Дани(ј)ел Симић: Смрт у Венецији

Ове године је национални кључ условио да Српска опет шаље свог представника у Млетке, на двогодишњи ликовни сабор, под фирмом омрзнуте Босне и Херцеговине.

недеља, фебруар 12, 2017 / 11:34

Ово што слиједи је подсјетник и упитник, који се тиче културне политике Републике Српске, те простог разума приликом улагања новца свих грађана, при представљању умјетничким круговима у иностранству. Ово није естетска или поетичка расправа, и не скидајте то с ума!

Прво, што требамо знати у оваквом случају, јесте да истинска умјетност у Бањој Луци никога не занима у односу на партијску књижицу или спремност на исподжитну расподјелу буџета додијељеног за пројекат, са онима из власти који су га одобрили. Друго, што требамо питати, јесте чиме је одређени умјетник задужио Српску да га шаље у своје име и на њега троши свој ред и паре?

Примјера ради, вајар католичког поријекла, за којег је Антун Густав Матош рекао да је "у умјетности управо Србин", Иван Мештровић се звао, на свјетској изложби у Риму 1911. одбија да излаже у аустроугарском павиљону, те његово дјело Видовдански храм доноси награду павиљону Краљевине Србије.

Зато је након пропасти црно-жуте монархије Мештровић постао дворски кипар династије Карађорђевић, те као Хрват био аутор неких од иконичних дјела за српско колективно несвјесно: Побједник на Калемегдану, Незнани јунак на Авали, Његошев маузолеј на Ловћену, Светозар Милетић у Новом Саду, Никола Тесла, Милош Обилић, Марко Краљевић, Косовка дјевојка…

Шуп школа сопствене користи

У четвртак 10.02.2017. скупили су се многи у Музеју савремене умјетности Републике Српске, али осим Палате Малипиеро, за чији полугодишњи закуп Савјет министара харачи 180.000 КМ и која се гифовала у позадини све вријеме скупа, нико није видио ни трачак онога што се намјерава изложити за буџетске паре.

И то је одмах разлог за панику. Без претјеривања.

Не зато што су се страначки другови оглушили на позив Милорада Додика да се српски представници повуку из тзв. "заједничких органа", нити што национална установа првог реда на међународни скуп шаље нешто што се зове "Јуниврзити ов дизастр". Дакле ни близу Видовданском храму, те дакако латиницом и енглеским правописом.

Како немамо појма шта се шаље, зебњу буди досадашње дјеловање Раденка Милака.

Прије свега, оно у потпуности одговара политици Бакира Изетбеговића. Тако избор умјетника који представља државну заједницу БиХ, односно пристанак свих, такође није никакво изненађење. У условима вишедеценијске партијске власти у свим порама друштва, а на уштрб институционалног владања, СНСД није заправо имао ни да пошаље било кога бољег. Без обзира на промјену политике према БиХ и "међународној заједници". Напросто није.

Раденко се за ово спрема већ годинама, ако не и деценијама. Ово је логичан наставак издашних и дугогодишњих финансијских улагања, стицања међународних веза и попуњавања његове личне биографије, који сасвим искључују постојање културне политике која би доносила корист свим грађанима Српске. Заправо, пропагандно-идеолошки супстрат који се емитовао кроз обличје ликовних дјела, био је наглашено против интереса Српске.

Проточни бојлер за буџетске паре

Раденка сам упознао као менаџера организације Проток, која је баштинила све оне вриједности које у апликацији за донације прописују међународне организације попут Сорошевог Фонда за отворено друштво.

Радови домаћих стваралаца, тако фаворизовани, били су наглашено политички и друштвено активистични. Исходиште је почивало на англицизацији на нивоу средњошколске досјетке (Спа Порт, Континентал Брекфаст) самобусајући се у прса провокативношћу. У стварности, то је била школа рестриктивне поетике у којој није било никаквог изненађења, ни најмањег ризика или умјетничке надахњивости; те која се ослањала на окупаторски политички мејнстрим и унисоно залагала за идеологију сарајевског унитаризма.

