СИН МАСКЕ (SON OF THE MASK)
Отужан глупаријски ехо парали хита (ово сам већ једном написао?). Овдје се сад узима родитељски нагон, да буде основна продукцијско-политичка потка филма. Млади и тек ожењени картуниста (што није исто што и карикатуриста), трпи пресију своје жене да је напумпа. Он има страх од очинства, исто колико неуспијева да се попне на други спрат своје […]
Отужан глупаријски ехо парали хита (ово сам већ једном написао?). Овдје се сад узима родитељски нагон, да буде основна продукцијско-политичка потка филма.
Млади и тек ожењени картуниста (што није исто што и карикатуриста), трпи пресију своје жене да је напумпа. Он има страх од очинства, исто колико неуспијева да се попне на други спрат своје фирме. И тамо отпочне каријеру као прави школовани аниматор, а не аниматор дјеце прерушен у костим корњаче.
Као и у Егзистенсу, њему заиста пас доноси маску. Када је примјени, свијет му се мијења из основа. Направи дијете преко маске, и сад то дијете има натприродне моћи. Затим се сценарио уз доста пристојних специјалних ефеката, али баш далеко испод нивоа забавности Џима Керија, претаче у национални терапеутлук о неопходности превазилажења несугласица између оца и сина, односно пса и новорођенчета у кући.
За прву варијанту су узети Один и Локи (не Минхаузен), а за другу симпатични Џек Расел теријер (именом Отис), односно дијете са наднаравним цртаћки инспирисаним моћима. Може се рећи да се неко трудио да увеже и осмисли сценарио, али је он као одјек већ прослављеног филма, сасвим јалов. Мисли се труд, не сценариста.
Локи врати Одину маску, а син ипак одабере тату Тима и маму Тању. А тата, како то обично бива, из свог приватног живота добије идеју за филм.
(Редитељ: Лоренс Гутерман; Писац: Ленс Казеи)