Спасимо Жарка Марковића!

Пренијећемо једну колумну Жарка Марковића, без одобрења Иване Шимунџе. Али у крајњој српској нужди! И критички!

уторак, јун 5, 2018 / 14:14

Пише: Дани(ј)ел Симић

Немам обичај да помињем имена људи које све одреда могу назвати телефоном или срести, па им сам све ово рећи, као што и јесам, али мислим да је предмет наслова од јавног значаја и да сви требате чути овај вапај.

Фронтал.СРБ, као то што јесте, истражује пропаст идеолошке формације по имену српство, па имамо три фришка таба: Латиничење, Азбукоубиство и Пресловљено.

Наћете их све на насловној. Камо среће да смо се тога сјетили још 2009…

Жарко ради за кућу из Србије којој је употреба ћирилице, ако не немогућа, а онда непримјерена. Па и немогућа. Ипак немогућа. Ма, немогућа дефинитивно. Како се може писати селфи, а да није селфие? Сеоски је то. А ми урбани. И сајбер.

Тако би његов текст код нас требао ићи под Пресловљено, гдје трпамо оне који имају толико страних ријечи написаних у енглеском оригиналу, да се то не исплати препјевавати на српски. А објавили би их. Код нас све сами волонтери, које не плаћа Институт за српски језик.

Жарко јако ријетко и (у колумни) само на Твитер ограничено, испољава тај српско-руски синдром продаје совјетског космичког програма, за избијељене и добрано подрапане фармерке из самоуправног социјализма. На којим најчешће пише Вартекс и Тетекс. Скоро никад Беко.

Полагање на додир

Но, осим тога, Жарко се на своје Полагање, није раскрилио са Touchdown-ом, већ са Тачдауном. На неошишаној Гајевици додуше. Тако сервијански медији у спортским редакцијама, чак и кад се печате латиницом, напишу Ливерпул, Бостон Селтикс. Без дуплих О и Ц. Уби их оно „читај како је написано“.

У Загребу то не чине.

Уз то, нешто му се десило из дубине Возуће, па се потписао српским писмом руком, да иде уз банер. Као, није тастатуриста, већ жив човјек са наливпером лежи под кликом. Знате тај поступак већ.

Виђено.

Тако ми се и Трифуновић Александар прије двадесетак година изјашњавао да Буку штампа латиницом, а да се „потписује ћирилицом“. Јер он је, ето, ипак Србин. И све разумије, као неког ког су послали у ШРО. А онда се бавио артиљеријом до краја рата.

Ваљда су зато моје приповјетке (Триле је то звао есеји, не хајући нити знајући за књижевнотеоретске појмове) једине ствари које су у тој хрестоматији донираних серача икад писане азбуком.

Шта је толика мука?

Обзиром шта Жаркове јавне опсервације, ендемично нелишене српског националног интереса, значе за јавни простор Српске, заглављује га право међу највеће преступнике.

Таг Латиничење!

Ту иду најчешће државни службеници који на дмрежама (друштвене мреже) пишу латиницом, али само због свезалагавања о Чуварима Српске који са РТРС грме о заштити српства. Чувари су им шефови, па шаљу саопштења азбуком, док поједине ријечи узвишене цивилизације, оних који су нас донирали осиромашеним уранијумом 1995. из ваздухоплова, морају остати на латиници.

Велики бијели бвана мора знати да српске црнчуге умију написати штоне његовим смопи, иначе си доњи и семинара, панела, донације – њет.

А све ово радимо из крајње панике. Жара заиста прати сцену на дневном нивоу и пази шта ће рећи да траје годину. И каже то сувисло. А умије и да пише.

Обзиром да за Републику Српску, њене становнике, спорт, културу, писмо никог није брига; онда се може десити да постепено, јеловником „жабе на лешо“ јавна сцена Српске изгуби и Жарка Марковића.

Бог нас у шуму окрен’о.

Иду сад још горе „критике из панике“

Жарко у уводу на прву помиње Горана Дакића. Једног од ријетких прозаиста Српске (код нас буџетска багра пише готово искључиво стихове), а који се никад није либио да одјебе и напуши дониране плачипистичке тужибабе са агендом из тамног, ефбиховског вилајета.

