Шта је Пашић понудио Аустријанцима двије године прије рата

Био је то још један узалудни покушај да се спречи рат који је био припреман на све стране Пише: Милан Лазаревић, Праг /Балканмагазин;Стандард/ Историчар балканолог из Брна Вацлав Штјепанек (на слици доле) нашао је недавно у архиви аустријског Министарства спољних послова, докумнет с краја 1912. о досад потпуно непознатој мировној понуди Бечу тадашњег председника Владе […]

петак, јун 27, 2014 / 23:11

Био је то још један узалудни покушај да се спречи рат који је био припреман на све стране

Пише: Милан Лазаревић, Праг

/Балканмагазин;Стандард/

Историчар балканолог из Брна Вацлав Штјепанек (на слици доле) нашао је недавно у архиви аустријског Министарства спољних послова, докумнет с краја 1912. о досад потпуно непознатој мировној понуди Бечу тадашњег председника Владе Србије Николе Пашића. Аустроугарској је „национални Баја“ прагматски предлагао да се, ради потврде престижа Хабзбуршке монархије, то учини ако треба и јавно у форми молбе. Укратко, предлагао је да се направи комплетни, може се рећи, историјски споразум о свим спорним питањима и неусаглашеним интересима две државе како једна другој не би стајала на путу и како би се спречио рат, који је убрзо, већ 1914, заиста и избио и прерастао у светски сукоб, дотад најтежи у историји.

Та понуда је била тајна, и Пашић ју је послао преко Томаша Масарика (на заједничкој слици горе са Александром Првим), тада угледног чешког професора политичара и посланика у аустријском парламенту који је у децембру 1912. боравио у Београду у јеку Првог балканског рата, када се кројила нова политичка мапа Балкана. Односи између ове двојице политичара, како је изнео Штјепанек, „никад нису били врели“. Заступали су различита политичка уверења и њихова сарадња је била више ствар рационалног уважавања него узајамне наклоности.

Узгред, Штјепанек констатује да Пашић, „неспорни лидер Радикалне странке, није био велики политички мислилац, није готово ништа написао, није био ни сјајан говорник, али је зато био изузетно вешт политички преговарач, такође, интригант и калкулант“.

У Пашићевој заоставштини нема помена имена Масарика, који је, међутим, више пута наводио разговоре с овим кључним српским лидером у својим белешкама, посебно у делу Светска револуција, где наводи да је са Пашићем имао дуги и веома важан разговор крајем 1912. током посете победничкој Србији. Масарик пише да га је по том разговору Пашић сутрадан накнадно позвао и формулисао услове под којима би се Србија нагодила са Аустроугарском.

„Као доказ своје мирољубивости, исказао је спремност да дође у Беч и да се поклони Лепополду фон Берхтолду (министру спољних послова Аустроугарске; прим. МЛ; на слици сасвим доле) како би се тиме утолила бечка глад за престижом. План сам пренео Бертхолду, и то, али он те ствари није разумео и није се приволео миру“.

Масарик се потом жалио моћном министру Билинском (министар финансија, задужен и за Босну и Херцеговину), Баренрајтереру и другим министрима, они су сви били очајни, покушали су да исправе грешку Бертхолда, али им није успело.

„Инцидент с Берхтолдом вероватно је Масарика утврдио у очекивању рата, па га касније није напад на Србију ни изненадио“, оцењује Штјепанек.

Читава ствар са Масариковим посредовањем остала би даље доста нејасна да овај историчар није, како сам признаје, случајно наишао у архиви аустријског Министарства спољних послова на потписани записник разговора Берхтолда с Масариком 12. децембра 1912. У уводу се помиње да је Масарик боравио у Београду на молбу колега немачких посланика (из Чешке) јер се боље сналазио у „словенским питањима“. Са Пашићем је имао један званичан доста формалан сусрет, на коме се домаћин држао уздржано.

На дан кад је требало да се врати натраг, кратко пред полазак воза, поново је био позван код Пашића и тамо му је овај рекао да хоће да му као приватној особи повери нешто што официјелним путем не би могао послати Бечу. Пашићеве предлоге је Масарик пренео Берхтолду детаљно, а Штјепанек их је сумирао у неколико тачака.

Укратко, Србија жели да живи са Аустроугарском у миру и пријатељству, при чему жели да сачува своју економску и политичку независност. Српска држава је заинтересована за развој живе трговине с двојном монархијом и нуди повољне концесије, од године 1917. године трговински режим са уграђеном клаузулом највећих погодности, обезбедиће Аустрији предност у односу на Немачку. Србија нуди и могућност коришћења својих постојећих железничких пруга као и да се граде нове. За све то тражи, ради обезбеђивање своје економске независности, једну јадранску луку, до које би водила пруга у уском појасу који би био под српским суверенитетом. Лука би била искључиво трговинска и Краљевина Србија би се обавезала да је неће користити као ратну и неће је давати за базу других сила. У случају да Беч не изађе у сусрет овим захтевима Србије, она ће се морати много тешње повезати са другим балканским државама, а евентуално створити царинску унију с Бугарском.

Масарик је Пашићу сугерисао да ће Беч због свог престижа тешко изаћи усусрет овом захтеву Србије у замену за трговинске повољности. На то је српски премијер одговорио да је спреман да лично пође у Беч и предложи ове захтеве Министарству спољних послова Аустроугарске у форми молбе.

На крају белешке стоји да је Берхтолд „захвалио професору Масарику за његов извештај, уз напомену да, „без обзира на дилеме које би српске аспирације на јадранску обалу овде пробудиле, није могуће ову понуду г. Пашића примити, јер смо већ нека овде поменута питања договорили с другим великим силама, као и да ће се њима бавити заједничка комисија“.

Масарикове жалбе против Берхтолда нису ипак остале сасвим узалудне. Билински је забележио у својим мемоарима да се познати научник и ексцентрични посланик Масарик жалио на Бертхолда да није прихватио посету Пашића.

„Несретник Берхтолд је одбио да прими Пашића у уверењу да то Масарик форсира да би добио провизију“. То Масарик не помиње у Светској револуцији, као ни сам Берхтолд, али не заобилази ни најбољи Масариков пријатељ међу Србима професор Божидар Марковић, који цитира Бертхолда да „аустријска министарства не служе за то да сиромашни професори добију провизије“. Нарочито се на својеглавог и арогантног Бехртолда жестио Билински, који је прогласио за велику несрећу што му се овај није обратио за консултацију у овој важној ствари.

Ко зна – да јесте, можда се заиста не би ни догодио сарајевски атентат. Но о томе шта би било кад би било сада се може само нагађати и стварати хипотезе, у чему, наравно, могу учествовати и историчари.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *