Саво Хелета – Свједок друге стране приче
Хистерична мржња и бујица пријетњи која се 2008. са муслиманске стране осула по Сави Хелети, писцу књиге "Није ред на мене да умрем" (Not my turn to die), на сам помен да су и Срби били жртве рата, говори само о једном: Толеранцији оних који који мисле да имају ауторска права на истину. Примјер је […]
Хистерична мржња и бујица пријетњи која се 2008. са муслиманске стране осула по Сави Хелети, писцу књиге "Није ред на мене да умрем" (Not my turn to die), на сам помен да су и Срби били жртве рата, говори само о једном: Толеранцији оних који који мисле да имају ауторска права на истину.
Примјер је тиме симптоматичнији ако се зна да ова књига, која описује Хелетино дјетињство у ратном Горажду под контролом сљедбеника писца Исламске декларације, није преведена са енглеског, на коме је изворно написана.
Саво Хелета, „амерички ђак”, плијени мирноћом; ни у једној изјави није рекао ништа што би изазвало мржњу, али ништа није ни прескочио, нити је нешто назвао другим, уљепшаним именом.
Питао: Марко Шикуљак
У својим мемоарима описао си своја сјећања на период рата. Онима који нису читали, можеш ли описати шта је све твоја породица преживјела у опкољеном Горажду?
Поред свакодневног гранатирања града које смо сви доживљавали, као Срби у граду који је био под муслиманском контролом и српским окружењем, моја породица као и остали Срби у Горажду су постали објекат сумње преко ноћи. Иако смо ми били цивили, моја сестра Сања и ја дјеца, то нас није поштедило мука и патње.
Наши животи постају хорор који је трајао двије године. Моји родитељи су вођени на стријељање, крили смо се у дому наших пријатеља неколико седмица, након тога смо ухапшени по наређењу локалних власти и од стране регуларне полиције и провели више од три мјесеца у логору у центру града заједно са још 70 српских цивила. За вријеме боравка у логору, поред ужасних услова, полиција нам никада није обезбједила ни трунку хране, нити чашу воде.
Шта се дешавало након изласка из логора?
Након логора су услиједили мјесеци гладовања као и чести напади на моју породицу од стране наших дојучерашњих суграђана, комшија, и познаника. Мада многи данас желе да оптуже избјеглице за све те нападе, моја породица никада није имала проблема са избјеглицама, већ само са нашим суграђанима Горажданима.
Заједно са још двоје пријатеља, ми смо побјегли из Горажда у априлу 1994 године тако што смо пливали по ноћи низ набујалу и ледену ријеку Дрину око три километра.
Када и како си дошао на идеју да напишеш књигу?
Године 2005. сам заједно са групом студената са мог Универзитета у Америци провео један семестар у Јужној Африци. Након што сам укратко испричао неколицини пријатеља о рату, они су ме почели наговарати да покушам да пишем о томе. Неколико мјесеци након тога, уз константне наговоре, одлучио сам да пробам написати књигу.
Први драфт књиге сам написао у току завршне године факултета, а у фебруару 2007. године је мој агент пронашао издавача у Америци. Књига је за сада доступна само на енглеском језику, а дистрибуција се врши у цијелом свијету.
У Авазу је писано да си много објективнији од свог дједа Николе, "који је још у рату објављеним свеском "Терор над Србима у Горажду" изазвао згражавање својих суграђана". У чему се разликују ваши приступи и да ли се уопште могу спорити радови твог дједа?
Мој деда Никола је написао двије књиге о страдању Срба у Горажду за вријеме рата. Те књиге су написане као документи о страдању стотина Срба у Горажду за вријеме рата. Моја књига су моји мемоари, који прате мене и моју породицу за вријеме и након рата.
Смијешно је да неки људи мисле да имају ауторска права на истину. У Босни се може спорити све, али то не значи да нешто није истина. Постоји стотине људи, Срба који су остали у Горажду за вријеме рата, а и пуно искрених Бошњака који су били свједоци наших патњи, који могу потврдити све о чему ја пишем у књизи.
