Српски филм: Много вике ни око чега

Када се коначно слегне прашина (сензационалистичка штампа, контроверзни садржај, излизано питање "померања граница" филмске умјетности), "Српски филм" сценаристе Александра Радивојевића и редитеља Срђана Спасојевића остаје тек конвенционалан и болно просјечан хорор/трилер. Пише:Дејан Малчић Ипак, неколико недоумица се још увијек чине актуелним и занимљивијим од самог филма. Прво, да ли је "Српски филм" заиста један од […]

недеља, март 6, 2011 / 13:58

Када се коначно слегне прашина (сензационалистичка штампа, контроверзни садржај, излизано питање "померања граница" филмске умјетности), "Српски филм" сценаристе Александра Радивојевића и редитеља Срђана Спасојевића остаје тек конвенционалан и болно просјечан хорор/трилер.

Пише:Дејан Малчић

Ипак, неколико недоумица се још увијек чине актуелним и занимљивијим од самог филма. Прво, да ли је "Српски филм" заиста један од најшокантнијих филмова свих времена? Друго, на који начин и колико успјешно критикује друштво у коме је настао? Коначно, зашто је отежана дистрибција овог остварења тако уједначена од Лондона до Београда и гдје га уопште можете погледати?

Прича, упркос бајковитим елементима (бивши порно глумац који, иако станује у раскошној вили, нерадо прихвата "последњи посао" да би могао свом синчићу платити часове пјевања (!)) обећава солидан трилер и покрива тематски домен филмова попут "8 милиметара" или потцењене "Тезе" Алехандра Аменабара. Трик је у томе да је "Српски филм" понешто експлицитнији у приказивању сексуалних настраности свих врста.

Ипак, у поређењу са низом рецентних француских хорора, "Спрски филм" дјелује готово питомо. Радивојевићев сценарио не допушта пуноћу ликовима који остају површне карикатуре; када почну да им се дешавају лоше ствари гледалац осјећа тек благу индиферентност.

Злостављање малољетника? Има и тога, али је – звучи перверзно – једва узнемирујуће: конструкција филма већ почиње да се распада, неизражајна и/или пренаглашена глума (С. Трифуновић, који својим ридикулозним монолозима представља помпезно најављиван, а заправо непостојећи, друштвени коментар аутора) срозава филм на ниво мизантропске егзибиције, а шокови шокова ради дјелују контрапродуктивно.

"Српски филм" није ништа више него покушај српских филмаџија да "подигну љествицу" ("одвратности") и стану раме уз раме са водећим европским насловима новог вала екстремног хорора.

Али авај! За то им ипак треба више од јефтиних шокова и прозирних рекламних трикова. О томе гдје можете погледати овај андерграунд хит неком другом приликом, бар док се хипокризија кино-приказивача (овдjе и у свијету) не замијени здраворазумском критичношћу.

Најчешће упоређиван са ремек-дjелом "Мартирс" Паскала Лагијера (иначе кључним хорором прошле деценије), "Српски филм" не посједује ништа од његових карактеристика: оригиналност, интегритет, сериозност, а прије свега – јер без тога нема хорора – ликове према којима је могуће развити осјећај емпатије. Фуснота у актуелном жанровском тренду. Много вике ни око чега.



0 КОМЕНТАРА

  1. Хм, мени је Трифуновић једини реалан у том ужасу. Филм је много проблематичнији, типично београдско за све је крива ДБ. Очекивао сам маштовитији расплет у смислу „ко нам је је… матер“ али су они ликови проговорили српски. Интересантна идеја је и да су сиромашни народи највише могу добити кад су жртве, али никако да се каже (макар имплицитно) ко наручује жртвовање. Дакле, наивно, илити како мали ђокица замишља шта све могу тајне службе B-)

Оставите одговор