Српска банка: Заједничка жртва Павелића, Броза и Туђмана

Знате ли шта повезује Николу Теслу, Изетбеговиће, Иву Андрића, Ивана Мештровића?

среда, август 1, 2012 / 07:29

Основана 1895. године у Загребу, Српска банка брзо је постала једна од моћнијих финанцијских институција у јужном дијелу Аустро-Угарске Монархије, а њени дионичари су били Иво Андрић, Иван Мештровић, Никола Тесла, али породица Изетбеговић…

Пише: Паулина Арбутина

Поред централе у Загребу, имала је своје пословнице у Сплиту, Новом Саду и Будимпешти. Инвестирала је у бродоградњу, рударство, металургију, зрачни промет, хотелијерство… Имала је своје удјеле у руднику Трепча, у бродоградилишту Краљевица и била је власник хотела "Империјал" и "Лапад" у Дубровнику. Наставила се развијати и у Краљевини СХС, све до 1941. године, када наступа мрачно раздобље у којем њена судбина и имовина више нису овисиле о власницима и дионичарима, већ о друштвено-политичким и национално-идеолошким превирањима – тада је учињено све да се њена имовина отме, а сваки траг њеног постојања затре.

Свједоци злочина

Шездесет година послије, име Српске банке поново се потихо почело спомињати. У љето 2000. године у Загребу се окупило неколико преживјелих дионичара и већи број насљедника покојних дионичара, који поново регистрирају Српску банку. На њено чело стао је Михајло Шашкијевић, умировљени професор из Чикага, потомак једног од дионичара који је написао књигу "Деоничари Српске банке, жртве злочина Павелића, Броза и Туђмана", која је настала на темељу резултата вишегодишњег истраживања, сакупљања архивске грађе и потраге за насљедницима покојних дионичара.

– Ми насљедници дионичара стојимо на становишту да је на првом мјесту питање части, достојанства и угледа наших дједова који су свој животни рад уложили у напредак свог народа, а заузврат су били понижавани, опљачкани, утамничени, дивљачки убијани и клани. У Српску банку уложен је мукотрпан рад наших дједова. Тај рад прво је опљачкао у име хрватске државности Анте Павелић, а након њега у име изградње социјализма Јосип Броз. Туђман и Милошевић су нашу преосталу имовину поклањали својим сурадницима. Данашња власт покушава ту имовину продати будзашто странцима – описује пљачку Српске банке Михајло Шашкијевић.

Прво се 1941. године, на самом почетку Павелићеве ендехазије, на удару нашло само име Српске банке. Темељем законске одлуке, Павелић је наредио да све установе морају промијенити своја, за тадашњи режим непоћудна имена. Управни одбор Српске банке није имао другог избора него прихватити нови назив Трговинско индустријална банка д.д. Загреб и покушати спасити њену имовину. Међутим, усташки режим није стао само на имену банке, законом и пријетњама промијенио је власничку и управљачку структуру банке, повећао дионичку главницу уписом нових дионица, које је све купила Поштанска штедионица Независне Државе Хрватске, чиме је постала већински дионичар и власник имовине Српске банке. С новим управним одбором, у којем је од 17 чланова било само петеро дионичара, Српска банка је прешла у руке Павелићевих усташа.

– На дјелу је била отимачина имовине Српске банке. Одлуке су донесене на скупштини одржаној 31. јуна 1941. године, у вријеме када су већ почели покољи Срба. Заправо, неки дионичари Српске банке већ су били убијени и то је било познато члановима управног одбора. Пристајањем на услове усташког режима, стара управа је спасила животе неколицине Срба. Они који су остали у Загребу и управи радили су што су морали. Остали су више као свједоци злочина него чувари отете имовине – истиче Михајло Шашкијевић.

Конфискација имовине

– Непосредно послије те скупштине извршен је покољ српских сељака у глинској цркви. Непознато је колико је дионичара Српске банке том приликом заклано. У Глини и околини било је преко стотину дионичара, док је Српска банка била у уској сурадњи са Српском штедионицом у Глини. Вјечита тајна остат ће и бројка страдалих дионичара Српске банке по усташким логорима у Јадовну, а потом и у Јасеновцу – описује даље Шашкијевић повијест Српске банке.

Године 1945. новоуспостављена комунистичка власт укинула је рад Српске банке, а њену имовину 1946. запечатила конфискацијом. Већ у јесен 1945. похапшени су чланови ратног управног одбора Српске банке, односно тада Трговинско индустријалне банке и оптужени за сурадњу с непријатељем, чиме су, како се истицало у пресуди, придонијели јачању економске снаге његове војске. Током суђења, окружни народни суд у Загребу закључио је да су стари чланови управе јасно и недвосмислено, у потпуној хармонији, сурађивали с усташком управом, те да није доказано да су на сурадњу пристали под присилом, него само да спасу свој капитал. Епилог тог судског поступка су затворске и смртне казне за чланове управе и конфискација цјелокупне имовине Трговинско индустријалне банке, односно Српске банке, која бива пренесена у власништво државе. Такву одлуку суд је образложио тиме да дионичари материјално одговарају за рад и кривична дјела оних које су изабрали и којима су повјерили равнатељство банке. "Осим тога дионичари су црпили материјалну корист из инкриминираног рада чланова управног одбора, па је праведно, да из таквог рада сносе и материјалну штету", закључује на крају своје пресуде окружни суд у Загребу. Банка је званично престала радити 1948. године.

– И опет, по други пут прича о судбини Српске банке била је исписана крвавим словима. У питању није била ни освета, ни мржња, а најмање правда. Суђење је био пут да се легализира ова отимачина и пљачка. Права слика тога суђења је пресуда на двије године затвора Стевану Калемберу, који је тада био у 84. години живота. Старац који није на себи имао ни једну мрљу, који је био познат по својој пожртвовности, којему су једног сина заклали усташе и који је Загреб напустио још 1942. године. Том пресудом отета је имовина и дионичарима који су све вријеме рата живјели у САД-у, па и имовина Црквеношколске општине Српске православне цркве Светог Ђорђа у Канзас Ситију. Како је било могуће да су грађани земље која је била у рату са стварним непријатељем и који су живјели на другој страни оцеана сурађивали с непријатељем? – пита Михајло Шашкијевић.

Но, ту није био крај отимачини имовине дионичара Српске банке. Одлуком владе Народне Републике Хрватске, управљање и кориштење зградом у Јуришићевој четири добива Радио-телевизија Загреб. Такво стање трајало је све до 1991. године. Од имовине Српске банке остале су само зграде. Успоставом самосталне Хрватске отворена је могућност да се коначно правим власницима врати конфисцирана имовина. Међутим, у случају Српске банке то није учињено, већ се с неправдом отишло корак даље.

Неправдом на неправду

Двије највредније зграде биле су она главног уреда Српске банке у Јуришићевој и зграда пословнице у Сплиту, на Риви, која је под изговором да се власници не могу наћи предана сплитској опћини, која ју је издавала и станарину узимала себи. Зграда у Јуришићевој имала је другачију причу. Правно упитном одлуком на основу Закона о ХРТ-у, који је ступио на снагу прије Закона о забрани пријеноса права располагања и кориштења одређених некретнина у друштвеном власништву на друге кориснике, односно у власништво физичких и правних особа, извршена је претворба имовине ХРТ-а, па тако и зграде у Јуришићевој површине 4.917,35 четворних метара. Јануара 1995. Управни одбор Хрватске радиотелевизије, коју је тада водио директор Антун Врдољак, а уз претходно прибављено мишљење и благослов владе, доноси одлуку о продаји те зграде новооснованој Хрватској поштанској банци. Зграда у Јуришићевој продана је за 20 милијуна тадашњих њемачких марака. Након што је ХПБ тај износ исплатио, ХРТ даје банци табуларну исправу на темељу које се она у грунтовници уписује као власник.

– Зграда у Јуришићевој није била укњижена као власништво ХРТ-а него као "друштвена имовина" и ни у каквом случају није могао Врдољак ту имовину продати као своју. За то су му добро дошли Туђманови министри који су посебним декретом одобрили ту продају и коначно пресудили имовини дионичара Српске банке. Управни одбор Српске банке стоји на становишту да је правно и власнички Српска банка тамо гдје је била на дан 6. априла 1941. године. Најављена приватизација Хрватске поштанске банке већ је виђени сценариј да је неправда поново на помолу. Није први пут да српска имовина спашава нечији буџет. Поред очигледне пљачке, та имовина и данас на својим зидовима има крв закланих дионичара Српске банке – поручује Шашкијевић.

Поред удружења потомака дионичара, регистрираног у САД-у под називом Ассоциатион оф Хеирс оф тхе Схарехолдерс оф Српска Банка, за права дионичара и имовину Српске банке бори се и Удружење наследника деоничара Српска банка д.д. Загреб 1895, које је прије три мјесеца регистрирано у Новом Саду.

– Регистровани смо тек ове године, јер доношењем Закона о реституцији на територији Републике Србије тек су се сада створили повољни законски оквири. Имамо рок до априла 2014. године да прикупимо потребну документацију и да поднесемо захтев пред властима. Удружење делује по питању имовине у Србији, иако смо у статуту оставили могућност деловања на свим просторима гдје је Српска банка некада пословала – напомиње предсједник удружења Ђорђе Пивнички.

400 насљедника дионичара

– Из докумената којима располажемо знамо тачан број и имена свих деоничара из 1941. године. Дужим истраживачким радом дошло се до 400 наследника који живе широм планете. Веома нам је драго што нам је познато и десетак и данас живих деоничара. Оно што је можда и битније од самог броја наследника и чланова оба удружења, у САД-у и Србији, јесте то што до сада познати наследници поседују заједно око 40 одсто укупног броја деоница, односно полажу легитимно право у свим државама бивше Југославије на еквивалентан постотак данас постојеће имовине, као и право да сачувају остало док се други деоничари и наследници не пронађу – наводи Пивнички.

-Власници Српске банке били су деоничари, њих 6.700 који су поседовали 570.000 деоница. Нико није имао више од 12.000 деоница, док је већина имала мање од 20. Тешко је данас рећи која је вредност Српске банке у питању, али засигурно преко 200.000.000 долара, не рачунајући удео у Трепчи. По најновијим проценама, у целини вреди и преко хиљаду милијарди долара – истиче Пивнички.

Поред политичке и привредне елите Загреба тог времена, међу дионичарима били су Јован Јовановић Змај, Симо Матавуљ, Иван Мештровић, Михаило Пупин, Никола Тесла, породице Влахе Буковца, Стевана Сремца, Лазе Костића, Исидоре Секулић, Иве Андрића, Алије Изетбеговића…

Нажалост, на нашим просторима све се брзо заборавља, нарочито када то не кореспондира с тренутним интересима оних који имају моћ. Све хоћемо сада и одмах, не водећи рачуна о правди. Такођер, овдје још није саживио институт неприкосновености приватног власништва. Државе које га својим апаратом требају штитити, често га својим законима, одлукама и поступцима онемогућују. На крају можемо само питати: Докле тако?



Оставите одговор