Смрт због спорта: Трагедија из Бијељине као опомена

Жртвујући се за више циљеве, губитак живота некако се и може оправдати, али губитак живота због глупости, (који је и најчешћи узрок) никако.

петак, септембар 21, 2018 / 05:13

Пише: Томислав Гашић

Некидан је умро  тридесетогодишњи младић који је припадао једној навијачкој групи. Издахнуо је од повреда које му је у договореној тучи, у манијакалном биjeсу, нанио симпатизер/члан противничког клуба. Овакве вијести више никога не узбуђују. Смрт је одавно постала саставни дио спорта. Свакодневно  спортисти и навијачи губе животе, или остану осакаћени.

То, дакле, није нека новост. Права виjест је, ко је следећи, на кога треба "типовати", у кога треба улагати да би се добило више, много више… Смрт спортиста је вијест која траје два-три дана, смрт навијача још мање. Та убиства су симболично убијање људског. То није убиство тијела већ личности, групе којој припада и коју представља. Убица  настоји да постигне оно што је основни циљ, а то је уништење противника или конкуренције. Ради се, дакле, о инструментализованом насиљу.

У изворном смислу израз "спорт” (од 1828. године, прије тога desport, desportare) не означава такмичење у коме доминираju култ побjеде и култ рекорда, већ разбибригу, необавезно учествовање у активностима које су играње аристократског начина живота путем симболике и облика понашања који проистичу из аристократског свијета, и који су отјелотворење аристократског вриједносног система израженог у принципу "поредак и мјера” (ordre et mesure). "Спорт” је био привилегија аристократије.

Говорећи о рангирању највиших вриједности код Хелена, Шефолд наводи стару пјесму која је настала у антици: "за смртника су најважнији здравље и породица, затим долази његова физичка грађа, на трећем мјесту је богатство стечено без преваре, а на четвртом живот у коме се ужива са пријатељима.

Свакодневно смо свједоци да се спортски стадиони, улице, паркови и хале постају попришта све беспоштеднијих обрачуна између тзв."навијачких група".

Насиље, будући да потиче од "агресивне људске природе", неминовност је коју је немогуће искоријенити. Највише што се може учинити је сузбијање агресије путем институционализоване (државне) репресије, односно, стварање простора на којима ће људи, не угрожавајући поредак, регуларно "давати одушка" својим агресивним потребама.

Спорт је постао један од најважнијих "сигурносних вентила" "демократије" и као такав најмилије чедо политике. Као што је то још Кубертен говорио, спорт је најјефтинија забава за пролетерску младеж која је држи под контролом.

Спортски "спектакли" су постали својеврсна духовна дрога за младе која разара њихову личност и ствара од њих духовне инвалиде. На стадионима млади увијек изнова добијају "дозу" агресивног клубаштва, локал-патриотизма, примитизованог национализма, расизма… Потиснуте потребе и неостварене жеље, недостатак љубави и поштовања, осјећање одбачености и безвриедности испољава се у облику зависти, мржње, манијакалне агресивности… Симболи (мртвачке главе, кукасти крстови, костури…) и називи ("гробари", "зликовци", "анђели смрти", "зли момци", "терор", "хорде зла" итд.) под којима се млади окупљају нису изрази зла које је у њима, већ зла којима су изложени у свакодневном животу.

Чим окаче на себе њихове симболе, млади, који немају никакав стварни разлог да мрзе једни друге, постају најљући непријатељи.

Одговор владајућег поретка на насиље младих указује на праву природу "Западне демократије" и на узроке насилничког понашања младих. У чему се састоји тај одговор? Прије свега, у стварању посебних полицијских снага које ће бити у стању да се "ефикасно обрачунају с хулиганским бандама". Затим, у стварању "регистра сумњивих" које треба "превентивно" ухапсити, "ставити у кућни притвор" или на други начин спријечити да се појаве на утакмицама. Ту су и обавезни детаљни (и понижавајући) прегледи навијача пред капијама стадиона, специјалне полицијске камере за снимање, жицом и полицијским кордонима ограђени "депои" (читај: кавези) за противничке навијаче, чопори полицијских паса, коњи, водени топови, борна кола, специјалне "анти-терористичке" полицијске снаге и стотине агената у цивилу… Нема  шта, "демократија" је објавила рат "хулиганским хордама" заборављајући да ти млади гњевни људи нису дошли из неког другог свијета већ да су одрасли и васпитавани под патронатом истог тог поретка који се сада односи према њима као према банди зликоваца.

