Питам се шта сада ради тај мој јерменски познаник. Нисмо имали прилику да постанемо пријатељи – срели смо се само на једној од безброј сарајевских конференција о миру и помирењу којима су странци правдали своје буџете и предрасуде о Истоку средином двијехиљадитих.
Противрјечност је неминовни реторски манир човјека и институције који желе да њихове ријечи звуче утемељено у предању и канонима православне цркве мада су истовремено сасвим на линији (гео)политичког дјеловања Колективног запада.
Не постоји српска тржишно-пословна култура изван брендирања нечега као српског. Дакле: узалудно је и бесмислено очекивати да ће се српске фирме понашати српски, чак ни из обзирности према својим муштеријама.
Како негдје записа Иво Андрић: негде се човек мора и родити. Њему се то понекад заиста чинило, ако не као случајност, а оно бар као воља ћудљивог Демијурга, која човјека баца, мимо његове воље, укључујући га у живот већи од њега, али и живот који јесте његов, човјеков. Тако се, постмодрнистички "случајно", андрићевски "негде" или хришћански: логосно; моја мајка родила у Сребреници.
Ништа не свједочи тако трагикомично о потреби нашег друштва да се никада не отргне из илузија југословенског културног имагинаријума као непрекидно романтизовање Сарајева.
Устајеш, отвараш очи и видиш напомену у телефону. Дан је заљубљених а твоја дјевојка је од оних душа које држе то тих празника – зато си и забиљежио њен рођендан и датум првог састанка и овај празник плишаних медвједића са натписом "само ти, бебо".
Сањам те. Сањам оца и ђедове. Никада ми неће бити јасно зашто људи мисле да отац недостаје дјетету, а да одрасли људи прерасту недостајања. Како сам га надживио, сањам Риста све чешће и све више ми недостаје.
"Кад је једно друштво истоветно у неистинама, онда т значи да те неистине временом постају његове истине, јер неистине дугим трајањем постају садржаји живота оних који су у њима одгајани. У томе је смисао друштвеног и културног инжињеринга.
Када сам први пут, још са младалачком способношћу упијања сваке ријечи и идеје, читао брошуру под називом "Рат и Библија" Владике Николаја, у памѧт ми се урезао горак и тежак утисак разочарења светитељевим приказом стања нашег народа прије 1914.
Као и све у америчком православљу, нешто је у "служби" којој су присуствовали многи житељи Детроита, и нарочито четврти Сент Клер Шорс, одражавало неку унутрашњу противрјечност: бљештави неовизантијски иконостас и дворанска пространост цркве, "православни" карактер "богослужења" које се одвијало и његов амерички сентиментализам, тужна озбиљност и људи који жваћу док сједе у клупама погођени ријечима свештеника.