Једна стара изрека кеже: "Историја је учитељица живота". Имајући на уму ову изреку не могу се одупријети настојању да повучем паралелу између актуелне емигрантске кризе и Велике сеобе народа.
Путем малих екрана до нас доспјева највише информација, али чињеница је да су наши мали екрани налик прозорима које већ дуго времена нико није темељно опрао.
Други свјетски рат није само интересантан за историчаре већ и за стручњаке из области безбједности.
Рат је најтамнија страна људске цивилизације, вријеме када се у човјеку буде најстрашнији нагони за уништењем, убијањем и потчињавањем свега што је другачије.
У трећем дијелу прича о тоталитарним династијама Владимир Вучковић пише о још једном лаву – то је превод имена Асад са арапског.
"Политичка борба која се окончава побједом једног кандидата тако што овај, на примјер, добије 51% од укупног броја гласова, имаће за резултат диктаторски инструмент власти маскиран у демократско рухо, јер ће 49% бирача бити под владавином инструмента власти коју нису изабрали, него им је наметнут, и то је диктатура.": из пера пуковника Моамера Ел Гадафија.
Владимира Вучковића инспирисало је досљедно преписивање историјских модела античких тоталитарних сила у земљама нашег доба, за разлику од других које користе само софистицирани дио тоталитарне праксе. У серијалу тоталитарне династије пише управо о нама данас чудновати политичким моделима.
Суперсиле имају неколико начина да утврде, одрже и повећају своју доминацију, један од тих механизама су и специјално обучене јединице.
Ако на свијету постоји земља која би за друге, удаљене или сусједне јој земље, била непознатија, неиспитанија, више него све друге земље несхваћена и несхватљива, онда је та земља неоспорно Русија за западне своје сусједе. Никаква Кина, никакав Јапан не могу бити обавијени таквом тајном за европску радозналост као Русија, раније, сада и чак, можда, […]
Монструозна убиства која су се десила у јако кратком временском периоду запрепастила су ме као човјека, и као кримиолога.