САЊАРИ (THE DREAMERS)

Најоргиналнија ствар долази на крају. Одјавнa шпица иде у смјеру супротном од оног на који смо навикли. У остатку би можда био револуционаран, да је направљен седамдесетих година. Овако је све оно што Бертолучи није могао, смио или стигао да уради у то вријеме. Дјело помаже да годину 1968. не схватимо као просеравања француских интелектуалаца. […]

недеља, март 6, 2011 / 05:15

Најоргиналнија ствар долази на крају. Одјавнa шпица иде у смјеру супротном од оног на који смо навикли. У остатку би можда био револуционаран, да је направљен седамдесетих година. Овако је све оно што Бертолучи није могао, смио или стигао да уради у то вријеме.

Дјело помаже да годину 1968. не схватимо као просеравања француских интелектуалаца. Они су запалили ватру, а студенти-сељачићи из провинције, су се касније марисали са полицијом по улицама. Коначан растанак брата, сестре и љубавника би се могао схватити као различита визија борбе против рата у Вијетнаму. Американац је зрелији, а неприродно повезаном брату и сестри, треба мало молотовљевих коктела да би одрасли.

Занимљив једино из визуре кадрова. Споловила у огледалима, као античка статуа без удова, или њих троје у кади. Централно теоретско мјесто је Метјуово праведно дијељење банане на троје. По шаву. Уз увиђање гдје се све уклапа један Зипо упаљач, то дјелује интелектуално.

Остало су неискрена, фолирантска просеравања, неувјерљива баш зато што старци дају своју визију клинаца. Онакву, какву више не могу да проживе.

(Редитељ: Бернардо Бертолучи; Улоге: Мајкл Пит, Ева Грин, Луис Гарел)



Оставите одговор