Суперслоба и пријатељи суда

Данас је годишњица смрти Слободана Милошевића. Један есеј поводом тога, као најава сутрашње, годишњице смрти Зорана Ђинђића.

уторак, март 11, 2014 / 11:32

Текст најаве за 13.03.2011.

Не баш веселе обљетнице смрти Милошевића и Ђинђића, заредале су се једна за другом. Ово је уредников есеј из 2001. године, када су обојица били живи, а Хаг се тек позабавио најкрупнијом рибом у акваријуму.

Текст доносимо свега издјељен поднасловима, без додатне опреме, јер и сама опширност овог текста, који се некада штампао у часописима, јасно указује на промјену коју је донијела минула деценија. Стога, надамо се да ће они читаоци које тематика и стил оваквих квазиесеја занима, узети у обзир све чињенице које долазе од десетогодишњег размака, те уживати у тексту који Фронтал.РС доноси без икаквих измјена:

Суперслоба и пријатељи суда
(суперхероји нове генерације)

Троугласто распоређени столови са умреженим екранима. За њима сједе црномантијаши са бијелим сиперцима, и црвеноцрни предсједавајући. Боје су кључ, боје су пажљиво биране чак и када је у питању кожа.

Писао: Дани(ј)ел Симић

Са пуном свијешћу да се слиједи дизајнерска нит из цјеловасионских скупштина Звјезданих ратова и других научнофантастичних остварења, судије Међународног суда су пипаво пробране као представници три расе. Слобу тако суде црни, жути, и бијели кадија; све у циљу да се и буквално покаже, како тај суд није обојен. Суди се за рат, суди се једном човјеку.

За читав низ злочина, услове у којим се мијењају увјерења, навике и жеље; за наслаге вишегодишњег прозлобљења читавог једног географског појма, у чијем је продужењу помагао сав свијет? Судити само једном смртнику, без признања да то чини побједничка страна у рату. Самим тим толико и пристрасна? Овај суд не само да тврди да је то могуће, него се куне да чак и ако се Утамничено Жртвено Прасе прогласи кривим, то неће свалити кривицу на народ којим је заповиједао.

Купон за покајника

Када су се у августу 1995. магистрални путеви претворили у једносмјерне улице ка истоку, закрчивши тракторима крајинских таблица сву стварност, имао сам жељу да му пуцам у главу. Не из неког (данас веома раширеног) лажног општечовјечанског патоса, већ као и 100% тадашњег становништва. Зато што исти није напао Хрватску, на шта га је споразум са УН обавезивао.

Ми смо га, сви скупа, оптуживали за издају! На РТС-у, нечему што многи данас зову сијачем мржње, рат није постојао (за разлику од ХРТ-а и ТВ БиХ) још од 1993. Тамо се или славио 1. мај, или је Лилић ишао у посјету некој од политички небитних држава свијета, и ширио економску и културну сарадњу под санкцијама. У Дејтонском новембру 1995. смо сви схватили зашто.

Слободан Милошевић је постао гарант мира и стабилности на Балкану, главни партнер САД на њиховом учвршћењу. То је учинило да су моје колеге са Београдског Универзитета, биле трајно неспособне да ме разумију. Мада смо заједно чучали на асвалту, гутали сузавац, и бјежали ако пендреци почну да се њишу. Једноставно смо га мрзили са различитих страна.

Пред страшном свемоћношћу људи који посједују оружје и потпуну слободу да га користе, а од којих вас не дјели ништа сем ногу лаганих, ја сам своју мржњу продубио у застрашујуће осветну настројеност немоћног. Ни сањао нијесам, да ћу данас бити један од многољудне масе његових противника, који навијају за њега.

Згасли жар

Овај чланак намјерно долази у тренутку неактуелности. Сада када су највеће медијске агенције у свијету демонтирале своје уређаје и опозвале новинаре, а у заинтересованим земљама суђење постало исто што и латиноамеричке серије. Дуго, заморно, и досадно таљигање страсти. Које гледају само залуђеници, и гдје је за остатак занимљиво само када и како ће се завршити. Ова сапуница нема чак ни ту могућност, да понуди неизвјесност конца.