Умјесто да се опредијели за истинске демократске методе, које ће довести до промјене друштвеног положаја младих и отклонити узроке њиховог незадовољства, "слободни свијет" посеже за методима полицијске државе што само доприноси даљој фашизацији друштва.

Стадиони су постали ломаче на којима треба да сагори нагомилана срџба "нижих слојева", мјеста на којима се одржавају својеврсне психотерапеутске сеансе које претпостављају насиље. На њима се владајућа класа обрачунава са "масама" тако што настоји да уништи њихов "негативни" енергетски набој који би, када би се уобличио у организованој политичкој акцији, могао да се "излије" у друштвеном простору и угрози стабилност владајућег поретка.

Стадиони су за младе постали својеврсне школе варваризма. Облик стадиона, висока жичана ограда, полицијски кордони, пендреци, искежене чељусти полицијских паса, сапи и копита дресираних коња, борна кола и водени топови  – све то неодољиво подсјећа на концентрациони логор.

Најгоре је то што млади иживљавање неслободе, одбачености, обезвријеђености, очајничко настојање да се приближе владајућим вриједностима које су основ за њихово људско обезвријеђивање, доживљавају као "слободу". Стадион постаје отјелотворење њихових жеља, мјесто на коме могу да покажу да су "неко", да постоје.

Насилништво младих је искрено и наивно. Јер, они не теже доминацији и манипулацији, као перфидни облици насиља којима су свакодневно изложени, већ људској афирмацији. То није насиље које тежи да створи биједу и ништавило,већ насиље које тежи бјекству из биједе и ништавила. Застрашујући називи и симболи испод којих се млади окупљају само је очајнички покушај да докажу да постоје и да "нешто вриједе". Они вјерно илуструју сву стравичност безнађа у које су млади бачени.

Крвава драма која се, у разним облицима, свакодневно понавља на стадионима и све чешће на улицама, није израз и показатељ "варварске природе човјека", већ израз и показатељ деструктивне природе владајућег поретка. Варварско понашање младих само је одговор на све веће насиље којем су, као људи, изложени у свакодневном животу.

За Карл Дима, вјерног настављача Кубертенове мисли, "Спорт је рат!" ("Sport is Krieg!"), а Џорџ Орвел, држећи се пацифистичког становишта, супротставља се "врхунском спорту" називајући га "ратом без пуцања”.

Спортска терминологија указује на суштину: спортски сусрети у којима нема елиминисања називају се "пријатељским”, што значи да су они сусрети у којима је побједа императив – непријатељски.

Спортска такмичења су по својој природи најближа рату који се води тијелима спортиста, играчком техником, спортским реквизитима и навијачким групама. Практично, она су опонашање ратних окршаја, с тим што у савременом капитализму добијају облик спектакуларне циркуске представе. На блискост спорта и рата најбоље упућује тзв. "спортски језик" : "противник, побједа, пораз, напад, одбрана, контра-напад, јуриш, линија одбране, стратегија напада, разбити противничку одбрану, развити нападачке линије, збити одбранбене редове, нанијети противнику ударац од кога не може да се опорави, натјерати противника да се повуче на своју територију, уништити противника, сломити противнику морал, срушити га на кољена, дотући противника до краја, натјерати га да се преда, убити му вољу да се бори, припремити се за одлучујући јуриш, борити се до краја, надгласати противникове навијаче, направити већи спектакл на трибинама…" Сцене са отварања спортских представа, заставе, химне, дефиле, тактови корачнице коју по правилу изводе војни оркестри, стројеви корак – све то прије потсјећа на ратни сукоб него на игру слободних људи.

У суштини, смисао такмичарских игара није развој људског, него пражњење "негативне енергије” да би се спријечило да се она не усмјери на политичку борбу која тежи искорјењивању узрока несреће у друштву. Игра постаје стерилисање критичко-мјењалачке свијести.

