Синиша Давидовић: Први пут са Дулетом на Вечерње

"Да те мрзе а да ти се диве" – смислио је Душко Трифуновић, отпјевао Бебек, а примијенио ја.

И то на Радоја Домановића,човјека којег мрзим а истовремено му се дивим…

Мислим, мрзим га зато што је ама баш све што бих и ја волио написати, он написао још прије стотину и кусур година, а да се ама баш ништа од тада није промијенило у нарави и прикљученијима српским, не остављајући мени ни зеру ичега што он већ није искарикирао …

Јербо и дан-данас имамо и Вођу и Дангу и Мртво море, и безброј обичних српских волова који на истовјетан начин размишљају о Модерном устанку…

А дивим му се због маестралног алибија за своја дјела: чуј, као легао он и уснио чудан сан…

И зато га опет мрзим што ћу сад морати да га баш биједно копирам…да кажем како сам и ја прије неку вече уснио неки чудевит сан.

А у том сну се нашли ја и грешни Дуле Вукотић у „Пулсу“ код легендарне Сузе, у својству нак`их опозиционара…

Мислим, сада вам је свима јасно да то може бити само сан, јер се на том култном мјесту могу да задесе само пробрани, то јест у парламенте изабрани, те да се и ту ротирају њихова гостовања.

Додуше, само једни у задње вријеме не, а знамо и зашто не…

Но, да сад не компликујем: ту се задесисмо нас двојица, и ми ту све као нешто ово, као нешто оно, трте-мрте, `вако -`нако, пуц-пуц, ожежи-ожежи, а све против `ваке власти, која, ето, свима не ваља ни у библиотеци а камо ли у кафани, и како би то, је ли, очигледно ваљало и промијенити…и тако даље и томе слично…

А Суза нас само `нако гледа, трепће и игра ножицом, све док нас у згодном тренутку, већ сустале од критике, не сачека са својим легендарним : „А шта то ВИ нудите? Због чега би се то требало гласати за вас ?“…Наравно, пропраћеног својим, још легендарнијим осмијехом задовољства што нас, тако алаве власти, ували у небрано грожђе.

И збиља, питање изгледа сасвим логично у датим нам околностима:

Јер, шта год и како год ти нешто заговарао, овом народу прво мораш и нешто понудити да би те саслушао…у распону од упаљача и пенкала до чорбе и прасетине.

Јер није довољно само `нако, без везе, желити да се ово садашње промијени, мора се прво понудити…мислим, нешто `вако, нешто `нако, нешто ганц ново, нешто слатко са укусом шипка, нешто феноменаааално, неко чудо до сада невиђено, али које се може изложити или, још боље, ако се истога може и „заложити“ сад и одмах…

А ако ништа опипљиво осим пуке жеље за увођењем неког основног реда не нудиш, онда који ћеш клинац ту уопште…или што би се парафразирало: ако ниси филозоф – марш из моје куће…

И како то сада испада, од садашње власти не треба тражити ништа ново…њих, као бива, знамо и од њих се ничему новоме и не надамо. Више се треба бојати свакога ко би на њихово мјесто засјео, ако при томе ништа не нуди.

И зато испада сасвим нормалним да власт ништа не треба ни да нуди…

Напротив, потпуно реалним испада принцип Рајка Васића према којем искључиво опозиција треба да нуди рјешења, која ће власт реализовати ако јој се буде дало.

И зато хтједох, опет у Домановићевом фазону, изјавити да сваком Србину обећавамо плату од пет хиљада мјесечно, пензију послије пет година примања плате, кишу обавезати да пада на вријеме, стоку приморати да напредује…али ми не даде Дуле: рече да је могуће да је то неко и читао, па би ми могли испасти једини који су до сада прочитани.

И онда се, срећом, пробудих , укључих РТРС и тако се вратих у стварност.

П.С.
Дуле, не се љутити што баш тебе укључих у сан. Ем се знамо, ем ми некако било сигурније да тамо не будем сам, а и згодније је, брате, због српске традиције… да сутра, у случају потребе, све свалим на тебе. Осим ако нешто не понудиш,наравно.