Сигурно је био један "Небески народ”

Од рођења сам у мојој кући и код мојих најмилијих учен да слушам старије, да подијелим са другим, оно што имам. Никад у мојој кући а и у другим српским кућама, нисмо попили и појели оно најбоље, увијек се то чувало за госта. Пише: Никола Лазаревић, предсједник ЕПРС у одласку Остала ми је у сјећању […]

недеља, октобар 14, 2012 / 10:58

Од рођења сам у мојој кући и код мојих најмилијих учен да слушам старије, да подијелим са другим, оно што имам. Никад у мојој кући а и у другим српским кућама, нисмо попили и појели оно најбоље, увијек се то чувало за госта.

Пише: Никола Лазаревић, предсједник ЕПРС у одласку

Остала ми је у сјећању наша чувена узречица "НЕКА , НЕКА ИМА КАД НЕКО ДОЂЕ" После 53 године живота, после свега шта смо и како радили задњих 17 година а неки и у рату, мислим да смо далеко од тог најљепшег назива који је оправдано имао народ коме припадам.

Ово што будем писао биће простим ријечником речено јер не желим да из једне истинске људске бриге неко почне да паметује шта је писац хтио рећи и како је написао па би замолио све посјетиоце портала да ово не кометаришу ако имају душе.

Немам право и не могу више, али можете ли ви?

Некоме ће ово изгледати као утопија или разочараност обичног човјека. Волио би да они који ме знају схвате да моја одлука није ни против кога уперена, нити сам ја нешто посебно лично разочаран па ето дошло ми да неузимањем хране и својим нестанком као хоћу да скренем пажњу на себе. Надам се да ћу претећи толико да могу написати три колумне, неће моћи стати у ову једну а и циљ неће бити остварен.

Они који ме знају, знају да држим ријеч

Да би ова колумна имала тежину и да се не ради о обичном човјеку који се не разумије у политички систем, историју и њене последице, посао и породицу написаћу укратко о себи и мом раду који је пола био посвећен породици а други мом народу. Кроз одгој породице сам успио јер имам добру дјецу(старија кћерка ми је магистар права са положеним правосудним испитом са 27 година а млађа је студент друге године факултета).Кроз живот радио сам све послове од радника до директора и дугогодишњег приватног подузетника.

Кроз свој рад сам стекао много више него што је требало мени и мојој породици и то сам несебично подијелио ужој и широј породици и многим којима је требало по било ком основу. Други дио живота је био посвећен спорту, риболову, неки кажу боемском животу а највише борби за правду, здрав и нормалан живот свих наших грађана. Претекло ми па сам поводом 100 година цркву у Палама осликао или живописао, помогао сам многим спортистима и клубовима, културним радницима. Посебно сам поносан на своје рибаре са којим сам заједно успио завршити велељепни Рибарски центар у Подграбу-Пале који је по оцјени многих нешто најљепше што је урађено у Палама после рата.

Није лако бити другачији

Као млад човјек гледајући како се уништава слободарска мисао и нит авангардних људи којих је било на десетине хиљада у бившој Југославији наравно да сам био уз њих, оправдано сам био против испирања мозга и активних омладинаца који би мајку и оца издали да их похвале сподобе типе Владимира Бакарића, удбаша Фрање Херљевића, највећег српског издајника и Амброзовог послушника и удбаша Драгослава Марковића и других који су часну борбу за слободу у другом свјетском рату искористили да добро живе али са јасним задатком да дјецу смјесте у иностранство а најљепшу земљу на свијету униште при крају свог живота. Наравно радећи за душмане припремили су млађу гарду, дали им власт и они су толико били успјешни у свом задатку да су за неколико година препустали власт, војску и полицију робијашима и шпијунима у свим републикама, част изузецима, свако паметан у свим народима зна ко су ти часни људи.

Није било лако бити другачији у то доба музичарима, спортистима, писцима, академској заједници, свако ко се усудио било шта критиковати био је на острелу на много начина. Ово сам написао да ублажим колико толико душевни бол сваком од нас који смо вољели ту државу и указивали на привредну, моралну, еколошку и сваку другу пропаст којој смо данас свједоци.

Као, дошла слобода

Наравно ови из затвора су изведени да би било рата. Многи од њих пошто су нас побили и опљачкали сад су миротворци и хероји у свом народу. То може само код будала у бившој Југославији. Нисам разочаран него реалан кад кажем шта ћу урадити и зашто. Нека не сумњају ти живи ослободиоци и њихови наследници да ће ове обичне ријечи једног од нас из реда људи оставити равнодушан овај народ и у РС и Федерацији.

Довољно је данас речено а тек ће бити речено да се народ запита што смо будале ? Што би најбољи међу нама одлазили а ми катиле трпили ? Што би борци ћутали а били без посла ? Што би им дјеца била гладна и што би они и дјеца гласали за олош да би добили 100 марака да могу пет дана јести хљеба како би олош владао четири године ?
Што доктори и професори не говоре једни са другима а свима је лоше ? Зар хиљаде доктора да се боре за 60 директорских мјеста у домовима здравља у РС ? Ништа није боље ни у Федерацији. Зар да професори не проговоре о понижењу струке и десетина хиљада студената који часно завршавају државне факултете а родитељи им нису купили чарапе десет година да би одвојили за њихово школовање док од ратних и послератних профитера дјеца завршавају приватне факултете у кафићима и кладионицама и после добијају најбоље послове у државној служби? Зашто у свим општинама и градовима раде у службама на високим положајима директори који су уништили хиљаде фирми и народ оставили без посла ? Зашто су многи директори и руководиоци уништених фирми данас милионери, одакле им паре, како су могли направити паре са својом фирмом а нису као директори државних фирми ?

Чије су ријеке, шуме, земљиште, путеви, јесу им то њихови очеви оставили па да 20 година арче десетине милијарди марака народног блага ? Зашто су паре у 5% људи од чега су их направили ? Зашто пензионери хране своју дјецу и унучад ? Зашто увозимо пет милијарди хране а нећемо да уложимо једну милијарду да сво становништво има хране, која је здравија, боља и јефтинија и да зарађују наши људи ? Зашто не очистимо и уредимо наше ријеке, земљиште, градове, села ко нам брани ? Ко нам брани да чувамо изворе питке воде, јесмо ли свијесни да је то кључ биолошког опстанка ?

Много тога ће још бити питано ових дана док не предам душу господу. Молим народ да се организује и тражи одмах одговор на ова питања, били су избори, не дајте им дисати, нека ураде што су обећали и молим вас да ми опростите на мојој малодушности, био сам тешко болестан, изборио сам се са болешћу и наставио радити у корист општег добра кроз борбу за здрав и нормалан живот.

Нисам посустао и ово је борба, не дајте ником да вас понижава говорећи да им ништа не можемо. Можете, они ту причу преко својих олоша протурају, ваша је држава и све у њој то немојте никад заборавити.



Оставите одговор