Интервју са тобом у Авазу није објављен, али је онај са сајту SarajevoX.cом изазвао доста коментара у коме ти чак и пријете смрћу. Како гледаш на ту ситуацију?
Био сам изненађен и шокиран са толиким изливом мржње и примитивности. На сваки нормалан коментар је стигло бар десет примитивних. Мислим да су ти коментари права слика и прилика ситуације у БиХ. Плашим се за будућност земље са таквим људима. Мени лично не пада на памет да живим са оваквим људима, који су изгледа већина.
Што је нажалосније, нико од оних који ми шаљу пријетеће поруке и кажу да је књига пуна лажи није прочитао књигу.
Због чега си рекао да очекујеш да ће твоју књигу више нападати Срби?
Нисам рекао да очекујем да ће моју књигу више нападати Срби, већ да ће је нападати и једни и други. Ово сам већ и искусио.
Србима се не свиђа то што пишем о српском бомбардовању Горажда, свакодневној снајперској паљби почетком рата, и страдањима људи у граду. Некима смета то што сам у књизи писао о многим нашим пријатељима Бошњацима из Горажда који су нам помагали током рата и без којих би ми умрли од глади или били убијени.
С друге стране, Бошњаци ми пријете смрћу а да нису ни прочитали књигу. За њих је сама помисао да сам ја написао књигу нека завјера и пропагандна кампања. Многима је жао што ме нису убили за вријеме рата и тако ме спријечили да пишем.
Шта твоја књига може ново испричати свијету о рату у БиХ?
Књига описује обичну људску причу о патњи, страдању, и преживљавању, о уништавању једне предивне земље, о злим људима који су испливали на површину у тим ратним ситуацијама, као и о добрим људима који су, без обзира на све, остали добри људи и чинили све да помогну своје дојучерашње познанике и пријатеље. Такође, књига описује дешавања у Горажду за вријеме рата из мог угла и страну приче о којој се мало зна.
По твојим утисцима, да ли су спремни да је саслушају, да ли их то уопште интересује?
Мислим да су људи свуда по свијету спремни да чују ову причу. Многе дипломате, амбасадори, и политички аналитичари из Америке су одушевљени књигом. Стално ми се јављају обични људи из цијелог свијета који су прочитали књигу и сви имају само позитивне коментаре. Задњих мјесеци ме контактирало доста професора из средњих школа и универзитета у Америци, чији ће студенти од септембра читати моју књигу.
У више наврата си истакао да си по изласку из Горажда желио освету, и да си једном био у прилици за то. Када се то десило?
Неколико мјесеци након потписивања Дејтонског мировног споразума у једном од конвоја који су тада ишли из Горажда за Сарајево и који су због неких нерегуларности заустављени у тадашњем Српском Горажду гдје сам ја неко вријеме живио са својом породицом, ја сам видио човјека који је на нас пуцао неколико пута и који је био у групи војника који су у Априлу 1994. године запалили наш стан мислећи да смо ми унутра.
У том тренутку сам желио само освету. Желио сам убити човјека који је нанио толико зла мојој породици. Након што сам нашао пиштољ и кренуо назад према конвоју, мој отац ме је срео и убиједио да то не урадим. То је била прекретница у мом животу.
Да ли је твоја књига бољи и ефикаснији вид освете?
Ја сам давно прије него што сам одлучио писати књигу прешао преко свега и оставио прошлост иза себе, тако да не гледам на књигу као на један вид освете. Само желим да испричам своју причу.
Активан си на интернету, на пет-шест личних сајтова. Је ли присуство на мрежи потреба савременог доба, и захтијева ли много напора одржавање више страница у исто вријеме?
Радио сам доста са стручњацима за маркетинг из Америке, који мисле да је интернет маркетинг будућност (а и садашњост). Тешко се данас ишта може урадити без озбиљног присуства на интернету. То захтјева пуно рада и напора, али шта је ту је. Ја већином све сам радим у слободно вријеме.
Када ће се појавити издање на српском језику, и колико ћеш ти учествовати у преводу?
Књига би се ускоро требала појавити на српском. Ја нећу лично преводити књигу, то ће радити професионалци, а ја ћу учествовати у том цијелом процесу.