Јако битан сегмент је било довођење што већег броја страних умјетника и посебно кустоса, те хваљење похвалама истих тих, што су наши ступидни медији преносили без и да су погледали о каквим се дјелима ради. Критике код нас нема.

Ударна дјела тог периода стваралаштва су слијепа карта БиХ (без ентитетских линија) са потписом "Умјетност БиХ је у границама БиХ". Затим тродимензионални приказ три фалуса црвене, плаве и зелене боје, такође на карти БиХ; те умјетница из Србије која је гола, а огрнута у заставу БиХ…

Све у свему, БиХ.

Ништа то не би било важно за ову причу, да по Милаковом сопственом свједочењу мени, Проток од Српске у три године за редом није добио 180.000 КМ. Као и то да је Фронтал испрва подржавао рад ове организације.

Зашто?

Раденко се у нашим тада честим сусретима жалио на културну политику, те у томе звучао врло искрено и сагласно са мном. Без обзира што би сутра у истој кафани сједио са Пером Симићем, или се умјетницима по Бијељини хвалио чланском картом СНСД ситног броја, као гарант да ће нешто што обећава бити реализовано.

Напросто у ликовној умјетности више није било никога. Неке друге огранизације као Развојни центар за културу и умјетност, и поред запажених пројеката (Комад ваздуха, Културфест 2006.) угасиле су се усљед ускраћивања обећаних средстава, чак и за изведене пројекте. Није постојао више нико, у чијем оквиру би могла настати ненационално и неполитички обојена дјела као Љубија убија. Макар као прилика оним умјетницима који не желе да се проституишу по матрици Кристијан Аманпур.

Финално, на невиђено, подржали смо најавом и посљедњи запаженији Протоков скуп у Бањој Луци, који се звао Изложености. Када сам отишао на изложбу у прехладан простор, гдје се коцкице леда у чаши нијесу топиле, трпио сам најгоре критике пријатеља и познаника. И то не без разлога.

Мачак у џаку за кеш

Још у најави, Фронталова критика се односила на програмски опредијељену употребу латинице, чак и када Република Српска финансира неки пројекат. Питао сам то Раденка, у смислу "ђе ће ти душа", а он ми је сасвим поштено рекао:

"Када РС буде тражила да буде ћирилица, онда ће бити ћирилица. Пошто нико не тражи, биће како мени одговара.".

И то је у реду. Није у реду што Српска као установа, упорно себи копа идеолошко-стваралачки гроб, и то за сопствене паре. Тада је Изложеност подразумијевала да у сред Бање Луке, кустосице из Загреба врло безобразно и размажено држе лекције о "геноциду", да се излажу дјела не само умјетнички шкартовске и унитаристичке поруке (као и до тада), већ нам се сервирало и незаобилазно увођење мотива Сребренице, те полиптих нашег овогодишњег представника у Венецији.

Уљем на платну он рециклира фотографију Рона Хавива, која приказује тренутак из 1992. године када Аркановац у Бијељини, не испуштајући цигарету из руку, замахује да ногом у главу удари заробљеника, који у цивилу лежи на плочнику.

Наравно да се није смио бавити убиством српског свата на Башчаршији, повратком усташких графита на меморијалом центру у Јасеновцу педесет година касније, масакром регуларних трупа из Хрватске у Мркоњић Граду, муџахединским одсијецањем глава на Озрену… Што су све једнако, ако не и потресније фотографије.

У том случају би то са собом носило ризик. Гњев донатора и кустоса, па можда чак и оптужбе за национализам, какве Сребренички инстант-оријентални донирани плачипизам никад не добија. Овако су Раденку отворена врата регионалних и западноевропских изложбених простора и фондова, те он престаје да се бави синдикализацијом бањолучких умјетника и посвећује се себи.

Помало за све, ништа за Српску

Знајући све ово, а, понављам, ово срећом није расправа о умјетничкој ваљаности и изворности његових дјела, оправдано се морамо запитати шта нас, за наше паре, очекује овај пут у Венецији? Из непуне три странице А4 формата, које су у четвртак подијељене, најављује се апсолутно исти модел досадашњег дјеловања.

Као прво, Раденко никад не иде сам. Нити је његово дјело нешто, што смо у историји умјетности могли чути само од њега. Екстремно му је битно да неко умије цитирати некога ко је већ познат или утицајан, па тако и он сам.

Оно што нас очекује, развијено је "полазећи од тезе њемачког филозофа Гинтера Андерса", а и сам наслов, Свеучилиште пропасти, "преузето је од Паола Вирилија". Осим тих ситних позајмица, ваљда да се питамо чему ту служи Раденко, у самој изради националног павиљона му садејствује словеначки умјетник Роман Урањек, те читава чета страних кустоса, од којих је један означен и као "аутор концепта"?

Имена су им, дакако, исписана њиховом националном графијом у оквиру азбучног текста на српском језику. Што је редовна пракса наших умјетника и теоретичара умјетности, јер ваљда ми домороци које не подржава Сорош и слична братија, нијесмо достојни да им имена читамо онако како Вук Ст. Караџић заповиједа. То не само да је међународна малограђанштина којом сам се толико пута бавио, већ и проста правописна некултура, која се огледа у томе да је на тролисници правилно написано име Кристин Масел (Christine Macel), тј. кустосице самог Бијенала.

Да на списку нема наше Сарите Вујковић, као директорице МСУРС и комесара Павиљона БиХ, човјек би рекао да је ово дјело неке виртуалне државе, као што је Лајбахова "Ној Словенише Кунст". Једини закључак који се намеће након овакве најаве, јесте да је основни Милаков концепт: "Помало за све, ништа за Српску".

Дјецо, бујрум на пишање по Косовском мистерију

Раденко Милак, којег шаљемо као најбоље што имамо, у ликовној умјетности представља оно што Александар Трифуновић и његова Бука, представљају у медијском простору. Дакле, млађим нараштајима се шаље порука да је сасвим дозвољено да већину свог досадашњег дјеловања усмјерите против Републике Српске; односно за унитарну и недјељиву и мулиетничку и мултиконфесионалну и бла, бла, бла, и мултиблабла БиХ; али да ћете у одређеном тренутку без проблема постати заслужни грађани Српске, ако промијените страну или странку. Као Веселин Гатало или Мато Ђаковић.

У случају да неким чудом овакве политике Српска најзад постане независна, тада не би изненадило ни да у првом реду званица и као уводничар на свечаној академији, буде некаква мукица као извјесни Срђан Шушница. (Вјероватно не знате ко је, али тим боље).

То би се, по еванђеоској поруци радости због проналаска "изгубљене овце", могло и схватити; да се прича о неславној прошлости таквих личности не сакрива или подсјећање на њу не гледа као малициозност. Да се од истих барем тражи јавно одрицање и покајање, или бар не повлаче етикете "издајника" за објаву чистих факата из биографије им.

Но, пошто мене нико и даље не може јавно прозвати да сам члан било које странке, те још мање да сам издајник Српске, позивам јавност да се до маја мјесеца озбиљно позабави сазнањем хоће ли Сребреница и други Си-Ен-Ен митови двадесетог вијека, бити једна од катастрофа у Павиљону?

Раденко и ја ћемо се срести, можда баш у Венецији, попити пиће, насмијати се на друштвнополитичку усамљеност и бескорисност овог текста; али ће штета за Српску остати генерацијама које долазе.

У то име, а да се и ја прогурам међу трендсетере, када се већ за ненадахнуће или неизворност користе термини попут "теорије цитатности", неоригинално позајмљујем наслов овог написа од Томаса Мана, како бих најпластичније описао шта нас дугорочно чека с оваквом културном политиком.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор