Симић: Ни налик на Курску битку, прије на упад Хамаса у Израел

Посљедња три дана чврсто се држе традиције ратовања ОСУ у овом рату, а то је да се прво укључи снимање на видеокамери, па се тек онда повуче обарач на оружју. У том свијету рилса, односно кратких титлованих видеоснимака, главни задатак украјинских јединица које су прве улазиле у Курску област, јесте снимање видеа као доказа да су то успјели, рекао је, између осталог, наш Дани(ј)ел Симић гостујући у емисији Рат уживо на Информер ТВ из Београда.

Од задатка, воде два путића

Први задатак је показивање западном пролетеру да је Русија слаба и да њена граница није света и неповредива. Други је да су ОСУ способне и поред огодишњег повлачења на свим фронтовима, изводити офанзивна дејства. Односно, да има скривене резерве добро опремљених и наоружаних јединица, са којима руска команда није рачунала, те је ово увод у нову фазу рата.

Оба ова наратива имају за циљ оправдавање огромних улагања западних земаља и осовине око НАТО у режим оличен у Владимиру Зеленском, који већ одавно нема демократско оправдање за функцију предсједника. С друге стране, у Њемачкој, Словачкој и неким другим земљама, осјетили смо промјену режима, управо због начина реакције власти на рат. То је тренутно ровито стање, које треба одржати у вјековима развијаном антируском наративу, без икакве сумње у успјех западних накана.

Можда ће неке анализе за 10-15 година утврдити да су у Кијеву били приморани на толику количину пропагандног рата, обзиром да су слабија страна у сукобу, али у украјинском специјалном рату видимо све оне наративе тзв. воук агенде, која се протура као свјетло у борби против азијатског мрака, гдје се Руси називају Орцима. Што је нека врста злих гоблина из популарне културе, односно епскофантастичког серијала Господар прстенова. У читавој тој естрадности једног реалног ратног сукоба, гдје се губи на стотине, па и хиљаде људских глава дневно; то што је Владимир Зеленски глумац, постављен из иностранства за улогу коју управо игра, ни мало не одмаже.

Поздрав Подубном

И кад причамо о медијима, односно пропагандном рату, искористио бих прилику да поменем мог руског колегу Јевгеанија Подубног, познатог ратног извјештача, са којим сам се упознао у фебруару 2022. у Доњецку, а који је касније прекомандован и радио је Харковски правац на којем ја једином никада нијесам био.

Као неко ко увијек иде одмах тамо гдје је жестоко, он је тешко је рањен у јучерашњем нападу ОСУ. Дошло је до праве филмске забуне, јер је био сам у возилу које је погодио дрон камиказа и испао из возила. Његови сниматељи који су ишли за њим, нијесу видјели кад је испао, нашли су возило потпуно у пламену и закључили да је погинуо. Њега је покупио крај пута рањеног неки локалац и данас је потрага за тим човјеком, који није ни знао да је спасио живот познатој личности. Подубни је данас транспортован хеликоптером. Овом приликом бих му пожелио срећу и брз опоравак.

Са њим је био један мој други колега, са којим се виђам и чујем чешће, Александар Коц и захваљујући њему, знамо извјесно да су извјештаји о заузимању мјеста Суџа од стране ОСУ нијесу уопште тачни, јер је он сам четири пута ушао и изашао из Суџе, из правца мјеста по имену Бољше Солдатско.

Овим је он бацио у смеће све нове војне карте са линијом фронта, које су цртане јуче и данас.

Разлике у односу на напад на Белгород

Са војне тачке гледишта, у односу на Белгородску област, овај пут постоје и неке разлике.

Док је у ударима тад ослонац био на јединице украјинског ГУР и тзв. Руског добровољачког корпуса, сада у Курској области су отворено примјењене јединице ОСУ. Руси су идентификовали војнике као припаднике 22. и 82. бригаде ОСУ, који су извели први ударни талас. Снага ове војне групације се процјењивала око 1.000 – 2.000 људи.

Тзв. Руски добровољачки корпус је јединица, једним дјелом састављена и од држављана Руске Федерације, који власти у Кијеву представљају као неку војну силу, која ће ући на територију Русије и извршити војни преврат у Москви. То је, наравно, далеко од могућег, али у случају упада на територију Белгородске области, служило је као оправдање за чизму украјинског војника на недвосмислено руску територију, а не ослобађање украјинских територија од нападача споља. У смислу: Територију "уже Русије" нападају руски држављани који желе смјену недемократске власти, а Украјина им пружа азил. Сада су то званичне јединице ОСУ без скривања.

Нашим српским језиком трагедије, могли би рећи да је поново нападнута "ужа Русија", а не територије које је Русија након спровођења референдума прогласила својим и за то је званично добијена и јавна сагласност политичког врха САД и НАТО. Не само да је кориштено оружје које је доставио Запад, него је и примјетна фраза "то је одлука суверене земље".

Ту примјећујете двоструке аршине америчке дипломатије, јер код нас, напримјер, америчка амбасада се укључује у предизборној години саопштењима у којима пита Владу РС гдје им је новац. Биће да ту неко није суверен, а чини ми се да је Украјина у овом случају под већим туторством и у горој вазалној позицији, чак и од Републике Српске.

Да се вратимо војном дјелу: Суџа није пала

Трећи је дан ових нападачких операција и ОСУ су се успјеле уклинити јуче 07. августа око 15 км дубоко у Руску Федерацију, са ширином те избочине по граници, такође око 15 км. Отприлике у троуглу насељених мјеста Гордејевка – Леонидово – Гујево; што су све мјеста која су на територији Русије. Већ данас тај се простор проширује и оно што је разлика од упада у Белгородску област, јесте да су одмах успјели направити мало веће територијалне помаке, користећи тактику класичног муњевитог рата.

Слично као и у операцији у Харковској области 2022. године, ОСУ се не баве јаким упориштима, него због конфигурације терена иду на пресјецање комуникација и без јачег укрепљења на искључиво блокаду утврђених области и што брже пробијање у дубину руске територије. На граничном прелазу Суџа, успјели заробити већу групу пограничника. Окружили су их и на предају предали ударима камиказа дронова. Предали су се, јер су вјероватно и усред дејства противелектронске борбе са стране ОСУ, остали без везе, док им нико није пристизао у помоћ. Наравно то су одмах и емитовали, са све снимцима укрцавања заробљених у камион.

Руси сада генерално имају проблем и са правцима којим довући озбиљније појачање, јер су комуникације испресјецане и противник нема никакве милости, чак ни према цивилним лицима. Са једне стране је то права војна акција, а са друге стране је налик на оне моторизоване упаде на пикапима, какве смо гледали у пустињама Сирије од стране Исламске државе, или још можда боље успоредити са упадом Хамаса у Израел.

Како Коц јавља

Захваљујући Александру Коцу, како сам рекао, сада имамо мало јаснију слику, у смислу да је комуникације нијесу потпуно испресјецане, већ да се на њима могу срести извиђачко-диверзантске групе, те да се противник пребацује са једног мјеста у друго, маневришући против удара руских ракетних снага.

Забиљежене су данас и вијести из руских извора да су напредовања заустављали и људи мобилисани у борбене групе са обезбјеђења и одржавања оближњих војних аеродрома.

ОСУ, транспортујћи пјешадију оклопним транспортерима и чак лако оклопљеним аутомобилима, иду на пробијање што дубље у Руску Федерацију, понављам, без озбиљнијег утврђивања достигнутих позиција. У овом тренутку није сигурно како мисле и да ли мисле ту територију задржати дуже, пошто је јасно да Украјина нема ресурса за очување постојећих линија, гдје се другдје по сада још дужем фронту, губе насељена мјеста и полако долази до осипања одбрамбених линија.

Мотиви за ово, осим што је увијек добро напасти непријатеља и нанијети му територијалне и људске и материјалне губитке, сијати панику у становништву, још нијесу најјаснији, зато што се ипак постижу уз знатне губитке.

Могуће посљедице

Далеко је ово још увијек од Курске битке, највеће тенковске битке свих времена, али овај излет у дубину Руске територије може имати озбиљне посљедице.

На првом мјесту, ово је рат који се не може добити без бројнијег састава у људству и надмоћније технике. Обе ове ствари су обавјештајно испративе од стране непријатеља и ту нема изненађења.

Путин може покренути нови вал мобилизације. То, колико год Путину дало унутрашњеполитичко и пропагандно оправдање да је нападнута "ужа Русија", може увући и Бјелорусију у рат, а да не причамо о ОДКБ, јер у овом случају, опет потпуно дипломатски и пропагандно, више није у питању рат који се води у територији онога што је до 2014. године била Украјина, него је нападнута сама Русија. ОДКБ није могао реаговати у случају Нагорно-Карабаха, јер то није званично био дио Јерменије. Ово је земља коју као дио Русије признају и САД, па чак и Украјина сама.

Помињало се и да је циљ Курчатовска атомска електрана, коју сада руске оружане снаге утврђују, да не би доживјела судбину Запорошке, коју Кијев, без обзира што су је руски готово потпуно угасили, и даље исту користе као чип за коцкање на узбуњивање свјетске јавности.

С друге стране, мобилизација уз изазивање неспокоја, метежа и панике код становништва, могло бити и корисно за Украјину, пошто је једина карта на коју извјесно Украјина може остварити своје циљеве, јесте некакав унутрашњи слом у Русији,налик на 1917. годину.

Ја то, као неко ко иде редовно у Русију, сада не видим ни у назнакама. У Украјину не могу да отпутујем, јер је систем власти тамо западњачки нетолерантан и ригидан, па би ме због боравка на ратишту сасвим сигурно ухапсили на граници, јер се већ налазим на неким њиховим црним листама. Као што ми улаз брани и Република Хрватска.

Толико сам ограничен да дам заиста свестрану анализу, али надам се да сам бар дјелом успио у тој намјери и поред ограничења која су ми наметнута против моје воље, закључио је Симић.