Стефан Драгичевић: Украјина на раскршћу између Русије и ЕУ

Након што је украјинска Влада рекла "не" процесу приступања и придруживању ЕУ, услиједио је највећи притисак на државу још од Наранџасте револуције.

Пише: Стефан Драгичевић

Народ масовно излази на улице против украјинске власти и негодује због непотписивања уговора о придруживању и слободне трговине са ЕУ, а као главни кривци означени су предсједник Виктор Јанукович и премијер Микол Азаров. Порука коју маса шаље властима јесте "да они не желе поново доминацију Русије (правне наслиједнице СССР) већ европски живот налик оном на западу."

САД, тачније Бијела кућа је чак узела у разматрање да замрзне Јануковичеву имовину као и његове породице, а све на иницијативу чувеног боксера из Украјине Виталијa Кличка чија је политичка партија у опозицији и којој је циљ долазак на власт. Кличко као и његови саборци из опозиционог блока (Арсениј Јачениук и Олех Тјахнибок) добијају огроман простор у западним медијима, што ствара слику и перцепцију у свјетској јавности како је опозиција у праву. Нема дана, а да опозициона тројка не скочи и почне да оптужује предсједника Јануковича да ради по Путиновом налогу, односно како то они воле да кажу, Украјину враћају под интересну зону Русије.

Свако, па и сама ЕУ треба да схвати да је Украјина независна држава и да само она може да доноси одлуке које сматра да су у њеном интересу. Ако ЕУ сматра да је Украјини довољно 610 милиона евра помоћи како би поново могла да склапа нове аранжмане са ММФ-ом, наспрам милијарди и дијела неопорезованих производа од стране Русије – онда ту нема економског интереса, јер би то ионако урушило украјинску привреду.

С друге стране, Путин је јасан: Уласком Украјине у ЕУ ову државу би преплавили производи из западних земаља што би се драстично одразило и на руску привреду јер би угушила домаће произвођаче и повећала стопу незапослености чиме би Русија била принуђена да стави економски ембарго на увоз производа из Украјине, а што би Кијев бацило на кољена.

У томе је суштина руског захтјева и када се дугорочно сагледа, он је оправдан. Русија нема намјеру да увозом производа (легалним или нелегалним путем) гуши домаћу привреду која је једна од најјачих на свијету.

Маса, када изађе на улицу, као што се сада дешава у Украјини, подложна је разним спекулацијама, а највише томе колико је заправо дио народа организационо способан па да на улице изведе преко 300.000 људи? Колико националних застава и исто толико застава ЕУ на протестима? Како не довести у сумњу начин финансирања и разне облике манипулације народним масама како би се власт, која није по вољи међународне заједнице, скинула и поставила поданичка Влада? Државним ударом, наравно? И одједном се појави стотину неких организација, удружења, стотину неких нових политичких партија, гласних опозиционара…

Дакле, ништа није случајно, али исто тако је чињеница да је ова тренутна власт у Украјини добила легитимитет од истог тог народа који сада протестује против ње.

Сада се све креће у оном стандардном кругу: Москва оптужује Брисел за притиске које врши на Украјину, не би ли ова брже-боље потписала споразум о придруживању; Брисел оптужује Москву да на овај начин и даље жели да доминира постсовјетским простором.

Када се све ово стиша и умири (сукоб на релацији Москва – Брисел) највећа жртва биће украјински народ и Украјина као држава, јер каква год одлука да се донесе она неће бити у интересу једне или друге стране. Узимајући у обзир да је украјинска привреда зависна од страних инвестиција и да подстиче увознички капитал, неминовно је да ће доћи до пада спољнотрговинске размјене послије одлуке, да ли ове или неке друге власти, у тој земљи.

Оно што је интересантно јесте да је Сергеј Наришкин, предсједник руске Думе, прије неки дан најавио да би Украјина већ од сљедеће године могла постати чланица Евроазијске економске уније. На ову информацију из званичног Кијева није било одговора, али звучи примамљиво из простог разлога што је Русија држава са којом Украјина има највећу спољнотрговинску размјену.

Након што су Грузија и Молдавија потписале споразум о придруживању из тог источног дијела, остала је само Украјина која тај споразум није потписала. Предсједник Јанукович је имао и своје захтјеве, а који су се огледали у сљедећем: 1. успостављање поновне сарадње са ММФ-ом; 2. ревизија трговинских ограничења ЕУ за Украјину; 3. Флексибилнији приступ, односно омогућавање нормалне економске сарадње Украјине, са Русијом и Царинском унијом.

Кроз овај посљедњи захтјев јасно је испољена жеља Украјине да настави добру сарадњу са Бјелорусијом, Русијом и Казахстаном, али би и властима морала бити јасна једна ствар: ако идеш ка једном савезу, не можеш да сједиш на двије столице. Односно не можеш да очекујеш да приступањем једном савезу можеш да сачуваш бенифиције у другом јер то тако не иде. Данас у пословном свијету само интереси су важни, свјеж капитал, нема братства, љубави и саосјећања. Друго је то што за Јануковича кажу да је русофил, који је Украјину поново вратио у зону руске доминације (након побједе над Јушченком).

Такође је битно нагласити да је Украјина енергетски зависна од Русије. Дакле, од гаса и других енергената којима се снабдијева цијела Европа. Из тих повластица које се и кроз енергетску политику могу видјети (нарочито кроз диференциране цијене за Украјину када је гас у питању), јасно је да је Украјини ближа Русија од ЕУ, првенствено због економије и очувања социјалног мира у држави.

Апсолутно треба да буде јасно да се Украјина географски налази на једној врло интересантној геостратешкој позицији. Важна је и за Русију, Европу као и за већину великих сила. Она је мост између Европе и Русије, како енергетски и тржишно тако и територијално.

Украјинска модерна историја након Другог свјетског рата обиљежена је перидом у саставу највеће социјалистичке државе на свијету – Совјетског савеза – СССР. Но, и поред чињенице да је Украјина независна држава, она је итекако економски зависна од Русије јер њена економија живи од руског тржишта. На страну то што је већина западне Украјине или тамошњег етничког украјинског становништва опредијељено за ЕУ, а чак непријатељски настројено према Русији.

Остаје да се види којем ће се царству Украјина приклонити јер сама економски не може да опстане. Да ли ће побиједити политика економске оправданости на којој инсистира садашња власт на челу са Виктором Јануковичем, или ће побиједити проевропска политика бившег боксера свјетског нивоа, Виталиј Кличка? Све је у рукама украјинског народа јер народ је држава и нико га не може зауставити нити га може побиједити.