СТРАХ ИЗЈЕДА ДУШУ (ANGST ESSEN SEELE AUF)

Неизоставно погледати, ако сте се питали гдје је био њемачки филм до Тома Тиквера. У вријеме када је њемачки језик у нашим биоскопима био само декор уз злочинце, није било ни тржишта за дојчландерске покретне слике. Слично је и у остатку свијета, зато је Фасбиндер снимао нискубуџетне социјале. Вадећи се на црни талас, као што […]

петак, април 22, 2011 / 07:17

Неизоставно погледати, ако сте се питали гдје је био њемачки филм до Тома Тиквера. У вријеме када је њемачки језик у нашим биоскопима био само декор уз злочинце, није било ни тржишта за дојчландерске покретне слике.

Слично је и у остатку свијета, зато је Фасбиндер снимао нискубуџетне социјале. Вадећи се на црни талас, као што се лоше обучени (ако су паметни) изговарју да су панкери.

Обична људска прича. Стара чистачица се заљубљује у Алија. Гастарбајтера из Марока, који ради у Минхену као аутомеханичар. Млађи је 20 година од ње, али и он њу заволи. Па се вјенчају. Па јој један од синова у невјерици и бијесу разбије телевизор, када им обзнани радосну вијест.

Тако осликава пунину депресије, коју то може оставити на припадника плебса. Поготово уз читав низ ситних подлости и лицемјерних псина, које Еми приређује њена њемачка средина. Удала се за Арапина! Мош’ си мислит’?

Брачни пар оде на одмор, бјежећи од неподношљивог живота. Парадоксално, након тога је мирније. Ема се посвећује другим проблемима. Чак и њене другарице с посла, пристају да јој дођу кући. Након изостанка повишице због Јоланде из Херцеговине, одлучили су да је она опаснија од Алија.

Таман када Еми све крене набоље, и њемачка пословна филозофија прогута њеног тамнопутог мужа – он је одбацује. Уз додатке Фасбиндерове порнографске еротике, црно Арапче вапи за националним јелом, и младом женом. Пропија се и коцка. Да би завршио у болници прогореног желуца. Тако због нервозе и носталгије, заврше сви гастарбајтери. Каже љекар.

Начињена је атмосфера, гдје се именица Хитлер може поменути неколико пута; а да нема потребе за звањем цензора. Зато је изразито похвално што, иако све воња на јефтину НВО-драму на какве смо навикли данас; изостаје њемачки покајнички полтронизам. Таман када се црнац са југа САД избори за предње мјесто у аутобусу, прича намјерава потрајати бар још толико.

Са општедруштвене равни, зарања у тепсију кус-куса. У унутрашњост појединца, који се нервира до чира на желуцу. Потврђујући да је сексуално и социјално експлицитно, много мање напорно од политички коректног простаклука. Што је најбоље сублимирано у њиховом свадбеном ручку, који се одвија у локалу Остериа Италиана. Како се тад (у тренутку снимања филма) зове омиљени Хитлеров ресторан.
У њему се једнако осјећа непријатно она, као и Арапин. Све је скупо и непознато.

(Редитељ: Рајнер Вернер Фасбиндер; Улоге: Брижит Мира, Ел Хеди бен Салем, Барбара Валентин)



Оставите одговор