Да не улазимо даље у то да и Дакић данас по дмрежама латиничи Вуку СТЈ Караџићу. Преко Андроид платформе, пишући Индеед за Заиста, као каква тинејџерка. То љубитељке српског писма доводи у очај и преиспитивање своје сексуалне оријентације.

Но, то је друга прича. А Срби по трипут.

Таквог нам издашног Дакића, ставља у контекст некаквог Коже, из пера Бориса-не-мрзим-Србе-већ-народњаке-Дежуловића. Врховног криптоусташе. Но, и за њега, порно фолк Јелене Карлеуше је нешто друго, кад је Биљана-интелектуална-пословна-пратња-Србљановић похвали. Као чланица ЛДП Чеде Јовановића, дакако.

И не само за њега. Пратите ко све уздиже Карлеушу у политичке сврхе, без обзира што се иначе на „народњаке“ гаде колико и на Републику Српску.

Шта је ту проблем? Селебрити статус Дежуловића у локалу? Изграђен у времену кад је кустурицомрзитељ Андреј Николаидис био главна звијезда Независних новина, које су га штампајући му књиге и организујући промоције, потицале да пљује Немању? Мора бити то, јер је стварно срамота рећи да ти Бука преноси колумне.

Зашто поређење са лошијим?

Проблем је што наш Жаре у сврху поређења и броја свиђева Дакића-Коже, помиње лагумџијско-бакировску младу по имену Срђан Пухало. А којег, као, ложи Наша странка. И они на њега.

Није то одвратно зато што је Дакић бољи од Коже, којим се културно несамопоуздано и себеунижујући подштакује Жарко Марковић. Срамотно је непотребна та улагивачка хиротонија у цјелини. И ми смо као друштво биједни што такве поредбене чимбенике уопште припуштамо у наш медијски простор. Они то не чине. Чине искључиво обратно.

Није ово ни зато што Срчко покушава да се федерално, НАТО донације ради, посере на једини азбучни портал источно од Уне. Јесте да се сваком старијем од осамнаест година утроба окреће кад своје бесмислене и недуховите ријечи, које за рачун својих спахија покушавају чак и да порекну непорециво о Лажима бјелотракаша, ставља под логотип Фронтала. Уредно плаћен од УГ Фронтал, Бања Лука, дизајнеру Ненаду Дошену. Таквима се не гади ни да понекад убаце азбуку, само ако господар тако нареди, да би се слуђивало оно мало српског јавног мнења.

Марко Шикуљак, уважени чинодејствујући уредник, предлаже да направимо списак и мрежу папака којима је Фронтал био прва шанса да их неко доживи озбиљно. Као Интермецо-Пухала и друге прелатине. Те пустимо то за 10годишњицу. Са све анимацијом.

Не љути Пљувалово помињање, ни зато што овај потоњи провинцијалац у фирми арбајтује за СНСД годинама, помажући за паре да се одржи на власти, истовремено пљујући ову партију и вођу јој, кроз одговорно блоговање за паре Америчке агенције за помоћ.

Шта год да плаћају, преплаћују

И СНСД, и странци.

Мука и паника је што се Мртво Пувало разумије у стваран свијет и његову политичку анализу, као Мара у тарабе.

Жарко је за њега понтифекс максимус. Архианалитичар и актуелнозналац. Упућеник. Праворјечилац.

Не само за теткицу Пух. И за Дежурлажовића.

Не само за теме у Српској. И у Србији.

Срамота је да их Жаре помиње код себе у колумни у било којем контексту.

Бољи је.

Кад њих двојица нешто причају о политичкој ситуацији у Српској, то је као да вам Јелена Карлеуша објашњава зазор вентила на мотору са унутрашњим турбофолк убризгавањем.

Политестрада.

Кога заболе за спорт? Кажу, зна Марковић нешто и о томе. И матор чо’јек, а иде на концерте Бруса Дикинсона. Нема пуно таквих.

Бронзани Мајдан

Опште стање непостојања српске културне политике, корумпираног медиокритетства локалне републичке власти, те одријешених руку и кеса страним агентима; узрокује да се и људи као Марковић (али и Дакић) петљају и запетљавају у некакове БејХа новинаре. Жењени људи, треба им пара и простора, себеунижујући се нуде хуманоидима који им нијесу ни до кољена. А момачки мрзе Српску и не крију од јавности да је желе свести на фолклорно друштво.

