Најбоље би било да се све може свести на Вучића, који је, вероватно зато што је то био једини начин да оствари своју животну амбицију да влада Србијом, више пригрлио него прихватио незахвалан задатак – да обави менаџмент историјског пораза чији разгранати корени сежу дубоко у прошлост.
Треба нам нормалност у политичком животу"; "За нормалан живот. За Србију против насиља." "Да вратимо нормалност и одговорност"; "Да нормалност победи! Доста је било овог лудила!"; "За нормалност и слободу!"; "Нормалност се изгубила. Огуглали смо"; "Заслужујемо да живимо нормално. Нормалан живот у Србији је могућ. 17. децембра гласамо за то – да нормалност победи", писали су током предизборних дана оптимисти из опозиције.
Ово је први, уводни део јако дугачког текста о специфичностима модерности у Србији, односу српских елита према њима, првенствено групе активистичких прозападних историчарки, и улози коју су у негирању и негативном вредновању наше модерности одиграли руски ауторитети. Оспоравање, клеветање и порицање модерности представљало је основу из које се су се развили српски аутошовинмизам и сродна становишта.
Није све у чињеници да смо пали ниско. Када падате, не постоји права мере и нема дна. Колико год да сте доле, увек може ниже. Срећом, национални идентитет је необична биљка.
Један од првих проблема који се јављају када се суочимо са новим феноменом јесте како га именовати.
Аутоколонијализам, као одустајање од суверенитета, поносни колонијализам ума, као одустајање од мишљења које није каналисано амовима западног, колонијални менталитет, као умирујуће утапање у стадо крава и волова хипнотисаних Бриселом, хомоколонијализам, као израз неутаживе воље за моћ привилегованих квир нарциса.
Српске елите су дубоко подељене. Чини се понекад да та подела нема почетак. Њена природа се временом мењала али темељне одреднице располућености су остајале исте. Србија данас има два срца. Једно је Косово; друго је одавно пресађено у Брисел.
Смештена ван Запада, на основу чијих мора и схватања је писан канон друштвених наука, Србија је истовремено географски близу и културално далеко од његовог врела. То је заслепљујућа комбинација која омета уважавање наше различитости. Наводила је српске елите да овде виде не једну другу и другачију Европу већ патологију Европе, коју су схватали унитарно.
Не знам шта више тера наше свезубе отуђенике од Србије и њеног измученог тела. Да ли боја српске коже или место Србије на карти света? Њихова синергија, оснажена серијом историјских и географских чинилаца, од трансформативне османске окупације до чињенице да је Србија толико близу Западу да је тешко бити ближе, учинила је да наша земља често иде напред упркос својих елита а не уз помоћ њих.
Важан аспект брзог успона на трон и трајања владавине другог, трансформисаног Александра Вучића – који се политички поново родио као прави "Ђинђић" и највећи од свих српских "нај Европљана" (у западноцентричној једнини) – представља фикција о "повратку деведесетих", која га је пратила од победе Српске напредне странке на изборима 2012. године.