Законодавство ни на који начин не настоји да спријечи монструозну злоупотребу дјеце све нижег узраста и њихово претварање у спортско робље; нема ограничења времена одвијања и интензитета тренинга; легализована је продаја играча од стране клубова; институционализована је сегрегација по полу; употреба допинга дигнута је на ниво државне политике, иза које се крију интереси мултинационалних концерна и владајућих политичких кланова; из школа је избачена "физичка култура" и уведено "физичко васпитање” у коме умјесто културне свијести и толеранције доминира тјелесна снага и дух беспоштедног ривалитета; обесправљени млади људи добијају статус "хулигана” и на тај начин друштвених отпадника; умјесто педагошких мјера за спречавање насилничког понашања младих и стварања услова за промјену њиховог све тежег друштвеног положаја, инсистира се на све бруталнијој полицијској репресији…

Присуствујемо најлицемјернијој академској заједници која не само да не ради ништа на сузбијању овог проблема, она ни не указује на овај проблем, а камоли да га рјешава.

Не може се неколико дана пред велика такмичења, пред мечеве високог ризика "дерби" говорити о овом проблему. Фундаментални рецепт рјешавања проблема насиља и многих других је перманентно на свим могућим средствима информисања  подизати свијест код обичног човјека.

Данас је човјечанство у слијепој улици и не зна како из ње изаћи. Изгубило је сав осјећај за духовне, душевне и моралне вриједности, и све то описује као економску кризу!

Сви мислимо да поједниац не може ништа да уради, а ако се појединци почну паметно понашати, они са својим поступком могу да промијену свијет. Али, прво треба да  крену од себе.

НИВО ОДГФОВОРНОСТИ СНОСЕ:

–    Институције;

–    Спортски клубови;

–    Заводи за спорт (има одговорност агенције за примјену науке и методике тренинга, анти-допинг контроле);

–    Факултет за спорт (стварање образованог кадра);

–    Школски систем (Физичка култура и школска такмичења);

–    Асоциација тренера (лиценцирање, перманентно образовање, усавршавање).



16 КОМЕНТАРА

  1. Због чега слике Вултуреса и Соколова, а убијен навијач Партизана од стране навијача Црвене Звезде ?

    Успут, навели сте као кривце све оне који НИСУ кривци у читавој причи. Не би било лоше да се информишете из прве руке, сагледате ствари из правог угла. Зашто не отворити питање кривице државе, политике и полиције ? Њихова спрега је сигурно најбитнија ставка у читавом том таласу насиља и чега све не.

    Зашто насиља на стадионима нема рецимо у једном Паризу, гдје од 10 милиона становника, засигурно има више ненормалних и поремећених умова него у једној Бијељини, Београду, Бањалуци или Новом саду ? Зашто насиља на стадионима нема у једном Бечу, гдје сигурно има будалетина барем као у једном од ова три града ?

    Одговор је једноставан – држава их не жели. Докле год трибине буду продужене руке система и владајућих гарнитура, заједно са полицијом, до тада ће на стадионима широм Балкана бити насиља.

    Отиђите мало чешће на стадионе, није тешко уочити све ово о чему причам.

    Па тек онда доносите закључке и тражите кривце.

    1. Autor je lijepo naveo da su institucije na prvom mjestu po odgovornosti.
      Pošto kod nas institucije ne funkcionišu, ovaj nivo odgovornosti ne funkcioniše. Namjerno! Da momci imaju posao, imali bi i porodice, išli bi na godišnji, na vikend, ovako nešto im nebi palo na pamet. Sistemu našem odgovaraju haos, strah, mržnja. Sjećam se slike kada se predsjednik na jednoj košarkaškoj utakmici svađa sa publikom i pruža joj srednji prst. Primjer za neugled.

      Da, o smrti sportiste se govori tri dana, o smrti navijača samo jedan dan.
      Bravo, odličan tekst. O tome treba stalno, stalno, stalno pričati.

  2. Bla Bla 21. септембра 2018. у 16:38

    “Успут, навели сте као кривце све оне који НИСУ кривци у читавој причи. Не би било лоше да се информишете из прве руке, сагледате ствари из правог угла. Зашто не отворити питање кривице државе, политике и полиције ?“

    Лојане,

    ево још једне шансе да окривите Додика као наредбодавца, а Лукача и МУП као извршиоце убиства овог навијача.

    Све сте лијепо објаснили, докази су ту.
    Још само да зузмете трг у Бијељини и Додиков пад је неминован.

  3. У Бијељини је глава пала због глупости. Изгубљени живот је колатерал „заказане туче“ двије навијачке скупине. Да буде горе није туча тинејџера него тидесетогодишњака, што ће рећи оних који би требали бити формиране личности, корисни чланови друштва.

    Сада се траже кривци, спинују углавном наручени текстови, они који су највише криви због ове трагедије (медији) сада ће упирати пртсом на разне адресе.

    Аутор у тексту је дјелимично у праву, но у већем дијелу једна наметнута мантра препуна стереотипа, зато на крају и скарадни закључци када је детектовао кривце.

    Како су примјери најбољи начин да разумијемо ствари, узећемо примјер из колијевке фудбала, Енглеске.
    Тамо смо 60их, 70их, 80их година прошлог вијека имали редовне нереде на стадионима и сукобе навијачких скупина, редовна и крвопролића, и ту је свјесно држава толерисала и помагала таквво стање управо због пражњења “негативне енергије” (аутор је ту у праву) да би се спријечило да се она не усмјери на политичку борбу, и ти су сукоби, туче, били ограничени на припаднике нижег сталежа и на радничка гета.
    Како су 80их крвопролића превршила сваку мјеру, али у тучама страдавали не само они из најнижег сталежа него и виших (то постаје и начин живота и ширило се ка боље стојећим сталежима) у Енглеској су овај проблем насиља ријешили буквално за годину дана.
    Што нам јасно говори да су могли и раније. Да су хтјели. И ријешили су га онда када је дара превршила мјеру.

    Но наметнули су ту матрицу поимања ствари многима, и данас имамо на овим просторима тај наметнути, подваљени (из западне кухиње) начин живота и систем вриједности.
    Имамо много спортова, сваки спорт оплемењује људе, но дозвољено је битисање (само ти имају простор у медијима) само оним одабраним (фудбалу, неки нови борилачки спортови и још пар) кроз које се манифестују те анахроне појаве и које прате туче и насиље. Смишљена подвала.

    Држава има кривицу јер је прихватила и фаворизује такав изопачен систем вриједности, остали које је аутор прозвао (спортски клубови, заводи за спорт, факултет за спорт, школски систем, асоциација тренера) јок, они се само боре како да преживе у овом времену беспарице.

    Највећа је кривица медија, који кроз селективне текстове фаворизују тај изопачен систем вриједности. Када се о спорту пише, предност имају одабрани спортови, српски спортисти постижу фантастичне успјехе што пролази незапажено (више простора добије нека тричарија о Роналду него што је џудиста из српског Сарајева постао првак свијета), о позитивним примјерима и лијепим догађајима (а има их барем у спорту безброј) се не пише, али велику пажњу добију ружни догађаји, насиље, туче, хаос током фудбалске утакмице, како се на некој спортској трибини дилује дрога, ту важи правило, што ружније, што гнусније, пиши више.
    И шта онда очекујете? Шта очекујете?

    Примарни кривац су медији (не спорим, иза њих стоје политичке елите јер им одговара такво поимање ствари) који су својим селективним писанијем трасирали пртину изопаченом систему вриједнсти и начину живота.

    1. Šta mediji treba da rade?
      Ukažu na bilo šta i dobiju metalnu palicu u glavu.
      Nije potrebno mnogo pamet već malo presudne političke volje.
      Nek istraži bilo ko ponašanje brčanske vlasti,ko su savjetnici,kako se dijele grantovi i kome.
      Kad im namignu ubijaće po ulicama pokuša li neko srušiti piramide zla.

    2. Који клинац се трпаш кад ниси разумио пост? И не разводњавај причу, брчанске власти, грантови, држи се теме.
      Медији морају бити дорасли својој сврси. Да информишу, не да дезинформишу и манипулишу, што рецимо раде информативни садржаји ТВ БН и портал РТВ БН.
      Они су ти који обликују умове свјетине, који промовишу (добар или рђав) систем вриједности.
      Зашто не фаворизују позитивне примјере? А у спорту их има. Не само негативне појаве.
      И то што се насиљем рјешавају ствари, највећи кривац су медији, јер они су трасирали пут таквом амбијенту, таквом поимању ствари.

      Замолио бих да, ако већ не разумијеш о чему пишем, убидуће ме заобиђи.

  4. Чуј, медији криви!?

    Не могу медији бити криви.
    Они су приватни и имају право да пишу шта хоће.

    Зар нисмо резоновали тако прије неколико дана?

    Ја сам тада написао нешто о једној приватној телевизији, навео примјере тог деструктивног дјеловања са елементима специјалног рата против институција РС и сви моји коментари тог дана су ми били избрисани.
    Разумијем ја Фронтал да не воли да се на његовим страницама објављују критике на рачун других приватних медија, али …

    Може бити медиј приватни, али не смије дезинформисати народ, ширити дефетизам, слуђивати.

    То народ препозна и онда иде ћерање у пичку материну.
    Као јуче у Бањој Луци.

    Није слобода, па и слобода медија, радити све што ти падне на памет.
    Моја слобода се завршава тамо гдј почиње неслобода другог.

  5. Мислим да сам то овдје прочитао и да се мало на то рефлектовао Кал Дрого, али питање јавног сервиса је битно, али морамо узети у обзир и следеће:

    Грађани РС од претплате коју плаћају не финансирају само РТРС, него и остала два јавна сервиса (ФТВ и РТВ БХ). Ови из телалука то намјерно прешућују и критике упућују искључиво на РТРС, никад на остале, вјероватно сматрајући да је све што се чује на тим телевизијама о РС гола истина.

    Како данас 99% грађана РС има приступ сваком од три јавна сервиса није тешко закључити да је власт у заједничким органима (опозиција у РС) миљеница у два од три јавна сервиса.

    Треба и ово узети у обзир.

    Што се тиче политике имамо примјер из САД гдје су све телавизије, а и данас су, против Трампа, па је он ипак побиједио.

    Тако мислим да се и данас у политици прецјењује утицај медија на резултат избора, а потцјењује утицај истих на културу и обликовање јавности (ријалити, шунд музика, папарацо-воајеризам синдром) гдје за посљедицу имамо вјештачки ствпорен, изопачен систем вриједности у којем су овакви догађаји посљедица тог система.

  6. Није Симо ни Трамп побиједио без медија, напротив, само је послао јасне поруке народу, тако ће се десити и овдје, неко ће послати јасне поруке народу,можда већ до краја ове кампање, већина ће схватити и онда ћемо се коначно ријешити хулигана у спорту, у политици, у образовању, у привреди, у…………………………

    Наравно, посљедично ће се држава ријешити свега онога што народ понижава, рецимо РТРС ће бити светионик образа и одгоја нације, нестаће много медија који држећи фарму и форсирајући Гару и разне Стоје, свјесно заглупљујући српски народ, са једне стране, са друге, убитачном негативном енергијом за рачун страног ментора убијајући саму помисао на демократско и цивилизовано друштво.

    Ко се у овом коментару, од политичара до медија оправдано нашао прозван, свјесно га набијем на курац, као што они свјесно јебу народ у мозак.

    Види што сам се распричао као да је неко луд

    1. Никола,

      коњу неспособни,

      јуче Додик и Лавров говоре о сеоском туризму и заинтересованости Руса за исти, а шупак Миле неће да каже Лаврову да је то твоја, а не његова идеја.

  7. @ Дрогане, јесте ли ви пас или човјек?
    Једино ако запишавате територију и режите нисам вас могао разумјети и нисам на вријеме заобишао вашу територију на фронту.
    Овако ово што сте написали мислим да је обично режимско срање.
    Власт и само власт кроз своје пипке полицију,суд и тужилаштво његује хулигане а не медији. Медији и сви остали могу само да гледају зло очима.
    Петричић, Коракс свакодневно указују одакле долази зло, разумио сам вас итекако добро.

  8. Još će se ovo pretvoriti u prepisku izmedju Sime i Apostrofa a ne u stvaran problem pogibelji mladih vozača o kojima bi obojica trebali voditi računa s obzirom da su ljudi od politike, bar sam tako stekao utisak.

    Ali kad ste već kontaminirali temu bespotrebnim glupostima, čisto da za upis kažem Simi da je stavljanje znaka jednakosti izmedju RTRS i FTV u smislu predstavljanja političkih predstavnika smatrajući ih da je to sve isto, najbolji put u stvaranje jedinstvenog servisa BH TV.

Оставите одговор