Ма, ако ћете право, и Чкаља и Вукелић су оно што по Ефбиху нема. И о чему тамо само сањају, а код нас купују без јасне свијести наших о превише повољној цијени. Колико је пута само Вукелић зажалио што портал није назвао Капитал, јер публика кад чује вијест на радију о новом налазу његовог гласила, никад у претраживач не укуца Цапитал.

Маркс те однио, ђе ће ти памет?

Можда они то не виде, али бољи су и новинари, и људи, и видиоци; од готово свега што се нуди са друге стране „цијеле БиХ“. Људи, њима је одличан и Пухало.

Еј! Пухало..?

Шта ће нам то, ба?

Баш зато што је конкурс за папке и ефбиховска копита стално отворен, требало би дићи панику у непостојећим круговима државних стратега Српске. Серачки говнарлук без појма о материји, награђује се богато. И европејски, и американски.

Руси још не дијеле признања и идеолошке паре у селу, али како смо кренули, ако икад потече и то ће отићи ће Предрагу Ћеранићу. Плавшићкиној вези ка ЦИА.

Најискреније, боли што награде треба да дају састранци, па макар и руски. Посранци. Што не можеш вјеровати да си нешто, док не напишеш на англосаксонском правопису цвркутаву ријеч?

Није ли вам довољно да сте добри свом народу? Свом граду и породици? Па макар и само њима?

Ко је битнији? Ко ће им жељети добра више него ви?

Фронтал је основан са вјером да има таквих. Оригиналних. Изворних, да преведемо непреводиво на селфи језик. И баш нам је тужно да ико мисли да било чије студијско путовање или знамење може од њих учинити боље новинаре. Јавне личности. Добре домаћине. Човјеке.

Да ће бити више на ползу роду своме.

Жарко то смо сви ми

Ма ко шиша Жарка Марковића и шта он мисли. Одвратимо га као друштво да користи етимолошки правопис наметан за вријеме НДХ, јер је то општи интерес. Тако се почиње. Зна се шта која Морфијусова пилула носи, а Жарко ни најмање не личи на Сајфера из Матрикса.

Мало нас је. Сваки се људ рачуна.

А они, рекосмо, имају конкурс стално отворен. Паре дијеле као у Кијеву. Нуде. Принуђавају. Маме. Меде.

Да будете на страни богатијег и јачег. Глумите дисиденте и храбро пишате по рањеном, везаном лаву. Сакривајући од себе, још храбрије, да сте мишеви који му гризу реп.

Ако ово све није довољно да одвргне Марковића да и након Добровољачке повјерује у сигуран излаз на Брчанској малти, онда читајте нека нова Полагања. На енглеском. Правите се да сви заједно нијесмо говеда којима се мимо америчког Акта о страним агентима из 1938. године, полаже силажа косовског одустајања од самих себе.

Оних, који вјерују да им треба љубав и награде непријатеља, да не би осјећали да иду у битку коју ће изгубити.

Јер, а паре се тако сабирају, биће да наме је мала светиња коју бранимо?

(У наставку поводна колумна за уважени, специјални и паралелни Мондо)

Један виц са Тњиттера

Звао ме прије три дана у кафану Горан Дакић да ми каже да је на Тњиттеру написао виц. Има он тај обичај, зовне те у кафану да ти каже да је на Тњиттеру написао виц.

Елем, срео Вукота Говедарица послије избора Огњена Тадића и како га угледа, рече му: „Јес видио, из прве!“

Није ми овдје намјера, поштовани читаоци, да копирам јединственог Бориса Дежуловића, већ је овакав, стручно речено, мамац нека врста омажа њему и његовом другу Кожи и њиховим разговорима, јер управо та врста увода згодно осликава ситуацију након што је, одлуком Главног одбора СНСД-а, комплетирана велика четворка кандидата за појединачне функције у Републици Српској.

Смишљање оваквог вица и пласман истог у јавни простор без оклијевања доказује, међутим, да амбијент у Српској четири мјесеца прије избора ни сличан није ономе крајем фебруара када је Милорад Додик дефинитивно потврдио кандидатуру за Предсједништво најављујући убједљиву побједу на свим нивоима. О промјени амбијента свједочи и чињеница да је Дакић за ову објаву на Тњиттеру прикупио 18 ретвитова и чак 115 фејвова на чему би могао да му позавиди и један Пухало.

Добро, није вријеме за спрдњу јер су ствари озбиљне.

Али, факт је да виц са почетка приче не би био измишљен да за њега не постоји бар неки ситан, бар донекле зазидан, темељ. Када је вјечито други Тадић излазио на црту Милораду Додику, није могао да побиједи чак ни у вицу. Истина, против себе је имао највећег политичког тешкаша у Српској, али по искуству и осталим дијеловима политичког бекграунда, тадашњи Тадић у односу на данашњег Говедарицу такође дође као неки тешкаш.

Ствар је, дакле, у томе да данас један солидан дио јавности мисли да Говедарица може да побиједи, што је, рецимо, јесенас било готово незамисливо и највећим оптимистима у редовима СДС-а. Ипак, једно су кафанске приче и Тњиттер, а друго инфраструктура, сви могући ресурси, укључујући и медијске, који СНСД-у у предстојећој кампањи стоје на располагању. Лажна моћ друштвених мрежа више пута доказана је на изборима у Србији. Ако не вјерујете, питајте Сашу Радуловића, друге опозиционаре и јавне личности који их подржавају.

Како ни ова кампања неће донијети ништа ново што значи да ће обје стране посезати, не за промоцијом властитих идеја и програма, него за пљувањем и омаловажавањем противника што се овдје стручно назива „изношење прљавог веша“, може се закључити да ће СНСД у борби против Говедарице имати одређених проблема јер осим магловите приче о дезертерству и камиону брашна која је, чак и на непоузданим мрежама почела да звучи изузетно дегутантно, други јак аргумент те врсте још није пласиран. То не значи да нешто неће бити извучено из ладице, али сада све слути да ће главни удари на Говедарицу бити извршавани индиректно, преко његових најближих сарадника у врху партије. То практично значи да би кандидат опозиције већу штету могао да претрпи захваљујући бекграунду и потезима ликова из властите структуре.

Драган Мектић је прво од имена које већини пада на памет, не зато што је у питању доказани криминалац, јер Мектић то није, већ зато што у јавности наступа стихијски, непромишљено, без икакве тактике, редовно дајући повод и материјал другој страни да преко њега организовано удари и на цијели СДС. Мектићево лутање од функције министра преко позиције полицајца и тужиоца, до, видјели смо данас, спортског коментатора, служи као одличан шлагворт разним извођачима радова да додатно и њега и цијелу опозицију лијепе и ваљају по блату. Лоша ствар по опозицију је што ништа не наговјештава да ће ствари да се зауставе и да ће Мектић и даље повлачити непромишљене потезе, ловећи властити маркетинг преко „Правде за Давида“ или порука типа „уништићемо Игокеу“.

Форсирање става да ће уништењем Игокее бити спашен бањалучки спорт погрешно је на исти начин као што је погрешна реакција из ФК Борац у којој су за пропаст нашег најважнијег клуба одговорне разне структуре из РС потпомогнуте онима из ФБиХ којима, опет, смета све што долази из Републике Српске.

Е у таквом приступу данас лежи највећа замка за СНСД и владајућу коалицију из простог разлога што, након догађаја у Бањалуци у посљедња два мјесеца, прича о томе да су за све што не ваља у Републици одговорне стране кухиње које спремају обојене и друге револуције, постала провидна као неглиже на каквој продавачици љубави у Амстердаму.

А што се Борца тиче, тешко да ће да га спаси и „свемогући“ Мектић, а тек то неће моћи да уради актуелна управа која се ових дана истиче бриљантним идејама попут оне да „навијачи дају по 100 марака и ријеше проблем“. Посебна је то тема, драги мој Дакићу, која заслужује још најмање један виц на Тњиттеру.



2 КОМЕНТАРА

  1. A, tko je ova trivijalna, opskurna, jedinka da ga se poredi sa ostalim velicinama navedenim u ovom jos opskurnijem tekstuljku? spasiti ili pustiti niz kanalizaciju, pitanje je sad?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *