Славни и мртви

Џенис Џоплин и Џими Хендрикс показали су да бављење рок музиком није, не може и не сме да буде пука забава, и да тражи лично жртвовање. Блуз певачица Џенис Џоплин умрла је 4. октобра 1970. године. Према извештају лекара, преминула је од превелике дозе лошег хероина. Две недеље раније, под сличним околностима, у Лондону је […]

четвртак, мај 5, 2011 / 11:26

Џенис Џоплин и Џими Хендрикс показали су да бављење рок музиком није, не може и не сме да буде пука забава, и да тражи лично жртвовање.

Блуз певачица Џенис Џоплин умрла је 4. октобра 1970. године. Према извештају лекара, преминула је од превелике дозе лошег хероина. Две недеље раније, под сличним околностима, у Лондону је окончан живот гитаристе Џимија Хендрикса. Тако су се, скоро истовремено, угасиле две од најсјајнијих звезда рокенрола. Њихове каријере биле су метеорске, њихова музика испред свог времена… Пуним сјајем су засијали на музичком фестивалу у Монтереју (1967) и израсли у иконе рока.

Каријере Хендрикса и Џоплинове нису се сударале, али их је носио исти ток. Било је то доба када је рокенрол већ престао да буде пука забава и све више постајао нека врста бекства од суморне свакидашњице. Обоје су прошли кроз прилично непријатно детињство што је свакако узроковало њихову потребу да увек буду у центру пажње. Ту пажњу пронашли су, пре свега, међу љубитељима блуза, музике која је, сама по себи, саздана на причи о људској патњи.

Када је дошао у Монтереј (САД), Хендрикс је већ био звезда у Великој Британији. Тамошњој публици га је представио бивши басиста групе „Енималс” Чес Чендлер, који се као љубитељ блуза врзмао по њујоршким клубовима где је и налетео на младог и експлозивног гитаристу. У то време (пред крај 1966) британском сценом су суверено владали Битлси, Ролингстонси, Ху… али и тројица врхунских гитариста – Ерик Клептон, Џеф Бек и Џими Пејџ.

Појава Хендрикса и његов први албум „Да ли сте искусни” са групом „Икспиријенс”,издат 13. маја 1967. године, а са којег је скинут и мегахит „Хеј, Џо” , унели су праву пометњу на британску рок сцену. У Монтереју 18. јуна исте године прича се поновила – освојена је и Америка.

За разлику од Хендрикса, за Џенис Џоплин појављивање у Монтереју значило је, пре свега, „доказивање пред домаћима, код куће”, жељу да се коначно буде прихваћен. Џенис није била лепа, а у Америци то уме и те како да боли. Зато је сву своју унутрашњу енергију у комуникацији са околином усмеравала кроз музику. Класична блуз композиција „Кугла и ланац” („Бол енд чеин”) коју је извела управо у Монтереју, а што је овековечено и у филму посвећеном овом фестивалу, најбоље показује како је Џенис доживљавала и проживљавала блуз.

Међу истинске звезде рока и блуза доспела је са композицијом „Летње доба” („Самертајм”), најкарактеристичнијом аријом из опере „Порги и Бес” („Порги енд Бес”) чувеног америчког композитора Џорџа Гершвина. Иако је „Летње доба” било део репертоара сваког озбиљног џез или блуз музичара, оно што је урадила Џенис на албуму „Јевтина узбуђења” („ЧипТрилс”, 1968) било је далеко више. Била је то потпуно нова слика једног неприкосновеног џез стандарда, за који се мислило да, наравно уз прихватљиве модификације, може да се изводи само на један начин.

Оно што су урадили Џими и Џенис, објективно, нико никада више није поновио. Доказали су да бављење рок музиком није, не може и не сме да буде пука забава. Тражило се лично жртвовање, као у гладијаторској арени. Чудном игром случајности, обоје су блеснули на фестивалу у Монтереју, и обоје се угасили три године касније, практично, у истом тренутку.

Владали музиком три године

Хендрикс је рођен 27. новембра 1942, Џоплинова мање од два месеца касније, 19. јануара 1943. године. Били су два одвојена света, сем у једном – обоје су до крајности били посвећени ономе што су радили. У непуне три године, колико су владали музичким светом, као да су сажели све што су могли да пруже рокенролу и – отишли.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *