Синдикат незапослених

Напустили смо социјализам и планску привреду, кажу. Данас владају закони слободног тржишта, рекоше. Да ли је заиста тако? Пише: Милко Грмуша Постоји ли данас у Републици Српској тржиште робе, услуга, капитала и(ли) радне снаге, за које можемо рећи да је слободно? Привреда је, заправо, врло једноставна. Базирана је на људским потребама/жељама и знањима/вјештинама. Ја требам/желим […]

субота, мај 8, 2010 / 13:53

Напустили смо социјализам и планску привреду, кажу. Данас владају закони слободног тржишта, рекоше. Да ли је заиста тако?

Пише: Милко Грмуша

Постоји ли данас у Републици Српској тржиште робе, услуга, капитала и(ли) радне снаге, за које можемо рећи да је слободно? Привреда је, заправо, врло једноставна. Базирана је на људским потребама/жељама и знањима/вјештинама. Ја требам/желим нешто што ти можеш да ми понудиш.

Уколико смо примитивци, ја ћу да опљачкам твоје знање, односно вјештину, материјализовану у некој конкретној роби или услузи, или ћеш ме ти тољагом или магнумом натјерати да преплатим исту. Уколико смо цивилизовани људи, договорићемо се како да ја добијем ту робу или услугу која ми је потребна, а да теби учиним неку другу услугу или да ти дам неку другу робу, која би била отприлике еквивалентна вриједности твоје робе/услуге. Заправо, вриједност и твоје и моје робе јесте ствар наших субјективних процјена, заснованих, прије свега, на интензитету јачине наших потреба да извршимо размјену.

Држава – највећи рекеташ у крају

Појавом државе добијамо највећег рекеташа у крају, који, природно, тражи и највећи рекет, како би нас пустио на миру да живимо и радимо. С обзиром да је држава емотивно осјетљива, не воли кад је зовемо правим именом, па стога и њен рекет крстимо „порезом“. Да се ту завршава њен зулум, ни по белаја не би било.

Но, увидјевши да са државом нема зезања, многи од оних који својим индивидуалним радом, умјећима и талентима нису у стању да себи обезбједе живот какав желе, удружују се у интересне групе. Политичке странке, невладине организације, синдикати и слично, лобирањем покушавају да обезбједе својим члановима привилегије које не могу да остваре на слободном тржишту.

Тиме се то слободно тржиште у значајној мјери дерогира и деформише, и сад вам ваша знања и вјештине више нису гарант да ћете од њих моћи квалитетно да живите. Јер, појавили су се посредници. Преко тих посредника сте принуђени да реализујете своје интересе, и њима плаћате провизију. Пластично говорећи, добијате на грбачи још једног рекеташа, мада мало финијег.

Ослијепимо код оба ока

То би била, укратко описана, генеза стварања онога што данас познајемо као социјално-економске савјете. Њих чини држава, савез послодаваца и савез радника. Држава, к’о бива, посредује у дијалогу послодаваца и радника. И Република Српска има свој социјално-економски савјет, и ту сједе представници ова три субјекта.

Е сад, чак и уколико зажмиримо на оба ока и кажемо ноторну неистину да је влада (представник државе) живо заинтересована за било шта друго, сем заштите интереса владајуће политичко-финансијске олигархије; да послодавце представљају часни и способни предузетници, који свој капитал нису стекли муљажама приликом приватизације друштвене својине и намјештеним тендерима; те да је руководство синдиката радника некомпромитовано чврстим везама са центрима политичке моћи, те да га здушно подржавају сви радници (чак и они који раде у привреди, а не само они из јавне администрације), опет остаје један огроман празан простор, који детерминише хроничну фалинку у цијелом овом систему. То је недостатак синдиката незапослених.

Немаш посао – немаш синдикат

Наиме, владу интересује како да усклади своје и интересе послодаваца и радника. Послодавце интересује њихов профит, а раднике како да раде што мање, а да добију што веће накнаде. То је све природно и легитимно. Међутим, поставља се питање шта је са једним знатним дијелом становништва које није запослено? Ко брани интересе ових људи?

На прву лопту, рекли бисмо „синдикат“. То је велика грешка, незапосленим лицима највећа конкуренција јесу они запослени, и обрнуто. Потпуно је стога апсурдно очекивати да синдикат запослених радника брине о интересима оних незапослених. Владу, истина, интересује социјални мир, али она сама не може и не треба да тјера послодавце да запошљавају незапослена лица.

Према томе, читава армија незапослених апсолутно нема учешћа у креирању економске политике једне земље, иако су то све људи који нису (формално) лишени уставних права, а која се, наравно, односе и на економске односе. Логично је да ако желите да смањите незапосленост онда морате да инволвирате у процес незапослене.

Рецидиви самоуправљања

Због чега смо још увијек у социјализму? Између осталог, и због тога што представници синдиката запослених, мимо сваке тржишне логике, цијену радне снаге одржавају нереално високом, а држава им у томе помаже. У таквој ситуацији слободно тржиште је само испразна фраза.

Савез послодаваца, да га заиста репрезентују поштени и одговорни предузетници, понајвише би тражио да се у економски-социјални дијалог укључи и синдикат незапослених. Јер, послодавци су природно упућени на ове.

Као што постоји конкуренција између капиталиста, постоји и конкуренција између радне снаге. Лице које је незапослено, уколико жели да добије посао који обавља лице које има исти степен знања и вјештина, природно ће да искористи свој адут-да спусти цијену свог „производа“, односно рада, и тиме а се запосли умјесто овог првог.

Наравно, и овај може да спусти цијену свог рада, и у том њиховом међусобном такмичењу формирала би се реална цијена рада. Но, међутим, да би сачувала своје позиције, бескрупулозна политичка елита, корумпирано руководство предузетника и још корумпираније руководство синдиката запослених код нас одржавају нереално високе цијене рада, производа и услуга, иако се овдје мало шта реално ради, производи и иновира.

Цијели систем почива на задуживању, а највеће жртве јесу управо незапослени, који ће, сем што не учествују у овој прљавој подјели кајмака од стране „социјалних партнера“ , једном такође морати да отплаћују дугове, направљене да би се читава ова хипокризија одржала што дуже.



Оставите одговор