Пише: Дани(ј)ел Симић

У посљедњих десетак година, НИН-ова награда за роман године је постала нешто као: Нобелова награда за књижевност међу Србима.

Писци који су је добијали, постајали су знатно занимљивији широј јавности, и с тим, добијали инекцију финансија и славе. То је још увијек довољно да термин писац, и његови синоними, не буду и званично заведени у психолошке приручнике, као ознака за особе са поремећајем у понашању. Штетног утицаја на друштво, посебно на млађе нараштаје.

Овај пут, за најбољи роман 2000. године проглашен је Ситничарница Код срећне руке, Горана Петровића. Одлуком већине гласова награду је добио четрдесетогодишњи писац из Краљева, досада објављених два романа: Атлас описан небом (1993, 1998.) и Опсада цркве Св. Спаса (1997, 1999.); и двије прозне збирке: Савети за лакши живот (1989.) и Острво и околне приче (1996, 1999.).

Фантастични роман о читању

Оцјењивати Ситничарницу, значи оцјењивати читаву једну концепцију уређења свијета. Владајућу у уским круговима књижевног Београда, као једином и највећем тржишту белетристике на српском културном подручју. Ово дјело у њему има јасно демонстрирану вриједност, али опасност за шири слој лежи у помало претјераној херметичности и већ назирућој формулативности.

Најпростије речено, ово је фантастични роман о читању. Основни поступак при давању зачудности је измјештена обичајност, карактеристична за сва дјела чисте фантастике. Измјештену улогу има моћ самог читања. Темељ дјела је у термину потпуно читање, односно могућности да се две особе које такву вјештину посједују, уколико истовремено читају неки текст, сретну у самом штиву. Независно од мјеста боравка.

Роман је организован у осам дијелова и шездесетдевет поглавља. Дијелови се називају читањима и у свим аутор користи технику свезналог приповједача. Изузев у седмом, када један од јунака, Стеван Покимица, приповједа у првом лицу. Нумерација поглавља је извршена сљедствено, од почетка дјела, без обзира на "читања".

Потпуно читање

Радња је смјештена у Београд 20. вијека, почињући и завршавајући у његовим посљедњим годинама, те би се стога структура романа дала посматрати као прстенаста.

Сиромашни студент Адам Лозанић, запослен као лектор у тривијалном туристичком часопису, добија посао исправке књиге из 1936. Кроз његов рад се даље разоткрива судбина писца Анастаса Бранице, и других људи окупљених око његовог дјела.

Наиме, на необичан начин овладавши потпуним читањем, Браница сав урања у свијет слова, лутајући његовим пространствима. Ту се заљубљује у младу Францускињу, која није кадра да га позна у стварном свијету, и се удаје за другога. Разочаран, од писама упућених њој, он чини роман који се састоји искључиво од описа куће и природе у парку испред ње. Без икакве радње или ликова.

Моја задужбина А. Бранице, постаје литерарни љетњиковац за особе вјеште нарочитом начину читања. Несрећник је потпуно осиромашио, пишући и тискајући дјело у 500 примјерака, те неколико дана по његовом изласку скаче у Дунав, и дави се.

Петровић даје виђење судбине човјечанства, налазећи читав низ догађаја објашњених или доживљених потпуним читањем. Читање постаје ритуал око којег се врти Земља.

Сигурно да је надахнуће и комуникацију са читаоцем аутор пронашао у, за већину доживљеном, читалачком искуству. Заједничком, до крвожедности нестрпљивом читању нетом купљеног стрипа. Збијене главе са рођаком или пријатељем истих година, уз непрестану љутњу што неко чита брже или спорије. Или у оном самопитању: Да ли неко на другом крају свијета у, исто вријеме, чита неки од класика одређен нам за лектиру?

Мада се Петровић није сјетио и то убацити у мотивацију потпуног читања, врло вјешто (пошто је ријеч о зрелом и надареном приповједачу) истиче особине читања као таквог. Дајући му ново значење и улогу. Срачунато мијеша поступке и догађаје у стварном, и читалачком свијету, производећи у првих неколико прелаза изузетан ефекат. Необјашњаваним, оксиморонским реченицама као: Иако је читао у полулежећем положају, чинило му се да је већ добро подбио табане…

Када Лозанић додаје интерпункцију или исправља и брише ријечи у стварности, он у тексту ради конкретан посао: чупа биљке, паја прашину или клеше статуе. Један од успјелијих захвата је и употреба административног облика Слав. Величковић. У више наврата, за именовање болесно прорачунатог и канцеларијски затегнутог адвоката, Анастасовог очуха, да би се што текстолошкије истакла његова суха природа. То поготово иде у корак са основним надахнућем дјела. Дакле, плус.

Но, уколико и прихватимо фантастични елеменат читања за стварност која омогућује дјело, Ситничарница је ипак један неформиран, логички нестабилан свијет. У њој постоји низ противурјечности, одсуствовањем поштовања сопствених правила, која се витопере за потребе пишчевог чињења радње. Одсуство унутрашње логике самог дјела, помало тјера у параноичност, и убија течност читања.

Завршава се откривањем моћи стварања у апсолвенту Лозанићу, који дописује своје и име дјевојке му у књигу, одлазећи заувјек у литературу; иза линије хоризонта. И ово је оно што је у овом дјелу добро.

А има и лошег…

Добре особине и квалитетна замисао овог дјела, грубо су нагњечени особинама, које су дио фолклора београдског круга. Овдје непрецизно именоване поетике.

Сви ти писци су фетишистички наклоњени повезима од сафијана, пиџамама од зенане, гриндерцајт креветима, перголама са касним ружама и провинцијским алтдојч тоалетним столићима… Артефактима виртуалног племства леукемичне крви, који међу Србима не обитавају више од пола вијека.

Можда баш због нагле, а 1948. рикошетиране измјене друштвеног поретка, писци тврдог, и нешто мекшег комунизма из Београда, сладострасно су писали о посрнулим племићима и буржујима. Њиховом намјештају, посуђу, прибору и књигама.

Свака ствар мора имати додатни опис густине материје. Кошуља мора знати да је фланелска, сервис да је кобалтни, иначе не би могли бити свјесни своје феудалне тежине. Ту је Горан Петровић досадни одјек Медаковићевих, Селенићевих, Кишових и Павићевих; извјештачених и нападних наклоности ка прашњавом покућству.

Књига се труди да одише мирисом ижутјеле хартије, и привлачи (не одбија!) гнијездима књишких мољаца и ваши; осућених да им одјевни инвентар буду цвикери, лулица и наклобучен шешир. Познатих и као превазиђени писци.

Незаобилазно укошена, стоји пишчева жеља да начини романсирану историјографију Београда, трпајући податке таквим обимом и учесталошћу, као да му је жао одрећи се било чега што је скупљао за грађу. На махове дјелује, као да читате каталог у антикварници или одломак из историјског семинара.

Круг двојке

Можда и није вриједно спомињати да, судећи по писцима овог типа, Срби немају ниједан град до Београда. Радња већине романа се смјешта у престоницу, тако да су Славија или Теразије постале пребукиране књижевним јунацима. Негодујући се сударају и покушавају одрадити своју причу.

Ти ликови су у Ситничарници мотивисани су скоро искључиво љубављу, претежно несрећном, једва чекајући да им се деси нешто лоше, па да се одају меланхолији која је битнија од живота. Петровић обилато користи и излете у стране језике, призивајући алхемију новцем овјенчаних култура са Запада. Симптоматично, латински, енглески и француски биљежи њиховом изворном графијом; док је, примјерице за руски, довољна и српска ћирилица. Он, такође, мора у радњу увести припаднике других нација, како би својој дао бар зрнце битности, или је ошинуо реским поређењем. Што је све већ толико досадно, да није вриједно наставка обраде. Из једног врло конкретног разлога.

Најнеувјерљивији од свега је његов опис садашњице, у којем се одиграва већи дио романа. Не упиње се да објасни марку и материјал одјевних предмета данашњице, као што то здушно чини са прошлошћу. Апсолвент Филолошког факултета, Лозанић, потпуно је идеализована слика. Просјечан студент Филолошког, у протеклим годинама је понајвише учествовао на демонстрацијама за рушење режима. Због силних безусловних уписа, најчешће нема појма о српском језику; али уколико није лијечио хендикеп надареноси за књижевнојезичка питања, он убјеђује своје национално инфантилне професоре у чињеницу да Хрвати причају српским језиком. Замара се и питањима да Матица српска никада неће издати преостале томове рјечника (макар био и српскохрватски) и да Лозанић лекторише по само једном, од неколико српских правописа.

Читају ли западни Срби?

Одсуство осјећаја за данашњицу се протеже и на западне Србе, који, што се Србије тиче, и у литерарном свијету могу бити само избјеглице. За разлику од писаца других народа, овима су протекли ратови изван Србије само ритам секција, која у далеким одјецима чини подлогу за егзотичнију радњу у Београду. Ако се некад преведе, па је неки странац и купи…

Читање у дјелу врши функцију дроге, опијата који људе одводи из несношљиве стварности. При том, Петровић заборавља да уништењем средњег сталежа, људи данас прибјегавају више стварним дрогама. Уколико им умјетничко дјело послужи за наведену сврху, оно је најприје: тв-серија, вокално-инструментална композиција и филм; а међу врстом људи налик његовом Лозанићу, видеоигре на умреженим рачунарима.

Читање је данас ствар само људи професионално опредјељених, интелектуално жедних, и крезубих баба које не сурфују по интернету.

И поред занимљиве идеје, ову књигу би могли поздравити само као најприкладнији споменик протеклом вијеку књижевности у Београду. Као гранични камен, за развој новог књижевног погледа. У сваком случају, након Арсенијевића и Еренрајх-Остојића, ово је ипак, на неки начин, повратак вјере у критички апарат жирија НИН-ове награде.

Енциклопедијски аутистичну дубину ове фикције, требало би схватити као покушај Горана Петровића, да попут свог јунака Анастаса Бранице, начини нестварни, идеални свијет, као свој графемски азил да у њему обитава.

То што се неки од нас у њему не осјећају домаће, то је наш проблем.

(мај 2001.)