Стефан Драгичевић: Живот у прошлости

У вријеме када су многе земље у нашем окружењу рат/сукобе/разарања/злочине 90-их поодавно оставиле на рад различитим институтима, невладиним организацијама, историчарима, до тада се бх јавност интензивно и готово свакодневно бави овим питањима у коме се стално поставља питање "ко, како и зашто".

Правде нигдје, а политике свуда. Но, како објаснити феномен сталног медијског надзора над крвавим ратом који је задесио БиХ у коме је изгинуло преко сто хиљада људи? Ко и зашто сматра да таквом уређивачком политиком може да профитира и да политизацијом жртве оствари одређену корист? Због чега се и 17 година послије несрећног рата јавност држи тако чврсто у канџама прошлости?

Отворите данас било које дневне новине у РС и ФБиХ и видјећете колико је тачка потенције на рату и жртвама. Ништа мање од њих не одступају ни сами магазини који излазе три пута седмично. Када је недавно Џуд Романо без икаквог аргумента обуставио истрагу у случају „Добровољачка“ у појединим штампаним медијима могли сте о томе да читате читава три листа „о узорицма“ „о посљедицама“ „о лошим/добрим момцима“…

Сличне приче су и око Сребренице, Горажда, Бихаћа… Само је питање „ко је извор“ Србин, Бошњак или Хрват. Врти се увијек једна те иста „ратна“ прича која уопште не дозвољава да људи крену у правцу помирења и на неки начин, другом животу. Људи су медијски индоктринирани разним аргументима с једне, с друге и треће стране што код њих ствара утисак „да корак у садашњост и будућност људи никада неће остварити“. Ја схватам да велика бол преовладава у души сваког човјека који је изгубио некога свог без обзира на националну и етничку припадност, али ми је несхватљиво да се на основу тога базира цијела данашња политичка дебата која се шири по најважнијим институцијама БиХ, РС, ФБиХ и на основу које пљуште индивидуално подизање оптужби за клевету и лажи.

Да се разумијемо, не оправдавам ни на који начин Суд и Тужилаштво БиХ који јесу политичке институције и чији је главни задатак да промовишу причу „о једном народу као жртви“ али онда се мора доћи до квалитативног рјешења за тај проблем. Не једни да причају једну причу, а други другу и на крају све се заврши „не причамо више до даљњег“.

Зашто да нове генерације које одрастају и крећу у живот, слушају и гледају овакве ствари? Требам ли ја, као дјечак, рођен ратне 1992. године да слушам о томе како су се донијеле поједине пресуде за злочине у „овом или оном селу, граду; како су цивиле масакрирали; сјекли им ноге, руке…“? Људи на власти не схватају да нове генерације нису оптерећене прошлошћу и да оне желе једну нормалну друштвену средину у коме ће креирати свој живот за сутра. Нису свјесни да требају да креирају један нормалан амбијент у коме ће се његовати породична и патриотска традиција сваког народа, а који није заснован на рату, крви и мржњи.

Да ли данашња политичка елита заиста сматра да пребацивајући лоптицу на друге ријешава проблем? Не, она га само продубљава. Данас је он довољно продубљен да је ова држава у правом смислу ријечи добила карцином мржње који се испољава убјеђењима људи како су у праву, на бази пренијетог знања о неком „ратном догађају“.
Жалосно је само погледати колико је самих расправа у разним емисијама било по овом питању, а да се нигдје не помене опстанак и интерес младе популације у овој и оваквој држави, развој привреде и формирање неког реципроцитета.

Уопште не треба сумњати у то да постоје људи који су плаћени да с времена на вријеме пуштају „овакве балоне“ како би испитали пулс јавности и додатно конфронтирали народе. Како су западњаци 90-их Југославији наметнули рат, тако су `95-е формирали домаћу политичку машинерију са задатком трајног потенцирања на злочинима и крвавим ратним дешавањима како би народи живјели под тензијама.

Гдје је рјешење? Донијети закон на нивоу државе у коме ће се сви активни политички актери 90-их година послати у политичку пензију и гдје би о рату могли да причају само преко новоформираних института и то у склопу њиховог члана. Такође, донијети закон о одговорности јавно изговорене ријечи сваког политичког актера у земљи, у коме би сви обратили пажњу шта и како говоре о „шкакљивим“ темама које имају предизпозицију конфронтације према једном, другом или трећем конститутивном народу.

Преко ових закона многи би се упустили у конкретније рјешавање виталних проблема ове државе, а које подразумијева систематско уништавање криминала и корупције и обезбјеђивање људима животне егзистенције кроз развој бољег привредног амбијента и структурирани облик улагања у радна мјеста. На овај начин би се избјегла сваква реторика која би жељела да на различите начине скрене са социјалних проблема.

Када би Нијемци и Французи или Французи и Енглези имали овакву спону савременог негирања злочина и стално се враћали у прошлост, пола данашње еврозоне не би ни постојала, а питање је да ли би и ЕУ била у оваквом монтерном систему у коме је сада ,или тачније, да ли би уопште и постојала. Исто важи и за НАТО. Једноставно, морамо порадити да наш менталитет „небеских народа“ кроз историју промијенимо јер садашњи токови друштва дају нове задатке и изазове са којима ћемо се суочити кад-тад.

Деведесете се не могу заборавити, али будуће генерације имају велику одговорност да то раздобље превазиђу, а да се они посвете будућности овог друштва у оној мјери које обичан грађанин од њих очекује. Од прошлости ниједна нација нити народ није живио те је с те стране неопходно да се окренемо друштвеним вриједностима које су својствене времену и простору у коме живимо.