раичковићем, али више од свега о новој књизи "Говорне мане", која је у настајању. У својеврсној бесједи поводом уручивања "Чучкове књиге" за […]

субота, септембар 28, 2013 / 08:00

Бранимир Кршић, један од ријетких у пјесништву Српске који је, како рече рецензент његове прве књиге "Обичне пјесме" Ранко Поповић, освојио пуну пјесничку самосвијест, у разговору за Фронтал говори о мотивима, дијалогу са Раичковићем, али више од свега о новој књизи "Говорне мане", која је у настајању.

У својеврсној бесједи поводом уручивања "Чучкове књиге" за "Обичне пјесме" у једној си реченици сугерисао нешто што би се могло назвати аутоиронијском рефлексијом, која понекад мине и Твојим версима. Да ли је она манир или истинска потреба да се укаже да “наш случај и није најважнији”, како рече Владимир Јагличић?

Наравно да наш случај није најважнији. Али, наш случај другима није најважнији, а нама, чини се, јесте. Ипак, у томе што сам тада изговорио мислим да се више скрио манир, и то мој властити манир уперен баш против мене. Јер, ја себе никад нисам доживио на прави начин, у животу уопште (тако је и у писању). И мислим да је то нешто најтеже што ме је снашло. Ако није то, онда може бити скромност или лажна скромност, прикривен егоизам… Простор за психијатра… Ко то „Крхко“ зна шта…

У првој књизи, „Обичним пјесмама“, мотиви и форма су били разнолики. У другој књизи, „Черторезнику“, тачније у њеном најважнијем циклусу пуно поетичко повјерење поклањате – граматици. Тачније њеним готово заборављеним категоријама. Зашто?

Тај стари језик у ствари велики је и плодан архив који доказује да су наши преци умјели изразити своја осјећања на једнан високоинтелектуални начин. Чак и они који нису имали много школе. Тај облик језика има неслућене могућности које, у потпуности, није наслиједио ниједан словенски језик. То је неограничен простор који нас неусиљено тјера да прецизно размишљамо и осјећамо, да схватимо колико смо ми Словени једна цјелина, без обзира на измишљене разлике. Али ми смо тај језик не само заборавили него истиснули из свијести, а за све то окривили Вука Караџића – као да је он из свих школа избацио старословенски језик и забранио нам да учимо. И да то чини двјеста година уназад (или заувијек унапријед). Нама је тај културни слој неопходан јер заборавиљамо и писати и размишљати властитим језиком. Отуда тај мој ризик – хтио сам подсјетити на корисну прошлост. Наравно, остао сам готово несхваћен (да не кажем – смијешан). Али ризиковао сам свјесно и срећан сам због тога.

Исту књигу затвара изузетна пјесма „Наум“, посвећена преминулом оцу Ђури, са версима који говоре о избјегличком, прогнаничком проклетству. Оно је неизоставни дио Твоје приче?

Оно је неизоставни дио мога постојања. Од тога тренутка ништа није исто. Та једна „сцена“ постала је потпуна драма која је срасла са мојом сјеном и непрестано ме из тога разрушеног позоришта попут неког мога личног „Карађоза“. Не кажем да од свега тога није било и неке духовне користи јер најбоље знање стиче се на негативним примјерима. Ипак, ови су сувише болни и иритирајући, сувише истинити. „Пијем да заборавим.“

Твоја поезија је заправо дијалог – у мањем проценту са српским језиком, а у оном већем, суштинскијем, са лириком Раичковићевом. Зашто баш Високи Стеван у вијеку у којем је српски пјеснички пантеон напросто бљеснуо вансеријском снагом?

Он ми највише одговара по сензибилитету, поетском карактеру, језичкој лакоћи у високестетским достигнућима, ненаметљив је, нема свој завичај (али зато цијели свијет доживљава као завичај), умије да се поистовјети са невиним жртвама на невин начин – не бавећи се џелатима. Стеван је свакако најважнија спона савременог пјесништва јер, чини ми се, управо његово пјевање попут неке душе задржало је тежње ондашњих „традиционалиста и модерниста“ да тијело српског пјесничког језика подвоје и то – до потпуне неразумљивости. Из тога можемо закључити да је Високи Стеван најсјајнији свјетионик код нас ако се плови мастилом. Али, мислим да најважнија нит која ме с њим повезује јесте – непособност за нормалан друштвени живот.

Неизоставни дио Твоје поетике су и – посвете, оне пријатељске. Романтична заблуда или искрено вјеровање?

Искрено вјеровање у романтичне заблуде. Јер, ја волим заблуде, без њих – сасвим бих полудио. Не кајем се ни због једне посвете. Напротив. Само, вријеме брзо лети па везе између мене и „посвета“ мијењају облике. Најчешће блиједе. Али долазе нове, као што и чвршће опстају. И то је неки мој пут до интимнијег лиризма који би, опет, био разумљив ширем кругу. Један мој пријатељ каже да су то били моји неуспјешни покушаји завођења, покушаји из очаја, пошто су већином женска имена у посветама. Све у свему, ово ме је питање затекло у тренутку унутрашњег преиспитивања које има везе управо са посветама.

Рукопис који је у настајању, „Говорне мане“, поприлично је другачији од претходне три књиге. У њему пјесник Кршић напросто вришти од многих болова. Који од њих је најснажнији?

Најснажнији су болови бесциљности, немоћи, промашености, духовних недостатака. Али просто сазнање односно коначно признање самом себи да смо непрестано лагани, највише од „својих“ (и да сами себе лажемо) – поражавајуће је и понижавајуће. Отуда ријечи које су „ шикнуле из тмине“ јер ни ја „нисам певач проданих права ни ласкало отмених крава“.

У „Пјесми за 31. Рођендан“ постоји и овај стих:”Јер, ближњи сад ми није близак…” Необично, поготово за пјесника који је духом у потпуности статсао у хришћанској атмосфери?

Питање је, у ствари, шта значи термин – ближњи? („Ко је то, шта је то – кажи, кажи?“) Мени то звучи празно, нешто много слично демократији. Мислим да је то само теорија којом ми хришћани (колико јесмо хришћани, ако то јесмо) покушавамо друг(ачиј)е убиједити да смо бољи, љепши и паметнији од њих. (Као што и они такође убјеђују нас неким друкчијим гласовним и графемским саставом истог празног значења.) А хришћанска атмосфера у којој сам пјеснички стасао (и у којој даље намјеравам сазријевати) – знатно је друкчија од оне почетне. Хвала Господу Богу („За моју луку у пространом Христу“)! А кад смо ми Срби у питању, најбољи одговор овдје даје нам питање: зашто је Свети Сава умро у Бугарској?!

У истој књизи читамо и пјесму “Узнемирена радост” и у њој страшне стихове:”О ја сам пречник празнини./ (Грлим је објеручке.).” Или:”Покрету без идеје/ ја сам постао талац.” Година ти је 31, како рече. Зар није касно за оваква осјећања свијета?

Пјесма је застарјела, година ми је већ 32. Вјероватно је касно, али ја у свему касним, то ми је урођено. Мада, ови стихови заиста ме најбоље описују, не могу о себи рећи ништа јасније и прецизније. А ако нису у складу са годинама, можда је то зато што сам се тек недавно почео будити из дубоке животне коме. А то је и добро. Мада ме је страх потпуног разбуђивања.

Написане су и пјесме нерођеном сину и кћери, Вукши и Агнеш. Да ли би тих пјесама било да њих има?

Да њих има, ове пјесме вјероватно би биле молитве и бајалице (оне против урока). Овако, оне само говоре о разлозима зашто они не постоје и о страховима које би њихово постојање изазвало у овом, а вјероватно и у сваком другом, времену. И могу само констатовати да ми је жао што су пјесме њихова претходница, а не обрнуто.

Пјесма „Излазак из игре“ завршава необичним стиховима, од којих је један:”…граматика је скуп празних идеја…” Необично признање за некога ко је у граматици српског језика видио Поезију?