Баш сада, у овом отужном тренутку замрлог жара, вријеме је да се размисли о смислу и особинама овог потхвата. Дакле (залуђеници), идемо даље.
Како ово најприје подсјећа на лошу представу, лошег позоришта, у којој су сви ликови једнако неубједљиви (било да покушавају тумачити позитивце или негативце), неодложно би било потражити литерарни предложак.

Живот и прикљученија Жртвеног Прасета

Сиже живота и рада Жртвеног Прасета, увелико подсјећају на "Процес” Франца Кафке. Обичан, полтронски обликован апаратчик, који је извршио Брутовско кумоубиство зарад Макбетовске жеље за влашћу. Но, то никако не може представљати гријех пред овим судом, и то није сличност.

Њега, као и Јозефа К., "мора да је неко оклеветао”; те се из једног врло баналног разлога нашао на оптуженичкој клупи. Праодређење његове трагичке кривице, у лошој је диоптрији система и традиције којом је завладао; а која никако није била кадра уочити, како Берлински зид више не постоји. Тако се он једно веома дуго вријеме неоригинално играо Јосипа Броза, достојанствено пријетећи својом виртуелном улогом језичка на ваги Истока и Запада. Прије него је увидио да свјетска политичка сцена, за народ као што је његов, више никако не личи на кантар, него на машину за мљевење меса. Тад је било касно.

Тако је од једног искреног љевичара, по природи послушног и некреативног, религиозним критеријумом одређено признање Хрватске и Словеније, начинило неискрени хибрид чаушескуовског квазинационалисте.

Тим потезом, баштиници оног режима који Утамничени данас непрецизно зове "Нови свјетски поредак”, заувијек су изгубили једног драгоцјеног савезника. Који би исто онако дисциплиновано као што је то чинио на својим првим партијским састанцима, гласао за бомбардовање које вам год земље драго, а која се огријешила о "принципе цивилизованог човјечанства”.

Нећемо у пензију

Умјесто тога, натјерали су га да невољно игра улогу њиховог противника. Коју није ни волио, ни желио. Никада у филмовима није навијао за Индијанце, увијек за каубоје.
Они механизми који су служили за одбрану капиталистичког поретка Запада, а заснивали су се на интелектуалној критици Црвене Опасности и непрекидном подсјећању на нацистичка звјерства; никако се нијесу мирили са помишљу да иду у пензију.

Из чисте досаде и дезорјентисаности, они су се потрудили да без битнијег разлога направе мини-гвоздену завјесу од санкција УН, и у експерименталним условима узгоје себи једног лабораторијског диктатора. Којем би, помоћу медијског генетичког инжењеринга, подарили особине и Стаљина, и Хитлера. Тек да термини стаљиниста и фашиста, заједно са њима, не оду у старо гвожђе.

Начинили су од њега умртвљени вирус за вакцину, коју систем убризгава себи с времена на вријеме; како би развио антитијела и остао у форми. Ошамућени миш, којег мачка доноси потомству да се вјежба.

Процес

Е, ту се враћамо на сличност са "Процесом” и Јозефом К. Систем који на почетку романа хапси Јозефа К. улази у човјека грубо и без куцања. Њему није стало да макар и непостојећег противника уклони, да физички или на било који други начин спријечи истог да га угрожава. Није му циљ да се претворно сложите са оним што вам се намеће као став, већ морање да се у њега искрено повјерује. Ма колико се то противило вашем бићу, и дјеловало немогуће. Самокритика.

Суђење треба да има улогу јавне каштиге, у којој ће припадници секте искалити бијес и извјетрити грижу савјести изазвану протусловљем у сопственом учењу. Нијесу се џаба учесници у јавним спаљивањима вјештица, кући враћали са осмјехом на лицу. Заједничким саучествовањем у дјелу, колективизираће се и кривица. Која ће потом и нестати, преобративши се у правду.

