Седам деценија од Шумановићеве смрти

Прије тачно 70 година хрватске усташе су звјерски убиле великог сликара Саву Шумановића Навршило се 70 година од бруталног убиства Саве Шумановића, једног од најистакнутијих српских и југословенских сликара 20. вијека. У Сремској Митровици је, у ноћи између 29. и 30. августа, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт нашло око 150 недужних мушкараца, […]

уторак, август 28, 2012 / 14:37

Прије тачно 70 година хрватске усташе су звјерски убиле великог сликара Саву Шумановића

Навршило се 70 година од бруталног убиства Саве Шумановића, једног од најистакнутијих српских и југословенских сликара 20. вијека. У Сремској Митровици је, у ноћи између 29. и 30. августа, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт нашло око 150 недужних мушкараца, жена и дјеце из Шида, међу којима и четрдесетогодишњи сликар.

Хрватске усташе су ту, током Другог свјетског рата, систематски убиле више хиљада недужних цивила, највећим интензитетом управо током августа и септембра те 1942. године.

Сава је ухапшен 28. августа рано ујутро, замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувијек, не знајући за шта га терете. Таоци су најприје брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, гдје им је покретни пријеки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стријељани. Уз упаљене бакље крај спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им је у потиљак или су директно легали у раку и на њих је пуцано. Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један број мученика је угушен јер су рањени и још живи затрпавани, док су се испод земље чули потмули јауци.

Прослављени сликар је те 1942. као и 1941. сликао мањим интензитетом, него иначе, забринут злослутним временима. У моменту хапшења је на штафелају остала управо завршена слика „Берачице”, данас изложена у Меморијалној галерији у Шиду. Претпоставља се да је замишљена као почетак новог циклуса, нажалост никад урађеног. Повучен и племенит човјек, крајње посвећен умјетник, заустављен у пуној умјетничкој зрелости, спремао се још много да, охрабрен успјехом београдске изложбе из 1939, приређене након готово десетогодишње изолације усљед душевних криза. Нажалост, остао је заувијек да лежи у једној од безимених масовних гробница.

У Музеју Срема у Сремској Митровици је однедавно у сталној поставци изложен и један изузетан документ, који свједочи о Шумановићевом стријељану. Ријеч је о одговору на захтев Персиде Шумановић, умјетникове мајке, да јој се син пусти из притвора.

Око два мјесеца касније, упућен јој је званични допис о синовом стрељању. Текст документа гласи: „Независна држава Хрватска, Усташка надзорна служба, Уред и Број; 62695-IIб-3-42. Загреб, дне 15. рујна 1942. Предмет; Шумановић Саво, одпуст из затвора, Жупска редарствена област, Вуковар. Персида, уд. Шумановић из Шида замолила је припоглавнику, да се њезин син Сава пусти на слободу. Увидом у очевидност Уреда I, установљено је, да је Шумановић Сава као талац, по Вишем редарственом повјереничтву осуђен на смрт и стријељан 30. VIII 1942. г. Услијед тога молби се не може удовољити, о чему наслов нека обавиести молитељицу. За Дом спремни! Управитељ Шабан, в. р. Обћинско поглаварство трговишта у Шиду, Број; 8587/42 Шид, дне 20. X 1942. Г. Шумановић Персида, Шид. Доставља Вам се предње ради знања. За Дом спремни! Биљежник (потпис) Начелник (потпис).”

Савина мајка је предузела све да ослободи сина, нудила своје заточеништво у замјену за његову слободу, писала на многе адресе, али ништа није помогло. Непосредна свједочанства о последњим данима и хапшењу умјетника као и тугу мајке Персиде је забиљежила Марија Демшхар, словеначка интернирка, која је провела рат у њиховој кући. Понијела је најтоплија сјећања на породицу која ју је прихватила у суровим временима, а њен дневник и писма су преточени у књигу „Етнологија у писмима и сликама”. Марија је Сави неколико пута позирала са корпом на глави и вјероватно је приказана на последњој слици „Берачице”. По њеном свједочењу, Персида Шумановић је трагично доживјела убиство сина јединца и годинама је постављала на сто тањир и за њега и увече му размјештала кревет, не мирећи се са губитком.

Очигледно невјероватно интуитиван, Шумановић је у једном, касније објављеном писму др Арновљевићу од 24. фебруара 1934. године, писаном током душевних криза, предвидио 1942. као годину своје смрти! Нажалост, није био једини брутално убијени сремски сликар. Усташе су 1941. убиле и Рафаила Момчиловића, сликара и монаха, игумана манастира Шишатовац, док је у Првом свјетском рату стријељана Даница Јовановић из Бешке, минхенски ђак.

На мјесту стравичних погубљења у Сремској Митровици је 1960. подигнут спомен-парк, а Шумановићева мајка је на десетогодишњицу убиства, преостале радове поклонила Шиду ради отварања Меморијалне галерије. У даровном уговору је дирљиво записала: „Сматрајући животну жељу свога сина својом материнском и људском обавезом, остварујем је данас као наш заједнички циљ, поклањајући Савино животно дјело родном мјесту које је он овјековјечио кроз своју љубав, учинио познатим и славним својим сликама.

Послије несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толик пута поновљену жељу да његова умјетност нађе мјесто и буде сачувана у нашем родном крају. Испуњавајући тај аманет, увјерена сам у дубоко разумијевање и љубав којом ће бити прихваћен како од грађана Шида, тако и будућих нараштаја.” Персида Шумановић је била у праву, дјелима њеног сина се данас, чини се, дивимо више но икад, чиме је умјетник трагичне судбине далеко надживио сурову смрт.



Оставите одговор