Ту се мисли на она сува правила. „Неуговорена“ граматика, граматика изван говора – и јесте празна. Да није тако, рјечници би били највећа књижевност. Говор је изнад граматике, и то много. Говор ствара граматику. Доказ томе јесте чињеница да можемо савршено знати граматичка правила неког страног језика, али да и даље не умијемо говорити тај језик. А старословенски језик, о чијој граматици сам писао пјесме, толико је поетичан да било какав текст писан њиме – звучи као пјесма. То свакако и не чуди јер тај језик и јесте уобличен првенствено као пјеснички језик – да би се на њега превеле свете књиге чији карактер је углавном поетски. Уз то, богатство и ширина тих старих граматичких категорија и љепота писма којим су писани ти текстови, сами по себи јесу надахнуће. Ако узмемо у обзир све ове чињенице, онда је јасно шта то у граматици јесте сасвим празно, а шта је, само по себи, пјесма.

УЗНЕМИРЕНА РАДОСТ

Ноћима изван буке
(док пуни се љетом воће)
слутим Творчеве руке –
њежније од мекоће.

Свему је оквир смијешак.
А видљив живот већ преста.
Ја сам ко дрво: пјешак
(који се не миче с мјеста)!

Ал’ нестрпљиво у круг пада
и ноћас бачена коцка.
И мене сред суштог склада
потапа туга бродска.

Пучина страшна се чини,
а алке гуше ме лучке.
О ја сам пречник празнини.
(Грлим је објеручке.)

Сва нервна покољења
унапријед сјета истишта.
Удишем хиљаду хтјења,
(а, ипак, не желим ништа).

И мада нестварно све је,
немиру стваран је жалац.
Покрету без идеје
ја сам постао талац.

ПЈЕСМА ЗА 31. РОЂЕНДАН

Питам, у ко зна које јутро,
(а пола житја можда мину!),
да л’ властиту сам стазу утро
у Оцу, Духу и у Сину?

И са зачеља, из колоне,
а гласом што је полухула –
шта хоћу ја од васионе?
Чему ли стријеме моја чула?

Шта пророкује стварност танка
што печата се на врх коже?!
(Већ стареј сам од оба Бранка,
такожде старши од Серјоже!

Ја од њих учих службу бити
и сисах из тог саћа занос.
Од свијета ту се могох скрити –
да не тргне ми душа на нос!)

Може ли, и још, струна живца
оностранога бити вјесник –
крта, ван себе тражећ кривца?
(А сам сам хтио бити пјесник!)

Кроз коб душевног уганућа
и одрођен од зидног свеца,
питам: гдје су ми – Љубав, Кућа?
И уточиште? (Моја Дјеца?)

Коме да вриснем духом низак
за годинама залуд датим?
Јер, ближњи сад ми није близак…
Коме?, сем Теби, рећи: патим!

О је ли моћно што прослових,
(а већ је краће све за пола)
да тамно јуче: (њим се ових)
засвијетли попут ореола?

Могу ли овдје, прије раке,
надати новом се Постању?
(Иако не тражим ти знаке –
шапни ми. Барем у незнању!)

Зато и молим те за сутра
(немој да мимо мене мине!).
А пут ако ме још не утра –
Ти ме усини, Очев Сине…

ИЗЛАЗАК ИЗ ИГРЕ

Повлачим причу: истине и лажи,
напуштам ријечи у језичкој лутњи,
разлог за себе тражићу у ћутњи
што опрост иште, ал’ опрост и значи.

Што икад рекох – сад више не важи.
Искоријенићу усне обичаје
брбљања јер су од памети јачи
(тај звук што штети дуже но што траје).

Сабраћу крв и уклонити талог
од слова што се у жилама слего;
сам се са собом слити у дијалог,
наћи тишину пространих алеја…

Не напустити моћ говора, него
осмијехом рећи и ћутати њиме –
граматика је скуп празних идеја…
(Памтим тек слова за властито име!)

Из рукописа књиге "Говорне мане"



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор