Седмица Београдског филма – КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ КЕНГУР (KAD PORASTEM BIĆU KENGUR)

Шоми и Дује уплате тикет (Иствич – Манчестер Јунајтед). Сад само да Кенгур не прими го, па прича почиње молитвом за то у цркви! Што је револуција у овој школи. Детаљ толико шокира, да сви одбрамбени механизми одмах захрђају. Најбољи филм Раше Андрића икада! Коначно је одустао од војне полиције и кењања о рату. Просто […]

петак, мај 13, 2011 / 06:04

Шоми и Дује уплате тикет (Иствич – Манчестер Јунајтед). Сад само да Кенгур не прими го, па прича почиње молитвом за то у цркви! Што је револуција у овој школи. Детаљ толико шокира, да сви одбрамбени механизми одмах захрђају.

Најбољи филм Раше Андрића икада!

Коначно је одустао од војне полиције и кењања о рату. Просто се бави једином темом способном да разумије. Београдским локализмом.

Треба га завести у Вождовачке анале, као допринос да насеље буде значајније од града. Чачка напримјер, који ће свој филм чекати још стотињак година.

Глумци раде одлично, једино Раша опет маши код прекодринских Срба. Истоимени власник грила Бања Лука је избјеглица. Пошто у Бањој Луци није било борбених дејстава, па и мало избјеглица у Београд, он носи своју аутентичну прекодринску карму са погрешне стране.

Има Сарајевски нагласак.

Зато је ту плејада ликова какви заиста постоје. Сем приче у биоскопу, крајње соцреалистичке да је, без обзира што постојање дугује Кустурици, ни овај не би одбацио. А то се не смије ни помислити, јер је Кустурица ортак са Бањалуком. Гарант.

Због малог тржишта, све је шарено до бесвјести. Зато, ако је шпански филм корида, наш је дефинитивно циркус.

(Редитељ: Радивоје Андрић; Улоге: Гордан Кичић, Борис Миливојевић, Сергеј Трифуновић)



Оставите одговор