Стога се приликом третирања овог проблема, никако не треба служити рационалним приступом, и указивати на сваки облик одсуства правде!

То што су оптуженом искључивали микрофон када се није придржавао сценарија, и тврдио да је суд лажан и терористички; то су трице и кучине. Чињенице да је Си-Ен-Ен, преносио ријеч оптужбе у цјелости, а да је из пропагандног блока Слободана М. исјецао слике "које су сувише сурове за јавност”; или што је сутрадан, када је представа пошла наопако, пренос престао; и могло се десити да нема ни једног званичног линка на интернету, као да громогласно суђење ни не постоји; не треба схватити никако другачије, него као потврду Великог Брата да 1984. није ни у ком случају прошла. Олимпијада у Сарајеву, по свему судећи, још увијек траје.

Оставинска расправа

Предсједавајући судија Меј би са својом изјавом, да је "Милошевић вјешт манипулатор који не оставља трагове”, био изостављен и са најобичније оставинске расправе. Стога и није чудно што за већину просјечног становништва, главни тужилац слови за главну личност (не случајно, позитивном дискриминацијом увијек биран као жена).

Леденој Краљици фејслифтинга, није ни у којем случају пало на памет да се расправља о кривњи западних политичара (који више подсјећају на изложбене кучиће), што су слали касетне бомбе на туђу дјецу. Како би се, истовремено, ријешили свог дјеломично обраног уранијума и повећали производњу наоружања. Општи утисак удопуњује снобовски арогантно одбијање, да се уопште разматра било какав облик оптужбе против слоболиких потскомуниста, љубитеља приватног бизниса и злоупотребе службеног положаја, склоних геноциду; као што су Туђман или Изетбеговић (да не спомињемо Ругову, Тачија, Харадинаја и сл.). Усљед оваквих намјерних пропуста, суд се квалификовао да пређе из сфере правне, у област митске и умјетничке проблематике.

Сигурно да традиционална, вјерска и митолошка срж Срба и околних народа; јесу главни узрок протеклог сукоба. Неправда је сад опет главни разлог, што ће од једног типичног постсоцијалистичког регионалног кримоса, заинтересованог само да згрне што више новца и што дуже остане на власти, (а који би отпао сам као трула артичока, да његов народ од њега није бранио НАТО); Срби сада по инерцији, и са оправданом количином логике – направити свеца.

Свети Слоба

Потпуно је нормално било кроз историју, да побједничка страна чини са побијеђеног шта јој је год воља. Али да га још приморава да повјерује у своју кривицу, више је него морбидно. Умјесто да дотичног Слободана М. оставе да чами у ћелији истражног затвора, понижен одузетим пертлама и каишем (онако домаће), док му жена и кћер доносе понуде обијајући затворске прагове, гдје би га народ брзо демистификовао у кокошара; западни редитељи бесмисла су од истог начинили суперхероја.

Склони да га принесу као жртву окајницу за сопствене гријехе, и раскринкају га у тобожњим општечовјечанским прекршајима; они су га убацили у луксузну затворску јединицу у којој може да билдује, бира између неколико јела, користи лептоп и има двадесетчетворосатни надзор да не западне у депресију. Њега, који се за својих дванаест година једва неколико пута појавио пред сопственом нацијом, ставили су у жижу медијске пажње читавог свијета. Након своје политичке смрти, љепшу судбину није ни могао прижељкивати. И он је, овај пут, своју ролу великомученика прихватио објеручке.

Након његовог појављивања, остали процеси су изгубили смисао. Засјао је као холивудска звијезда на додјели Оскара. Није било ништа од пророчанстава његовог самоубиства, која су га представљала као неодлучну кукавицу, неспособну да се избори са стварношћу; која ће увијек попустити, само ако му се одлучније запријети. Ако ништа, суђење је открило једну другу страну његове личности.

Метаморфоза: Из Дарт Вејдера у Суперслобу

Сматрало се, због непојављивања у јавности и клонског карактера сљедбеника, да је невичан дискусији и дужим расправама. Напротив, мутави апсолутиста је заблистао у дуго очекиваном унакрсном испитивању првог свједока: нокаутом бившег партијског друга, Махмута Бакалија.

Позивањем на његово тврдолинијашење у комунистичко доба, за вријеме којег је зазивао тенкове и авионе против албанских студената, и то означавајући њихову побуну као акт тероризма и нарушавања уставног поретка; Слободан М. му је исцједио и посљедњу кап Тјенанмена из система за хлађење мотора. На тај начин се убоги Ма’мут из братствојединственог СР Косова (без Метохије), транспоновао у прокувани блок ОВК-мотора са доларским убризгавањем.

Фијаско тужилаштва није могао да се сакрије, и из сломљеног Слободана М, настао је Суперслоба. Херој свих тренутно скрајнутих персона, који са тугаљивим Јозефом К. нема више заједничко ништа, сем што у стварности (али не и званично) процесе против себе воде они сами. Слиједили су, један за другим, блиједи свједоци. Чудна листа разноликих очевидаца, али са једном заједничком цртом и поред заклетве: – нити су видјели, нити чули за ОВК (камо ли за НАТО).

Постало је нејасно, шта тужилаштво покушава да докаже? Да су се злочини над Албанцима дешавали (што нико не спори), да су их некад вршили припадници званичне војске и полиције (што се такође не крије), да је њима командовао Слободан М. (што знају и врапци на грани); или му се на терет ставља то што је имао утицаја на њих, колико и Бил Клинтон на своје пилоте? Који су спржили те исте колоне избјеглица, те исте народности, и то за вријеме тог истог рата.

Ко си, Странче?

Суперслоба се правио да то уопште не примјећује, узимајући себи улогу тужитеља, којем се понекад уживљено отме да свједока назове оптуженим. Работа тужилаштва се претворила у отаљавање посла, којем је циљ да утврди како се рат уопште десио, не бринући се ни најмање за исход пресуде.

Суперслоба је замијенио улогу Јозефа К. са равнодушним господином Мерсоом, а "Процес” "Странцем”, Албера Камија. Прилично равнодушно доживљавајући суђење, и проповједајући филозофију апсурда. Његова фризура дивљег вепра, овлаш набучена уста и смркнуте вјеђе, постала су свакодневна иконичност свих тв-екрана у Србији. Са дневним измјенама једино у погледу кравате.

Створила се атмосфера европског првенства у кошарци. Гдје, навикнути на побједе, гледатељи спокојно прождиру кокице, а изнад судбоносних догађаја који пишу историју, лебде рекламе за кафу, детерџенте и улошке.

Суперслоба је учинио да интеријер страшног суда, постане обичан као дневна соба. Он је попут Одисеја, Енеје или Дантеа, сишао жив у утробу подземног свијета мртвих, и свима се за тренутак учинила веома неслучајна та сличност. Између Хада и Хага.

Аутохтона домаћа пасмина

За разлику од Супермена и његове бесполне смјерности, Суперслоба је жив човјек. Са свим овоземаљским страстима и потребама. Њему се могло десити да добије најобичнију кијавицу, и изазове прекид суђења стољећа. Али, то је само епски тренутак туђе непажње, који главном јунаку спјева омогућава оправдање за продужетак радње.

Без бојазни да му се угрози непобједивост.

Његова посебност је управо у томе, што за разлику од Марвеловских стрип јунака, он није натприродан у некој наднаравној специјализацији. Управо је универзална дјевојка за све. Послушни бродски мали, који сам себи преводи са енглеског; у стању да изађе на крај са најбољим правницима данашњице, без и једног дана праксе. Он је отац и син, брат, муж, главнокомандујући страшним хордама зла, стрико и дека, бивши предсједник државе.

Оваквом суперхероју, пријатељи суда долазе више као правношколски апендикс, како би могао што боље наличити на Хи-мена и господаре свемира. Симпатије на његов рачун расту, особито природном наклоношћу ка слабијем, и увијек популарним ставом: "сам против свих”. Тако, да му могу позавидјети и Роки и Рамбо одједном.

Спин Сити

Изгледа да се ствар са историјским паковањем Слободана М. у целофан злочинства, отела контроли. Бар у његовој земљи. За Суперслобу никако не пријањају ликови из Нирнбершког процеса, те он, руку на срце, може по лошем бити упамћен једино колико и Ричард Никсон. Срби имају везе са Трећим рајхом тек толико, колико су (за разлику од свих у окружењу), против њега ратовали.

Заборавља се да данас Милоша Обреновића памте једино као извојевача поновне независности Србије, а да му за убиство кума Карађорђа, сви некако гледају кроз прсте. Са друге стране, многа смакнућа политичких неистомишљеника нареченог Карађорђија, данас као да и не постоје. Црни Ђорђе је сада оличење романтичног националног јунака. Војника поштењачине, којег је смакнула прорачуната рука политичара Обреновића. И један и други, нијесу пропустили да уведу себи монопол на трговину сољу. Како ће те овоземаљске трице и кучине временом ишчезнути, остаће само митска подлога, као неопходност мотивације за живот.

Скоро је сигурно да су његови непријатељи, омогућавајући му да од Слободана М. (владара који је исувише наликовао Урошу Нејаком) постане Суперслоба; обезбједили ванредну прилику за окајање гријеха пред сопственим народом. Могућност да буде запамћен барем као Гаврило Принцип, ако већ не као цар Лазар. Ношење гајбица за малине његовог сина Марка, којим се зида Бамбиленд на Бојани, радио-телевизијску станицу његове кћерке исукану из школске пернице, и фантомску партију против досаде за његову неомаоистички настројену супругу; нови ће нараштаји клинаца заборавити.

Краљевић Марко је био Бугарин или Македонац?

И није баш сјајан осјећај када дознате да је неки ваш херој из дјетињства, који је усред зиме скакао са моста у скоро залеђену ријеку (а клинци такве воле); био у ствари пропали алкохоличар којег је оставила жена, па је покушавао да тако привуче њену пажњу.

Стога они то неће хтјети да знају. Ако их странци већ буду приморавали да слушају бајке са несрећним завршетком, они ће бар избацити детаљ да је стварни Краљ Марко био заправо турски вазал, и погинуо борећи се против хришћана. Уколико се (а сигурно је да ће) оваква сенилна правда продужи, сви идиотски потези Слободана М., као што су увођење санкција Српској у току најжешћег рата; биће избрисани из свијести заједнице. Као што у Хрватској данас не уче дјецу, да су сви водећи хрватски писци, због тјешње везе са Србима, писали један период екавски; јер се данас такав потез званично сматра глупошћу.

На исти начин се сада понаша и СПС, пуштајући на митинзима четничке пјесме, носећи барјаке са крстовима и иконама, потпуно заборављајући да се у ратно вријеме са државне телевизије орило: "Тек је дванаест сати”, и они се појављивали као ватрени заштитници партизанштине и промотори космополитског братства свих народа. Супруга њиховог вође, потпуно оперисана од рата, у недељнику "Дуга” је писала како: "једва чека да њене потпетице поново зазвоне по Дубровачкој калдрми”.

Марти Мистерија, Загор, Чико, Ратко Младић, Текс Вилер, Караџић, Дилан Дог

Ја, лично, нијесам ни најмање обрадован могућношћу да полован деспот, буде уздигнут на пиједестал мартира. Али, то је кривица оних који покушавају да га осуде, како би спрали љагу и са себе. Истом техником, накалемиће на стару матрицу прогањаних хајдука који бране правду и сиротињу, ликове Караџића и Младића.

Од "чупавца”, "дивидендаша”, који је волио да коцка до касно, и имао визију да се престоница прави тамо гдје је он замислио викендицу; постаће тајанствени шумски човјек, карика која недостаје – најбољи другар Јетија и Алмаса. Тешко ће се доцније растумачити дјеци да су тај Хи-Рашо, и његови господари међеда, више водили рачуна како да финансијски обезбједе праунуке и смање утицај (за њихов укус спартанске) ВРС, макар и по цијену помјерања фронта; него што су правили планове о уједињењу васколиког Српства.

Чија је оно звијезда?

Са друге стране, митски војсковођа је радије планирао како да послије рата заузме мјесто Хи-Раше; него како да исти оконча побједоносно. Та двојица другара, која се (особито пред крваво финале рата) нијесу могла очима гледати, данас се, радосно и у дуету, цере са мајица на којим пише да су српски хероји. Благодарећи њиховом насилном протјеривању из политичког живота, подарена им је конзервисаност недодирљивих националних величина. Српском народу и његовим историчарима, одузета могућност да временом увиде и преиспитају њихове стварне особине.

Скоро да не постоји начин да неком балавцу који из пубертетског бунта исписује графит "Ђенерал Младић”, објасните како је баш тај човјек био огорчени непријатељ облика написане титуле. Да је, по партизанској традицији, бјеснио уколико би му војску неко успоредио са четницима. Тако је тек двије године по окончању рата, односно тек по његовом смјењивању, ВРС за свој званичан грб добила "кокарду”.

Поготово, када ће ускоро да уручују тајне позивнице на Хашку журку; само због одбијања да се иде у Хрватску на море. Ти клинци једноставно не могу да прихвате да можете до судњег дана снимати чудесне, и мање чудесне судбине Амелија Пуленица, јер ће Оскар увијек добити пасош за политички коректну и послушну, "Ничију земљу”. То је њима сада досадно, и ми ћемо се морати помирити са неизбјежним мијењањем значења у историјском току.

Епилог

Како смо све вријеме ходили литерарно и митолошки, од судског вијећа па надаље, ред је да тако и завршимо. Овако је Данте Алигијери видио Луцифера, у Јудеки, трећем и посљедњем појасу 9. круга пакла, гдје су злочинци против својих доброчинитеља:

О, што се очи зачудише моје,
три лица на њем смотрив из близине!
Једно је сприједа, румене је боје,

а од два друга, што изнад средине
рамена сваког с обје стране гледе,
те наврх главе сва цјелину чине,

десно је било боје жуто-блиједе,
а лијево боје оних што са Нила
стижу, гдје његве водопаде слиједе.

Не знам осталима, али мене боја лица, и њихов идентичан распоред (гледано из публике), неодољиво подсјећа на трио Робинсон-Меј-Квон.
Боје су кључ. У бојама је тајна.

Дани(ј)ел Симић, 2001. година



7 КОМЕНТАРА

  1. “Тешко ће се доцније растумачити дјеци да су тај Хи-Рашо, и његови господари међеда, више водили рачуна како да финансијски обезбједе праунуке и смање утицај (за њихов укус спартанске) ВРС, макар и по цијену помјерања фронта; него што су правили планове о уједињењу васколиког Српства.“

    Баш је тешко. Млађахни Фронталук је убијеђен да су у рату учестовали само чланови СДС-а, а да су остали само шверцовали, док су ови први држали прве црте бојишнице. Млађахни фронталук нема појма шта каже Симић када у овој једној реченици спомиње господаре међеда, помјерање фронта, обезбјеђивање праунука.

    Јест да је тешко, али Симо наставља своју мисију против искривљивања истине. Зато ми увијек к’о кец на десетку дођу Симићеви Рани радови.

Оставите одговор на Симо П. Ороз Одустани од одговора